Nekada su psi umirali u snu. Bez pompe, bez „odlaska kod veterinara“, bez desetina dijagnoza. Umirali su tiho, kod kuće, pored svojih ljudi. Nisu imali kliničke kartone debele kao roman. Nisu posećivali specijaliste, niti su išli na preglede svakog drugog meseca. Psi naših baka i deka odlazili su s ovog sveta dostojanstveno – jer su tako i živeli. Bili su jednostavno: psi.
Judin poljubac u poslednjem otkucaju srca
Danas se psi raspadaju od bolesti koje su postale nova norma. Tumori, epilepsija, autoimune bolesti, depresija, hronične upale, alergije na život. Psi koji nekada nisu znali za bolest sada žive, ili bolje rečeno umiru, u bolu koji često traje godinama. I šta mi radimo? Umesto da se suočimo s sopstvenim izborima koji su ih doveli u to stanje, mi na kraju biramo eutanaziju. Zovemo je „milosrđem“. Nazivamo to „dostojanstvenim krajem“.
Licemerje eutanazije pasa: kada milosrđe skriva strah
Ne, to nije milosrđe. To je naša nemoć. To je licemerje. Jer istina je jednostavna: psi više ne umiru preko noći, tiho i iznenada, već umiru dugotrajno – dan po dan, mesecima, pa i godinama. Ne zato što njihovo vreme još nije došlo, već zato što ne mogu i neće da odu. Osećaju nas – naš strah, našu slabost, našu nesposobnost da ih pustimo. Njihovo srce i dalje kuca, iako telo odavno šalje znakove da je kraj već tu. Ali ne odlaze – jer nisu oslobođeni.
Odanost pasa i pravo na dostojanstven kraj
Još uvek veruju da im je dužnost da ostanu. Da budu tu. Za nas. Čak i kada bi priroda već zatvorila krug, oni ostaju u službi – jer smo celog života tako živeli s njima da su stekli utisak da ne možemo živeti bez njih. Ostaju i kad ih boli. Kad više ne mogu da ustanu. Kad im je svaka kost rana. Ostaju jer ih nismo oslobodili uverenja da su naši „anđeli“, „deca“, „životi“, „duše“, „sreće“ i „jedine radosti“. Nismo im dali pravo da budu – samo psi.
Naša slabost i strah
Mi ih zadržavamo – jer nas boli da ostanemo bez njih. A kad bol postane neizdrživ, biramo da ih ubijemo. Nazivamo to „oslobađanjem“, „dostojanstvom“, „činom ljubavi“. Istina je: mi to radimo jer ne možemo više da gledamo istinu u oči. Jer psi u svojim poslednjim danima razotkrivaju sve ono što smo mi postali – potpuno mrtvi ljudi koji žive u telima koja se samo kreću, jedu, spavaju. Pretvaramo se da je sve u redu.
Licemerje naših života
Zar to nije licemerno? Mi koji radimo poslove koje mrzimo. Koji delimo postelju s ljudima koje više ne volimo. Koji provodimo dane u razgovorima koji nas iscrpljuju i odnosima koji nas guše. I zato biramo ono što smo već izabrali za sebe – smrt kao bekstvo, samo ovog puta – za njih.
Drugi put: ljubav i sloboda bez eutanazije pasa
Postoji drugi put. Postoji život u ljubavi i harmoniji, koji uči i nas i njih da smrt nije kraj – nego novi početak. Da je moguće reći svom psu: „Slobodno idi. Tvoja misija je završena. Ostajem ovde dok ne dođe moje vreme. Hvala ti za svaku sekundu tvoje službe i ljubavi.“
Zvuči jednostavno. Ali probajte to da izgovorite iz srca. Videćete da vam se grlo stegne. Jer tek tada shvatite koliko smo ih zapravo držali zarobljene. Koliko nismo verovali da možemo bez njih. Koliko nismo živeli svoj život – nego smo njihov koristili da izbegnemo svoj.
Kada to izgovorite iz srca – oni konačno mogu da odu. Slobodni. Tiho. Bez injekcije. Bez klinike. Bez „dugotrajnog opraštanja“. Samo legnu. Pored vas, ili odu u svoj omiljeni kutak u kući. I jednostavno – ne probude se. Jer smo ih otpustili iz službe. I oni to znaju.
Eutanazija nije ljubav
Eutanazija nije ljubav. Ljubav je – pustiti ih da odu kad im zaista dođe vreme. Bez straha. Bez kontrole. Bez naše slabosti prerušene u „brigu“. U tom poslednjem trenutku, kada im gledamo oči pune bola i odanosti, činimo ono što oni nikada ne bi učinili nama. Dok nam ruka drhti iznad njihovog tela, nazivajući to „oslobađanjem“, ono što zapravo često dajemo jeste Judin poljubac – čin koji spolja izgleda kao milosrđe, a iznutra nosi trag izdaje. Ne izdaje iz zlobe, već izdaje iz straha – iz nemoći da ostanemo prisutni do kraja, onako kako su oni to za nas bili celog svog života.
Dug prema njihovoj duši
Ako verujemo u dušu psa, u njihovu svest, u njihovu ljubav – onda im dugujemo više od injekcije smrti. Moramo im dati pravo na dostojanstven kraj – onakav kakav su oni nama poklanjali svakog dana svog života.
Priprema za rastanak
Zato se za čin rastanka spremamo već onog prvog dana kada ih sretnemo – jer dan rastanka neminovno dolazi. I od samog početka moraju znati da su slobodni. Da nikada nisu dužni ostati duže nego što im sudbina dozvoljava. I da će, kad god dođe njihov čas, imati naš blagoslov da odu – u miru.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Psi nose našu bol i tajne, pokazujući bezuslovnu ljubav i istinu koju često ne želimo da priznajemo.
Tišina koju samo pas razume
Postoji bol koji ne možemo objasniti, ali ga osećamo celim bićem. I postoji ljubav koja ne zahteva reči da bi se izrazila – samo prisustvo, pogled, tišina. Psi su majstori te tišine.
Oni ne govore našim jezikom, ali razumeju ono što mi ne smemo da priznamo. Možda nas zato njihova patnja toliko i boli – jer nas vole čak i kada mi to sebi ne možemo da dopustimo.
Susret sa Aleksandrom
Upoznali smo se tokom serije mojih seminara Poretka harmonije u Australiji. Aleksandar je došao na konsultaciju nakon što su iscrpljene sve konvencionalne metode lečenja. Njegov pas imao je epilepsiju.
I to ne povremene napade – već svakodnevne, iscrpljujuće krize koje ni terapija više nije uspevala da kontroliše. Bio je na ivici da prihvati ono što mu je veterinar predložio kao poslednju opciju: eutanaziju.
Ali nešto u njemu se još borilo. I možda baš to nešto – ona tanka nit nade – bila je dovoljna da se sretnemo.
Pokušao je da mi objasni tok bolesti. Njegov retriver bio je deo njihove porodice osam godina. Napadi su na početku bili retki, ali su s vremenom postajali sve učestaliji.
Njegov glas, inače snažan i kontrolisan, u jednom trenutku se zatrese dok mi je pričao o tome kako je gledao svog psa kako se grči na podu, bespomoćan da išta učini.
Upitao sam ga: „Kada je pas došao u vaš život?“ I tiho dodao: „Šta se tada dešavalo u porodici?“
Zbunjeno me je pogledao. Nije video vezu između mog pitanja i problema njegovog psa. Hteo je da pričamo o psu – o simptomima, o lekovima, o režimu ishrane.
Ali psi ne pričaju o lekovima. Oni pričaju o nama.
Pas kao spona između oca i deteta
Aleksandar je bio razveden. Njegova bivša supruga je, u pokušaju da uteši dete nakon razvoda, kupila psa. Dete se odmah vezalo za njega. I pas je, kako je rekao, postao zaštitnik – najpre nežan, a onda sve više napet, nemiran, reaktivan, pa čak i agresivan.
Kada su počeli prvi napadi, pas je premešten kod Aleksandra i od tada su nerazdvojni. Pas kao da je neka veza sa detetom koje i ne viđa toliko često.
Odatle počinje priča koju nisam slušao samo u rečima, već u tišini i u pauzama između njih.
Tišina između čoveka i psa govori više od hiljadu reči.
Istina koja se pokazuje kroz telo
Nisam znao šta tražim, ali sam se prepustio. Osetio sam da postoji nešto neizgovoreno. Ne nužno u vezi sa psom, već u vezi sa čovekom koji je ispred mene sedeo, stisnutih šaka i savršeno kontrolisane posture.
Kao da je nosio težinu koju nije mogao da podeli ni sa kim. Pitao sam ga: „Da li postoji nešto što nikada nikome niste rekli?“
Ćutao je. Nije me odbio. Samo je gledao kroz prozor. I onda, tiho, kao da sam sebi priča:
„Bilo je to… ubrzo nakon razvoda, kada smo pokušali još jednom da uredimo brak, ostala je trudna, kao da je namerno to uradila. Zamolio sam je da abortira dete. Nije želela. Ja sam to tražio od nje. Nisam bio spreman da budem otac tada, pod takvim okolnostima. Mislio sam da će tako svima biti lakše. Ali ovo nikada nikome nisam rekao. Čak ni sebi. Ni dan-danas ne smem da priznam šta sam uradio.“
Psi nose našu bol i tajne kroz tišinu i prisustvo
U tom trenutku nisam više slušao njega. Osetio sam kako taj bol u njemu polako počinje da raste i da ga obuzima. Tada sam već imao iskustva u radu u polju harmonije i mogao sam samo da budem tu za njega.
Sve ostalo bio je njegov proces – suočavanje sa davno prekinutim pokretom duše, oca za detetom kojeg nema. To je bio bol koji nije imao pravo da bude. I kao takav, morao je negde da ostane zabeležen. Ispoljio se kroz lojalnost onoga koji ga je najviše voleo – njegovog psa.
„Pas kao član sistema ponekad pokazuje ono što ljudi pokušavaju da sakriju. On ne nosi krivicu, ali nosi posledice.“
Epileptični napadi retrivera bili su, u svetlu ove spoznaje, jezik istine. Telo koje vrišti umesto onog koji bol prikriva ćutanjem. Iako sam znao da je pred nama dug put, znao sam i da je ovaj trenutak bio ključan.
„Šta god da je istina, ima pravo da bude“, rekao sam mu. „Ona postoji i kada je ne priznamo. A što je više potiskujemo, ona će snažnije da govori. Kroz nas, kroz našu decu i kroz naše pse.“
Čudo koje dolazi sa istinom
Taj susret kao da je odmah doneo „čudo“. Tu, dok smo sedeli, njegov pas bio je sa nama. Spokojno je spavao, ležeći između nas. U jednom trenutku Aleksandar se uhvatio za glavu i jako počeo da plače – naglas.
Posmatrao sam ga sa nekim čudnim mirom koji je prožimao sobu i koji njegovi jecaji nisu remetili – čak su tom miru davali jednu posebnu dubinu.
Dok je glasno plakao i ridao, njegov pas mirno je spavao. Nije ni jednom podigao glavu, nije ga ni pogledao.
Samo je mirno spavao. U nekom čudnom svetlu, i Aleksandar je bio miran, iako se sa njegovog muževnog lica slivao okean suza.
Aleksandar je otvorio vrata istini. Počeo je da priznaje ono što je dugo sakrivao: osećaj krivice, stida i težinu odgovornosti. Prestao je da traži odgovore u psu. Počeo je da ih traži u sebi.
U jednom trenutku, kada se malo umirio, odjednom je postao ponovo vidno uznemiren. Pitao sam ga kako se oseća.
Rekao je: „Sve je u redu, možda čak i previše.“ Nisam to razumeo odmah, ali mi je ubrzo objasnio:
„Ovde sam kod vas već dva sata, a Niko (njegov retriver) nije imao nijedan napad. Nikad ga nisam video da ovako mirno spava.“
Tu smo završili naš sastanak i više se nismo čuli, sve dok se godinu dana kasnije, potpuno nenadano, moj telefon nije oglasio. Bio sam u Beogradu, na proslavi diplomskog rada mojih studenata.
Kroz buku muzike jedva sam uspeo da razaznam o kome je reč:
„Saša, desilo se čudo. Niko skoro da nema napade. Toliko su retki da skoro i ne pijemo nikakvu terapiju. Niko ne može da objasni ovaj zaokret. Veterinari ne veruju da je ovo uopšte moguće. Sa druge strane, imam divan odnos sa ćerkicom. I ja i moja bivša supruga postali smo jako bliski – kao roditelji našem detetu. A oboje imamo i svoje druge veze. Ja ne znam kako da ti se zahvalim.“
Sreli smo se sledećeg dana – zvao me je iz Beograda, bio je poslovno tu i želeo da se vidimo.
Tada mi je ispričao kako je, posle nekog vremena od radionice, bio kod veterinara na redovnoj kontroli. Dok je pas bio na vađenju krvi, sedeo je pored žene koja je tiho jecala. Pitao je o čemu se radi…
Rekla je da je dovela psa na uspavljivanje i čeka da je pozovu da se oprosti od njega. Dali su mu sedativ jer je imao jake napade, a ona čeka. Tiho je kroz plač rekla: „Pas ima epilepsiju. Ništa više ne pomaže.“
„Krenuo sam da joj kažem kroz šta sam ja prošao“, rekao je Aleksandar, „ali su je u tom trenutku pozvali. Zaustavio sam se. Zanemeo. Video sam sebe, pre nekoliko meseci. I samo sam pomislio – umreće mi možda na rukama, ali ga neću uspavati. Danas imam srećnog i veselog psa koji je imao deset napada dnevno. Sada ima jedan u dva meseca. I to – verovao ili ne – mogu da predvidim. Znam kad zadržim u sebi neki gnev ili bes, kada ne kažem kolegama da nisu u pravu, kada prećutim sopstvene emocije zato što me je sramota.“
Psi i ljubav koja leči ono što krijemo
Ne postoji ništa mistično u ovim procesima. Sve je sistemski. I sve je, kako Hellinger kaže, „u službi ljubavi“. Ljubavi koja želi da sve pripada. Da sve bude priznato. Da sve ima svoje mesto.
Na kraju naše konsultacije, Aleksandar mi je rekao nešto što nikada neću zaboraviti:
„Mislio sam da je pas moj problem. A ispostavilo se da je pas bio moj put.“
To je i suština Poretka harmonije. Psi su naši saputnici. Oni ne traže da budemo savršeni – samo istiniti. Kada im priznamo ono što je naše, oslobađamo ih da budu samo to što jesu: psi. I to je dovoljno.
„Istina ne traži da bude lepa. Samo da bude priznata.“
I dok pas ne zna da li ste pogrešili, zna da nosite nešto što vas boli. I ako to ne oslobodimo, on će to poneti umesto vas.
Jer takva je ljubav psa – bezuslovna.
Sve dok mi ne postanemo spremni da volimo sebe – jednako tako, platiće cenu svoje ljubavi možda čak i životom.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
20. vek je prepoznao pojam psihičke traume nastale usled izrazito uznemirujućih događaja, ali i danas je izazov kako im pristupiti i kako ih isceliti. Američka traumatologinja Dr. Anngwyn St. Just istakla je potrebu da se individualna trauma sagleda u širem kontekstu, povezujući je sa kulturnim, političkim i istorijskim aspektima.
Ovo je bio početak njenog puta koji ju je vremenom doveo do sistemskih konstelacija, koje je u Nemačkoj razvio Bert Hellinger. Fenomeni poput transgeneracijskog prenosa trauma, njihovog ponavljanja na godišnjice prethodnih događaja i sinhronicitet u njihovom ispoljavanju više nisu bili toliko čudni, ali su zahtevali drugačiji pogled na prirodu stvari – povezivanje pojedinaca sa porodičnim sistemima, regijama i kulturnim krugovima.
Centar za društvenu traumu
Dr. Anngwyn St. Just je stekla naučne stepene na Versten institutu za društvena istraživanja i u Berkliju, Kalifornija. Kasnije je u Arizoni osnovala Centar za društvenu traumu, gde je i danas direktor. Njeno istraživanje obuhvata kako individualne, tako i društvene traume.
Kada stres postaje trauma?
Svi smo izloženi stresu, ali većina ljudi prolazi kroz život bez dugotrajnih trauma. Traumatsko iskustvo ne predstavlja samo šok ili stres, već reakciju organizma na događaje koji nas duboko uznemire i koje ne možemo jednostavno „procesuirati“. Anngwyn St. Just ističe da trauma nije šok sam po sebi, već reakcija koja nastaje kada određeni događaji ostanu nerešeni.
Istraživanje automobilskih nesreća
Prvi koraci u prepoznavanju čudnih povezanosti u traumatskim događajima počeli su kroz njeno istraživanje ljudi koji su doživeli automobilske nesreće. Uočila je da traumatski događaji često padaju na godišnjice prethodnih trauma i da su povezani kroz transgeneracijski i sistemski kontekst.
Ona je, radeći u Boulderu, Colorado, pratila pacijente koji nisu reagovali na konvencionalne terapije, često sa iskustvima sistemskog zlostavljanja ili višestrukih traumatskih događaja. Otkrila je da datumi nesreća imaju važan obrasac – poklapaju se sa događajima iz prošlih generacija.
Snaga isceljenja i nade – simbol kolektivnog oporavka
Fraktalnost trauma
Fenomen „fraktalne povezanosti“ primećuje se kada traumatski obrasci iz prošlosti ponovo izlaze na površinu. Primera radi, događaji u Littletonu, Colorado, gde se dogodio masakr u školi Columbine, mogu se povezati sa istorijskim masakrima u istom prostoru, poput Batla u Sand Creeku, ili sa globalnim događajima poput bombardovanja i ratova.
Transgeneracijski prenos trauma i fraktalnost pokazuju da trauma nije izolovani događaj već deo šireg sistema, uključujući porodicu, zajednicu i društvo.
Društvene traume i „crne tačke“
Dr. Anngwyn St. Just ističe važnost fenomena koje je proučavao Rupert Sheldrake, nazvane „crne tačke“ – mesta gde se nesreće i tragedije ponavljaju decenijama. Analizom ovakvih mesta može se pratiti istorija trauma, njihovo ponavljanje i način na koji se društveni i porodični sistemi pokušavaju „uravnotežiti“.
Primer su Katinska šuma, Oklahoma i Waco, gde se tragedije istorijski prepliću sa ličnim i kolektivnim traumama, pokazujući kako društvene traume mogu biti višegeneracijske i prostorno-fraktalne.
Sistem konstelacija i transgeneracijska trauma
Kroz rad sa sistemskim konstelacijama, Anngwyn St. Just je pokazala da pojedinci mogu doživljavati i osećati traume prethodnih generacija, uključujući i one koje se događaju u porodici ili društvu. Povezanost između trauma često se manifestuje kroz različite datume, godišnjice ili prostorne obrasce.
Primeri fraktalnih obrazaca
Porodice u kojima su se samoubistva ili druge tragedije ponavljale generacijama uvek oko istih datuma.
Ljudi koji doživljavaju traumu u školama ili zajednicama, a koje je prethodno obeležila druga tragedija u istom prostoru.
Društvene traume koje se prenose decenijama, ponekad vekovima.
Isceljenje i prevazilaženje sindroma žrtve
Ključ rada sa traumama je prepoznavanje obrazaca i njihovo „osvještavanje“. Dr. Anngwyn St. Just naglašava razliku između osećanja žrtve i identifikacije sa žrtvom. Sistemskim konstelacijama može se stvoriti balans i rekoncilijacija, omogućavajući klijentima da izađu iz sindroma žrtve i povežu se sa životnom snagom svojih predaka i društvenog konteksta.
Isceljenje nije samo individualno već zahteva sagledavanje šireg, generacijskog i društvenog sistema. Pristup koji ona primenjuje uključuje prepoznavanje fraktalnih obrazaca, rad sa godišnjicama traumatskih događaja i angažovanje transgeneracijskih veza.
Dani mog detinjstva bili su ispunjeni njihovim prisustvom – tihim, stabilnim, mudrim. Od njih sam dobijao ono što nisam mogao da dobijem od svoje porodice ili drugova u školi. Ili je barem meni to tako izgledalo u tom trenutku. U psima sam pronašao lekcije o ljubavi, poverenju i čistoj, neiskvarenoj povezanosti.
Profesionalni put i svet šampiona
U profesionalni svet ušao sam otvorenih očiju, sa potpunom posvećenošću. Kao grumer i profesionalni hendler pasa, radio sam širom sveta sa psima čije su karijere vredele i po nekoliko miliona dolara. Njihovo zdravlje, mir, sigurnost i performanse na izložbama bili su moja odgovornost. Znao sam tačno šta i zašto radim. Bio sam profesionalac.
U tom odnosu postojala je distanca. Kontakt, povezanost – ali ne i emotivna upletenost. Tako se neguje šampion. Poštovanjem.
Kada sam se povukao 2015. godine, došao je Titto. Ne šampion. Ne projekat. Već biće koje sam povezao sa sobom ne kao stručnjak, već kao čovek, sa svim svojim slabostima. Titto je ušao u moj život u trenutku lične i profesionalne krize. I u tom emotivnom vakumu, postao je sve: oslonac, uteha, prisustvo koje ne odlazi.
Lekcija o projektovanju ljubavi
Nisam to odmah video. Govorio sam sebi: „Opusti se, konačno uživaj u psima, ne mora sve da bude tako rigidno.“Verovao sam da ljubav koju dajem može samo da leči. Ali nisam primetio da sam nesvesno na njega projektovao sopstvenu potrebu za sigurnošću i potvrdom. Ispunjavao je ulogu koju mu niko nije dodelio, koju je, iz svoje velike ljubavi i lojalnosti, preuzeo na sebe, da mene spasi.
I to ga je potpuno izcrpelo. Nekada bi me komšije zvale da želi da iskoči kroz prozor sa trećeg sprata zgrade. Izgubio je gotovo svu dlaku, a njegovo telo je reagovalo kao da je u stalnoj opasnosti. I bio je, jer sam ja bio izgubljen, pun sumnje i strahova.
Bilo me je sramota. Kako je moguće da vrhunski stručnjak za negu pasa na ovakav način neguje svog psa? Šta radim pogrešno, samo po prvi put „uživam sa psima kao što to rade obični ljudi“? Jadikovao sam. I sam sam samo čovek, imam pravo na ovo. I nastavio sam da nosim masku.
Saša Riess i Titto u automobilu
Nova svest o istini
Ali počeo sam da menjam narative svojih javnih nastupa. Studentima govorim da nije sve kao što izgleda. Da ne moraju da dolaze na moje seminare i predavanja da bi „bili kao ja“. Jer svet reflektora često prikriva duboku tugu i usamljenost. Za toliko sam tada imao hrabrosti.
Ali nisam odustao. I možda sada po prvi put ovako javno pričam o tome, jer zapravo Titto je bio pas koji je sve preokrenuo.
Istraživanje odnosa između pasa i ljudi
Počeo sam da istražujem odnose između pasa i ljudi. I otkrio jedan meni nepoznat svet – svet prave ljubavi i harmonije, kojem sam kasnije posvetio svoj život. Taj bolni trenutak otvorio mi je vrata dubljeg razumevanja.
Ljubav kao sila, a ne emocija
Počeo sam da posmatram ljubav ne kao emociju, već kao silu. Kroz lični razvoj upoznao sam principe Poretka ljubavi. I shvatio: ljubav bez reda ne podržava život. Kada narušimo pravo na pripadnost, poredak i ravnotežu uzimanja i davanja – kroz sve ono što činimo ili ne činimo – ljubav postaje destruktivna. Ne kao kazna, nego kao prirodna posledica narušenog reda.
Poredak harmonije i uloga psa u ljudskom sistemu
Otkrio sam da svaka vrsta ima svoju dinamiku. Svoju morfogenetsku rezonancu, kako ju je nazvao dr Rupert Šeldrik: polje pamćenja i navika koje oblikuje ponašanje jedinki u skladu s vrstom kojoj pripadaju.
Ali šta se dešava kada psa uključimo u ljudski sistem, po pravilima koja nisu njegova? Počinje disonanca. Pas postaje zamena za terapeuta, dete, partnera. A njegova vrsta ostaje bez svog predstavnika.
Titto se odmara na krevetu
Rušilačka ljubav i posledice neravnoteže
Uloga u kojoj se nalazi – nije njegova. I njegovo maleno biće to pokazuje, često kroz simptome koje ne prepoznajemo sve dok ne poklekne pod teretom te rušilačke ljubavi.
Tako sam došao do Poretka harmonije – razumevanja da čak i među vrstama postoji nevidljiv sistem, unutrašnji zakoni koji, ako se prekrše, donose haos. Iz tog saznanja nastali su Priručnik, Pokret Pure Love & Harmony i jedan potpuno novi svet.
Susret sa dr Rupertom Šeldrikom
Imao sam čast da o ovome razgovaram sa dr Šeldrikom. Podelio sam sa njim kako sam, u svom radu, identifikovao novi poredak koji povezuje morfogenetska polja i deluje kao vibracija još nepoznatih kosmičkih zakona.
On je tada rekao: „Saša, ovo je fascinantno otkriće. Ovo je pionirski rad. Neverovatno je kako si povezao dva sveta – tako jednostavno – i otvorio vrata dubljem razumevanju našeg odnosa sa svetom oko nas.“
Ponašanje pasa kao ogledalo čoveka
Danas istražujemo uticaj ponašanja pasa na njihovo zdravlje i dobrobit. Jer ponašanje psa nije izolovani problem, to je ogledalo našeg odnosa prema njemu. To je posledica naših uverenja šta ljubav jeste.
U porodicama gde pas ne zauzima svoje pravo mesto, primećujemo hronični stres, poremećaje ponašanja, i fiziološke simptome: alergije, kožne probleme, autoimune reakcije, epilepsiju, poremećaje varenja sve do sistemskih bolesti.
To nisu problemi pasa – to su simptomi narušenih odnosa. Kao što orkestar ne može da postoji ako violina svira po zakonima trube, tako ni pas ne može da živi ako od njega očekujemo da bude nešto što nije.
Poredak harmonije – pas ima pravo da bude pas
Poredak harmonije podseća:
Pas ima pravo da bude pas.
Da ne nosi ono što pripada čoveku.
Da ne bude projekcija našeg bola, niti zamena za ono što nam nedostaje.
Kada to poštujemo – nastaje prostor za isceljenje. Tada ljubav ne guši. Tada ljubav nije slepa. Tada ljubav vidi. I tada pas – prvi put – može jednostavno da bude ono što jeste. I to je dovoljno.
Saša Riess i Titto u šetnji
Kada pas preuzima uloge koje nisu njegove
Na prvi pogled, ništa ne izgleda pogrešno. Pas deluje „posebno vezan“, „intuitivan“, „kao da sve zna o nama“. Ali što pas više „oseća“ naše potrebe – to je veća verovatnoća da nije u svojoj prirodnoj ulozi.
Obrasci ponašanja koji ukazuju na disbalans
Preterana povezanost – pas ne može da bude sam, paniči kad ste odsutni, menja ponašanje s vašim raspoloženjem.
Preuzimanje odgovornosti – pas „čuva“ porodicu, kontroliše prostor, reaguje na sve, preterano laje, vuče na povodcu, agresivan je.
Fizičke posledice – gubitak dlake, hronične infekcije, problemi s varenjem, čak i epileptični napadi i tumori.
Uobičajeni obrasci u porodicama
U terapijskom radu često otkrivamo: Pas je ušao u porodicu neposredno pre ili posle velikog gubitka – smrti, razvoda, traume, abortusa. Njegova uloga je da „zameni“ nekoga ili nešto što je izgubljeno.
Vlasnik kaže: „Ovaj pas mi je sve.“ „Ovo je moj Anđeo.“ „Ovo je moja Duša.“ „Moj Život.“ I tada pas postaje sve što nikada nije trebalo da bude, i što nikada ne može da bude. Ali ostaće u toj ulozi iz slepe ljubavi pa čak i po cenu života.
Rešenje – vraćanje psa na njegovo mesto
Rešenje nije u „popravljanju“ ponašanja psa, već u razumevanju sistema. U vraćanju svakom članu njegovog mesta.
Vlasnik tada prepoznaje: pas ne može da izleči moj bol. I dopušta mu da se povuče iz uloge spasioca. I tada – pas počinje da se opušta. Simptomi se povlače. Ponašanje se menja. Pas se vraća sebi.
To ne mora da znači da će se dogoditi „čudo“; nekada sudbina ode suviše daleko, ali ni to nije razlog da se odustane od istine, koja je uvek isceljujuća i sa sobom nosi mir, jer život ne završava sa smrti onih koji odlaze pre nas, nego njihov odlazak donosi novu dimenziju ljubavi koju pre toga nismo mogli da spoznamo.
Pravo pitanje – šta moj pas zapravo nosi?
Zato, sledeći put kada pitate: „Zašto moj pas ovo radi?“ ili „Zašto se moj pas razboleo?“ probajte da pitate: „Koga ili šta moj pas zapravo zamenjuje? Šta pokušava da ponese? Šta je tu moje što opterećuje njegova malena pleća?“
Jer tada se otvara prostor za istinsku ljubav – onu koja poštuje granice, pravo na mesto, i dostojanstvo.
To se zove ljubav. Ona koja ne ubija, već koja stvara budućnost.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus.
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Psi lutalice nisu samo problem na ulicama; oni su čuvari reda i ogledalo našeg društva, pokazujući koliko razumemo prirodu oko sebe.
Žao mi je što će ova kolumna biti trn u oku mnogima, ali ja prosto nemam kud. Moj pogled na ovaj fenomen nije neutralan. Psi sa ulica nisu za mene ni samo problem ni samo rešenje. Oni su ogledalo koje mi vraća sliku sveta kakav zaista jeste – pun viška, pun gladnih očiju, pun tragova koje ostavljamo, a ne želimo da ih vidimo.
Moja istina je da pas nije samo lutalica, već čuvar reda koji nismo naučili da cenimo. Ako nestane, nestaće i deo naše odbrane od haosa koji sami proizvodimo.
Ova istina za mene nema cenu
U jeku novih zakonskih okvira, predloga, pritisaka i poteza nekih nepoznatih likova iz senke, u vreme kada teorije zavere uvek pronađu svoje mesto, pojavljuje se i priča koja lebdi iznad naših glava – obojena empatijom naših srca. Šta ćemo sa psima na ulicama?
Dok se svet prelama između uredbi i emocija, između politike i svakodnevnog života, pitanje pasa lutalica postaje više od komunalnog problema. Postaje ogledalo: koliko zaista razumemo prirodu oko sebe, a koliko bismo želeli da je pretvorimo u sterilnu sliku koja ne remeti naš red?
Dok „nojevi psi“ u Kanadi čekaju smrtnu kaznu jer su navodno opasni za javno zdravlje, iako su potpuno zdravi, pojavila se nova inicijativa – nasumično ubijanje pasa. I ne znam zašto smo toliko iznenađeni, kada je to sastavni deo zapadnog rešenja već decenijama. Evo, samo u Sjedinjenim Američkim Državama godišnje se ubije oko dva miliona pasa – potpuno zdravih i bez ikakve stvarne potrebe za tim.
Iza svega stoji jedan fenomen koji je duboko ušao u naše razmišljanje, gotovo kao aksiom: prenapučenost.
Još devedesetih godina naučnik Rej Kopinger procenjivao je da na svetu živi oko jedne milijarde pasa. Ako pratimo rast ljudske populacije i globalne ekološke trendove, danas se taj broj približava cifri od jedne i po milijarde.
Prema podacima sa Vikipedije (Free-ranging dog), samo oko 20% pasa na svetu ima vlasnike i živi pod ljudskom kontrolom. Ogromna većina su slobodno lutajući psi – oni koje viđamo po ulicama, selima i periferijama, a da ne pominjem one koje ni ne vidimo. Drugim rečima, kad zaista govorimo o psima, govorimo o planeti koja je zapravo nastanjena uglavnom psima bez povoca.
I ovde je važno razbiti uvreženu paradigmu: ti psi nisu nastali samo iz neodgovornog vlasništva. Naravno, ima i pasa koji jesu napušteni iz domova, ali u odnosu na broj pasa koji naseljava ovu planetu, taj broj je tek kap u moru. Ako smo fokusirani samo na „izbačene ljubimce“, mi ne vidimo šumu od lišća. Zato i ne možemo, možda, da rešimo problem na način koji linearno posmatra i nudi „logična“ objašnjenja.
Slobodno lutajući psi nisu anomalija našeg vremena, već prirodna forma pasa, stara koliko i sama civilizacija. Oni su oduvek živeli na obroncima ljudskih naselja, na smetlištima i u poljima, hraneći se našim viškovima. Njihova istorija je uvezana sa našom, ali nikada u potpunosti pod našom kontrolom.
Usamljeni pas na plaži, more — trenutak tišine i slobode
Ovi psi nisu „naši“ u smislu ljubimaca, a opet nisu ni „njihovi“ u smislu divljine. Pas je postao ono što nijedna druga životinja nije – ogledalo čovekove nezasitosti.
Jer pas postoji tamo gde postoji višak. Gde bacamo hranu, gde ostavljamo tragove, gde previše trošimo. Pas je pokazatelj fenomena koji bismo mogli nazvati „gladne oči“čoveka, koji nije zapravo gladan hrane – gladan je ljubavi i celovitosti koju pokušava da napuni hranom.
Želimo više nego što nam treba, uzimamo više nego što možemo da potrošimo, a ostaci postaju signal za psa da nastani naš prag. Ponovo na delu – cena konzumerizma i konformizma.
Kada ulični pas nestane, ko dolazi na njegovo mesto?
Uloga pasa lutalica kao čuvara reda u gradovima
Uvek se pitamo: kako ukloniti pse sa ulica? Kao da su oni jedini višak našeg društva. A istina je jednostavna – priroda ne podnosi vakuum. Ako uklonimo pse, njihovu ulogu preuzimaju druge životinje. Najčešće pacovi.
Pacovi su od davnina naši podstanari. Živeli su u našim zidinama, brodovima, skladištima. I nisu doneli samo škripanje u noći – doneli su bolesti. Kuga, koja je u 14. veku pokosila trećinu stanovništva Evrope, širila se preko buva sa pacova. Pandemija koja je promenila lice kontinenta, srušila feudalni poredak, preoblikovala ekonomiju i društvo.
Nekad mislimo da bi nestanak pasa značio sigurnost, ali istorija nas uči suprotno. Psi nisu samo problem – oni su odbrana od haosa. Kada njih nema, nastupa tišina u kojoj se množe glodari, a s njima i bolesti koje ne možemo predvideti.
Ekološka kaskada Jeloustona – lekcija o odsustvu
Psi lutalice i ekološka ravnoteža
Priroda nam je već pokazala kako izgleda kada iz lanca izbacimo samo jednu kariku. Vukovi u Jeloustonskom parku bili su istrebljeni početkom 20. veka. Ljudi su mislili da će bez njih biti manje problema. Umesto toga, desila se ekološka kaskada koja se pretvorila u ekološku katastrofu.
Jeleni, oslobođeni predatora, počeli su da pasu mlade izdanke drveća i trave jer je njihova količina postala toliko velika da je hrane skoro potpuno nestalo. S njima su nestala staništa ptica i pčela. Reke su promenile tok, obale su se obrušavale, ceo pejzaž se urušavao. Tek kada su vukovi vraćeni 1995. godine, ravnoteža se počela vraćati – biljke, pčele, ptice, pa čak i tokovi reka.
Ono što se desilo u Jeloustonskom parku može se desiti u svakom našem gradu ako uklonimo pse. Oni su naši „vukovi“. Ne predatori, ali regulatori. Njihova prisutnost drži druge oportuniste na odstojanju. Njihov nestanak bi otvorio vrata drugačijem haosu – tišem, ali smrtonosnijem.
Pas kao čuvar reda
Pas nije samo životinja koja živi uz čoveka. On je i simbol reda. U mitologiji, psi su čuvari pragova, kapija i granica. Uvek stoje između dva sveta. Tako i danas, psi sa ulice stoje između našeg sveta i prirodnog haosa.
Njihovo prisustvo nam se često ne dopada, jer podseća na neuspeh. Na činjenicu da smo pripitomili, pa napustili. Na to da nismo u stanju da držimo pod kontrolom ono što smo jednom pozvali u svoj život. Ali upravo u toj neudobnoj slici leži istina: pas je naš indikator. Pokazuje gde trošimo više nego što treba, gde bacamo više nego što možemo da podnesemo, gde priroda vraća balans našoj rasipnosti.
Pas sam na širokoj livadi — trenutak mira, tišine i povezanosti sa prirodom.
Zašto ne sterilišemo sve pacove i golubove?
Kada kažemo da treba „sterilisati sve pse“, logično je da se zapitamo: zašto ne uradimo isto sa pacovima ili golubovima? Oni su jednako oportunistički, jednako problematični. Ali njih ne doživljavamo kao „svoje“. Pas je previše naš i nedovoljno naš u isto vreme. On nije samo životinja – on je svedok naše priče. Zato ga i kažnjavamo mnogo strožije, a sve pod maskom empatije i „da se ne muče“.
Golubovi mogu da lete nad našim glavama, pacovi da žive u našim podrumima – mi ih ne pokušavamo sistemski eliminisati. Ali pas, jer je došao preblizu, plaća najveću cenu. Kao da nas podseća na sopstvenu nemoć da upravljamo životom, i zato ga proglašavamo viškom.
Može li populacija pasa biti stabilna?
Možda pitanje nije kako da ih nema, već kako da ostanu deo našeg reda bez haosa. Ako postoji početak tog puta, on bi mogao da bude jednostavan: prestanimo da bacamo hranu. Viškovi koje ostavljamo nisu samo naš otpad – oni su signal prirodi da dolazi, da se širi, da nas obuzima. Psi su tu jer ih prizivamo. Oni su dokaz naše nezasitosti.
Bol ovih reči
Ova kolumna neće se dopasti svima. Oni koji žele rešenja, sterilizacije, uklanjanja i eutanazije reći će da preterujem. Oni koji vole pse reći će da sam suviše grub. Ali istina je jednostavna: psi su pokazatelji našeg sveta. Kada ih vidimo na ulicama, ne gledamo njih – gledamo sebe.
Ako nestanu, nećemo dobiti mir. Dobićemo prazninu koju će popuniti glodari i bolesti. Dobićemo gradove u kojima nema laveža, ali ima tihe škripavosti pacova u zidovima. A onda će nas istorija podsetiti da upravo odatle dolaze pandemije koje menjaju tok civilizacije.
Psi su čuvari našeg reda, ne zato što smo ih mi pripitomili, već zato što nam pokazuju granicu do koje možemo da trošimo i rasipamo. Oni su svedoci našeg viška i naši neželjeni saveznici.
I zato, kada sledeći put pogledamo psa na ulici, setimo se da on nije samo „lutalica“. On je znak. Simbol. Ogledalo. Ako njega uklonimo, uklonili smo i sopstveni podsvesni alarm. A priroda će tada uzvratiti – tiho, podmuklo, kroz bolesti, kroz glodare, kroz nevidljivu kugu koja uvek vreba iz tame.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus.
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Psi su više od vernih saputnika — oni su most između sveta živih i onih kojih više nema. Kroz njih često osećamo prisustvo onih koje smo izgubili, jer ljubav koju nosimo u sebi ne prestaje sa fizičkim odlaskom. Ona samo pronalazi nov oblik – topli pogled, nežno mahanje repom i osećaj blizine koji ne možemo objasniti razumom.
Psi su ogledalo naše duše
Postoji posebna veza između čoveka i psa, ona koja nadilazi svakodnevno hranjenje, šetnje i igru. Pas u nama prepoznaje ono što i sami zaboravljamo da imamo – tihu tugu, nežnost, potrebu za mirom. Kada izgubimo nekog dragog, pas često postane kanal kroz koji ponovo učimo da volimo, da grlimo i da verujemo da ništa u univerzumu ne nestaje, samo menja oblik.
Ljubav koja ne zavisi od prisustva
Ja mogu da te volim i bez tebe. Ljubav nije potreba da posedujemo nekoga — ona je stanje bića. Kada pas uđe u naš život, on ne traži zamenu za izgubljeno, već nas podseća da je ljubav uvek tu, u nama, i da joj ne treba fizičko prisustvo da bi postojala.
Kroz psa često zagrlimo svoje uspomene, roditelje, dete, prijatelja… I u tom trenutku sve boli na trenutak prestaju.
Muškarac i pas dele trenutak tišine i razumevanja – veza koja ne poznaje reči.
Psi nas povezuju sa dušama koje volimo
Nije retkost da se kroz vezu sa psom probude emocije koje nismo dopustili sebi da osećamo. Psi prepoznaju tugu, gubitak, neizgovorenu bol. Kada se naslonimo na njihovu toplinu, kao da grlimo one koji više nisu sa nama. Oni postaju most između svetova — i zato njihova prisutnost ima toliku snagu isceljenja.
Pas kao duhovni vodič
Kada otvorimo srce psu, zapravo otvaramo vrata ka sopstvenoj duši. On ne sudi, ne pita, ne traži — samo voli. I u toj jednostavnosti krije se najdublja duhovna istina: ljubav je večna. Psi nas uče da volimo bez uslova, bez straha i bez kraja.
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
