Oči psa, prozor u relativni svet stvarnosti: Vid nije u oku pasa, već u interpretaciji koju njihov mozak pravi od informacije koju je primio

U prethodnim kolumnama govorili smo o homeostazi i ponašanju kao pokušaju organizma da održi unutrašnju ravnotežu u svetu koji ga okružuje. Zatim smo govorili o ponašanju kao proizvodu iskustva, okruženja i načina na koji nervni sistem obrađuje informacije koje prima iz spoljašnjeg sveta. Najavio sam da ćemo tokom narednih nekoliko nedelja govoriti o čulima i načinima na koje pas upoznaje svoju stvarnost.

Logično mesto za početak jeste vid. Međutim, što više proučavamo biologiju i nervni sistem pasa, sve više postaje jasno da čulo vida kod pasa nema mnogo veze sa samim očima. Zapravo, najveći deo onoga što nazivamo vidom događa se tek nakon što informacija napusti oko i stigne do mozga. Zbog toga je možda najvažnije pitanje ove kolumne sledeće: da li pas zaista vidi svet onakvim kakav on jeste ili vidi svet onakvim kakvim ga njegov nervni sistem tumači?

Međutim, većina ljudi veruje da je vid jednostavan proces. Otvorimo oči, pogledamo oko sebe i vidimo ono što se nalazi ispred nas. Takva pretpostavka deluje sasvim logično, ali biologija govori nešto sasvim drugo.

Tokom evolucije oko nije nastalo da bi organizmu pokazalo apsolutnu istinu. Njegova funkcija nikada nije bila da stvori savršenu sliku stvarnosti, već je ona bila mnogo praktičnija. Oko je nastalo da poveća šanse za preživljavanje. Zbog toga priroda nije stvarala najbolju moguću kameru, već je stvarala sistem koji dovoljno dobro funkcioniše da organizam ostane živ. Drugim rečima, pas ne vidi svet onakvim kakav svet jeste. On vidi svet onako kako njegovom nervnom sistemu treba da ga vidi da bi mogao nesmetano da funkcioniše.

Fiziologija oka i evolutivna uloga percepcije pokreta

Ova činjenica postaje još zanimljivija kada detaljnije pogledamo samu fiziologiju oka. Naime, psi poseduju znatno veći broj štapića nego ljudi. Štapići su ćelije specijalizovane za registrovanje pokreta i funkcionisanje pri slabom osvetljenju. Zahvaljujući njima pas mnogo bolje od čoveka primećuje promene u okruženju i mnogo se bolje snalazi u sumrak ili tokom noći.

Sa druge strane, čovek poseduje više čepića, ćelija odgovornih za razlikovanje boja i finih detalja. To znači da čovek vidi bogatiji spektar boja, dok pas mnogo uspešnije registruje ono što se kreće. Ukoliko biste na velikoj udaljenosti postavili potpuno nepomičan objekat, čovek bi ga verovatno primetio pre pasa. Međutim, ukoliko bi se taj objekat samo malo pomerio, situacija bi se vrlo brzo promenila. Pas je evoluirao u svetu u kojem je preživljavanje često zavisilo upravo od sposobnosti da se na vreme primeti pokret.

Zbog toga pitanje koje boje pas vidi možda nije ni približno toliko važno kao što u prvi mah mislimo. Da, danas pouzdano znamo da psi ne vide crno-belo. Njihov svet sadrži boje, ali u znatno užem spektru nego kod ljudi. Crvena i zelena boja ne izgledaju im onako kako izgledaju nama.

Međutim, kada pokušavamo da razumemo ponašanje pasa, mnogo je važnije razumeti da boja sama po sebi gotovo nikada nije ono što određuje reakciju organizma. Nervni sistem mnogo više zanima značenje određene informacije nego njen estetski kvalitet. Drugim rečima, pas neće reagovati zato što je nešto crveno ili zeleno. Reagovaće zato što je njegov nervni sistem procenio da određena pojava ima značaj za sigurnost, opstanak ili održavanje unutrašnje ravnoteže.

Da li je med za pse koristan i kako ga pravilno dozirati?

Zašto pas okreće glavu kada mu se obraćamo? Otkrijte skriveni pritisak

Pas uči i onda kada ga niko ničemu ne podučava – on neprekidno posmatra čoveka.

Zašto čulo vida kod pasa ruši mitove o rasama

Možda upravo ovde dolazimo do jednog od najvećih problema savremene kinologije. Decenijama smo pokušavali da objasnimo ponašanje pasa kroz rasu. Čim vidimo određenu rasu, skloni smo da pretpostavimo kako taj pas razmišlja, kako reaguje i kako doživljava svet.

Međutim, kada analiziramo kako funkcioniše čulo vida kod pasa, takav način razmišljanja veoma brzo dolazi u otvoren sukob sa biologijom. Bez obzira da li posmatramo maltezera, border kolija, nemačkog ovčara, rotvajlera ili nemačku dogu, osnovni principi funkcionisanja vida ostaju gotovo identični.

Evolucija nije stvarala posebno oko za svaku rasu posebno, već je stvarala univerzalno oko psa. Razlike koje danas vidimo uglavnom su spoljašnje prirode. Sa druge strane, unutrašnji mehanizmi kojima nervni sistem prikuplja i obrađuje vizuelne informacije ostali su gotovo potpuno isti.

Upravo zbog toga dva psa mogu gledati potpuno isti događaj i reagovati potpuno različito, dok dva psa različitih rasa mogu reagovati gotovo identično. Razlog za to se definitivno ne nalazi u samom oku. Razlog se nalazi u mozgu.

Oči predstavljaju samo ulazna vrata kroz koja informacije dolaze u organizam. Tek kada te informacije stignu do mozga počinje njihova prava interpretacija. Tu nastaje percepcija, tu nastaje značenje i tu organizam procenjuje da li je ono što vidi bezbedno, opasno, zanimljivo ili potpuno nevažno. Zbog toga bi možda bilo mnogo tačnije reći da psi ne vide očima. Oni vide svojim nervnim sistemom.

Latentno učenje i svedočanstvo zajedničke evolucije

Ova razlika između gledanja i percepcije predstavlja jedan od najvažnijih razloga zbog kojih ponašanje pasa ne možemo razumeti bez razumevanja njihovog iskustva. Tokom života nervni sistem neprekidno prikuplja informacije i na osnovu njih stvara unutrašnju mapu stvarnosti. Ta mapa pomaže organizmu da predvidi događaje i donosi odluke koje povećavaju šanse za opstanak.

Međutim, ona se ne gradi samo kroz direktno iskustvo. Jedan od najfascinantnijih procesa u biologiji učenja, o kojem pišu i vodeći naučni časopisi o kogniciji životinja, poznat je pod nazivom latentno učenje. Latentno učenje podrazumeva sposobnost organizma da uči posmatrajući, čak i onda kada trenutno nema potrebu da odmah primeni ono što je naučio. Drugim rečima, pas ne mora nešto lično da doživi da bi iz toga učio. Dovoljno je da to vidi.

Ova sposobnost verovatno predstavlja jednu od najvažnijih posledica hiljada godina zajedničke evolucije čoveka i psa. Tokom tog perioda psi nisu razvili samo sposobnost da razumeju ljudske signale. Razvili su izuzetnu sposobnost posmatranja ljudi. Njihov opstanak često nije zavisio od toga šta vide u prirodi, već prvenstveno od toga šta vide kod čoveka. Čovek je postao jedan od najvažnijih izvora informacija o svetu. Kroz ljudsko ponašanje pas je mogao da proceni opasnost, sigurnost, pripadanje grupi, dostupnost resursa i bezbroj drugih faktora važnih za preživljavanje.

Stalni posmatrači naših skrivenih rituala

Možda upravo zato vlasnici toliko često potcenjuju koliko ih njihovi psi zapravo posmatraju. Većina ljudi misli da pas uči isključivo tokom treninga. Međutim, pas uči i onda kada ga niko aktivno ničemu ne podučava.

On, naime, pažljivo posmatra način na koji razgovaramo sa članovima porodice. Istovremeno, on posmatra naše međusobne sukobe, prati naše svakodnevne rituale i analizira način na koji reagujemo na stres. Pored toga, pas posmatra kako dočekujemo goste i kako se ponašamo prema drugim ljudima.

Za njegov nervni sistem sve su to dragocene informacije o tome kako funkcioniše svet oko njega. Svaka od tih informacija postaje integralni deo unutrašnje mape stvarnosti koju organizam koristi kada donosi ključne odluke.

Posebno je zanimljivo to što se svet psa ne menja samo onda kada promenimo fizičko okruženje. Veoma često se on menja onda kada se promeni sam čovek. Kada vlasnik promeni svoja uverenja, emocionalne reakcije ili način komunikacije, za nervni sistem psa to može predstavljati promenu čitavog sveta.

Pravila koja su još juče važila više ne važe. Obrasci ponašanja postaju drugačiji, a odnosi među članovima porodice se menjaju. Ono što je juče bilo predvidivo danas odjednom postaje potpuno novo iskustvo. Pas tada ne reaguje na novu tehniku ili novu komandu. On zapravo reaguje na novu stvarnost koju pokušava da razume.

Svet ne zapias u očima: Kako mozak kreira značenje

Možda upravo zato vid predstavlja mnogo više od jednog običnog čula. Vid uopšte nije prozor kroz koji pas samo pasivno posmatra svet. Vid je jedan od načina na koji organizam aktivno gradi svoju unutrašnju stvarnost. Svaka osoba koju vidi, svaki pokret koji registruje, svaki odnos koji posmatra i svaki događaj kojem prisustvuje postaju deo složenog sistema informacija na osnovu kojih nervni sistem procenjuje šta je bezbedno, šta opasno i kako treba reagovati. U tom smislu, pas ne reaguje na svet kakav jeste, već reaguje na svet kakvim ga njegovo lično čulo vida kod pasa i nervni sistem doživljavaju.

Možda je upravo zato najveća zabluda verovanje da razumevanje vida počinje u oku. U stvarnosti, kompletno razumevanje vida počinje isključivo u mozgu. A kada jednom počnemo da posmatramo pse iz te duboke perspektive, postaje mnogo lakše razumeti zbog čega dva psa mogu gledati potpuno isti svet, a živeti u dve potpuno različite stvarnosti.

Mala vežba za ljudsku percepciju

Pogledajte pažljivo sledeću rečenicu:

Ovo je zapisano klinastim pismom drevne Mesopotamije.

Sada zastanite na trenutak i pokušajte da odgovorite na nekoliko jednostavnih pitanja.

Šta piše?

• Da li je poruka prijateljska ili neprijateljska?
• Da li upozorava na opasnost?
• Da li predstavlja poziv, naredbu ili izjavu ljubavi?

Većina čitalaca neće znati odgovor ni na jedno od ovih pitanja. Međutim, razlog definitivno nije u tome što niste fizički videli simbole. Vaše oči su ih zapravo savršeno registrovale. Svetlost je nesmetano stigla do mrežnjače, a nervni impulsi su putovali direktno do mozga. Problem je nastao tek nakon toga.

Mozak jednostavno nije znao šta da uradi sa informacijom koju je primio.

Drugim rečima, videli ste poruku, ali niste mogli da joj dodelite nikakvo značenje.

A bez jasnog značenja nema ni odgovarajuće reakcije organizma.

Kada bih vam rekao da je prevod glasio:

“Neka bogovi čuvaju ovaj dom i sve koji u njemu žive.”

odjednom bi isti simboli dobili potpuno drugačiju vrednost za vas. Nije se promenio tekst i nije se promenila informacija. Promenilo se isključivo vaše razumevanje.

Upravo tako funkcioniše i kompletna percepcija i čulo vida kod pasa. To što pas nešto vidi ne znači da razume isto što i mi. A to što mi trenutno ne razumemo način na koji pas doživljava određeni prizor ne znači da u tom prizoru za njegov svet ne postoji presudno važno značenje. Nervni sistem ne reaguje na ono što same oči vide. Nervni sistem uvek reaguje na značenje koje uspeva da pronađe u onome što vidi.

Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus

Tekstove možete čitati i na engleskom jeziku OVDE

Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmony i počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…

Sertifikovani Trening Centar Sasha Riess Akademije

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sasha Riess Srbija (@sashariessrs)