Dresura nije odnos – ona pse svodi na tačke u programu. Pravi odnos sa psom počinje tek kada prestanemo da ga treniramo i počnemo da ga osećamo.
Dresura kao nastavak cirkusa
Dresura, onako kako je danas zamišljena, za mene nikada nije bila odnos. Ona je samo nastavak cirkusa. Nekada su ljudi koristili slonove, tigrove ili lavove da pokažu moć i zabave publiku. Danas, u drugačijem obliku, to se preslikalo na pse.
Kada gledam pse koji „izvode trikove“, ja u tome ne vidim slobodu, već ograničenje. Pas tada postaje tačka u programu – alat za našu zabavu, a ne biće koje oseća i diše.
Zoološki vrtovi i „pozitivna terapija“
U zoološkim vrtovima i dalje vidimo isti princip. Životinje se uče da prihvate pregled, da otvore usta, da prime lek. To se naziva „pozitivna terapija“, ali suština ostaje ista: čovek prilagođava životinju sebi.
Bone broth – supa od kostiju koja jača zglobove i varenje – Recept
Prebiotski kolačići– poslastice koje hrane dobre bakterije u crevima –Recept
Pas je srećan pored vlasnika – prirodan odnos bez dresure – foto: Pixabay
Prava suština odnosa
Niko tu ne ulazi u dušu životinje, niti u njen unutrašnji svet. Ideja ostaje ista – da se ponašanje oblikuje da bi čoveku bilo zgodno, dok je potreba životinje ostavljena po strani.
Pas nije došao u naš život da bi bio cirkuska tačka ili sredstvo kojim se dokazujemo. Njegova uloga je mnogo dublja – on je tu da nas nauči odnosu.
Pogled pun poverenja – pas oseća sigurnost pored čoveka – foto: Pixabay
Odnos, a ne dominacija
Odnos koji se ne temelji na dominaciji, već na poverenju, pripadnosti i iskrenoj ljubavi. Kada prestanemo da ih „treniramo“ i počnemo da ih osećamo, tek tada prestajemo da im oduzimamo ono što jesu.
Prava zajednica, a ne cirkus
Kada sam to shvatio, otkrio sam i nešto drugo – tada veza sa psom prestaje da liči na cirkus i počinje da liči na pravu zajednicu. To je trenutak u kojem i čovek i pas postaju ono što zaista jesu – partneri u životu.
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Hiperaktivni pas može biti veliki izazov za vlasnike. Njihova energija, skakanje i impulsivne reakcije često stvaraju stres i otežavaju zajednički život. Ali rešenje postoji – uz pravilne tehnike, strpljenje i razumevanje, moguće je naučiti psa smirenosti i razviti bolji odnos.
Zašto pas postaje hiperaktivan?
Pas koji deluje hiperaktivno najčešće zapravo reaguje na spoljašnje podražaje umesto da uči kako da odgovori na njih. Kada je pas u stanju reaktivnosti, njegov mozak je potpuno okupiran spoljnim utiscima – on skače, vuče povodac, napada druge pse ili ljude, sve u zavisnosti od svoje percepcije sveta.
Drugim rečima, pas ne razmišlja, već samo reaguje. A naš zadatak kao vlasnika je da ga naučimo da se umiri i da pređe iz reaktivnog u stanje odgovora i razmišljanja.
Kako učiti psa smirenosti?
1. Nemojte nagrađivati hiperaktivnost
Najčešća greška vlasnika je što odmah reaguju kada pas postane previše uzbuđen. Na primer, pas skače kada ugleda povodac i pokazuje preveliku radost jer ide u šetnju. Ako tada odmah izađete napolje, vi zapravo nagrađujete njegovu hiperaktivnost.
2. Vežbe sa povodcem
Jedna od najefikasnijih metoda je da povodac koristite kao sredstvo učenja, a ne samo kao signal da pas ide u šetnju. Uzmite povodac, pa ga pomerajte s jedne strane na drugu. Zakačite ga psu, pa ponovo skinite. Ponovite ovaj proces više puta.
Na taj način, pas neće moći da predvidi sledeći korak i naučiće da je važno da bude smiren kako bi dobio priliku da zaista izađe.
Cilj ovakvog treninga je da pas razvije sposobnost odgovora, a ne samo instinktivne reakcije. Kada pas nauči da misli i da ne predviđa unapred vaše poteze, tada ulazi u proces učenja. To je fiziološki proces – rezultat komunikacije između neurona, gde se svaki impuls može pretvoriti u akciju, ali i ne mora.
Pas kroz ovakve male vežbe postaje stabilniji, manje reaktivan i spremniji da sarađuje sa vlasnikom.
Ključ uspeha – strpljenje i doslednost
Smirivanje hiperaktivnog psa nije proces koji traje dan ili dva. Potrebno je puno ponavljanja, strpljenja i doslednosti. Vremenom pas shvata da samo mirno ponašanje donosi nagradu – bilo da je to izlazak napolje, igra ili pažnja vlasnika.
Upravo kroz takav rad, pas počinje da uči da se oslanja na vas i da vas doživljava kao vođu čopora, što mu donosi sigurnost i smirenost.
Ne propustitebesplatan priručnikkoji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
U emisiji „1000 zašto – 4 zato“ postavljeno je pitanje o dehidraciji kod pasa
U emisiji „1000 zašto – 4 zato“ dobio sam pitanje jedne vlasnice psa o tome zašto njen pas deluje dehidrirano, iako uvek ima svežu vodu. Evo zašto pas koji jede suvu hranu pije mnogo vode, a i dalje može biti dehidriran.
Zašto sama voda nije dovoljna
Mnogi psi koji jedu isključivo suvu hranu zapravo su hronično dehidrirani. Razlog za to je jednostavan – ne mogu uneti onoliko vode koliko je potrebno da bi se ta hrana pravilno svarila.
Pas koji pije vodu tek kad oseti žeđ već je zakasnio – žeđ je znak da je organizam već dehidriran.
Voda sama po sebi nije dovoljna. Da bi se organizam pravilno hidrirano osećao, neophodni su i elektroliti – minerali koji omogućavaju da voda zaista dospe do ćelija. Kada elektroliti nedostaju, voda “prođe” kroz organizam bez efekta.
Kada pas pojede obrok od suve hrane, organizam povlači vodu iz ćelija i međućelijskog prostora da bi pomogao varenju. Na taj način ćelije ostaju “suve”, a pas tada počinje da pije vodu. Međutim, tada je već kasno – proces dehidratacije je u toku.
Vremenom se to vidi kroz pojavu kamenaca u bubrezima ili bešici, kao i različitih problema urinarnog trakta. To su tipične posledice hronične dehidratacije kod pasa koji su na suvoj hrani.
Kako sprečiti dehidrataciju kod pasa
Najbolji način da pas ostane hidriran jeste da mu kuvate hranu ili da u obrok dodajete supu od kostiju. Ona ne samo da hidrira, već sadrži i prirodne elektrolite i minerale koji pomažu telu da zadrži tečnost.
U emisiji „1000 zašto – 4 zato“ stiglo je pitanje o psu koji da bi izašao napolje mora da se obuče.
Problem nije hladnoća, već način na koji psi regulišu toplotu
Problem pasa napolju nije hladnoća. Pas ima potpuno drugačiji koncept termoregulacije, mi ne možemo da se poistovetimo sa time kako se psi hlade i greju jer oni nemaju znojne žlezde. Njima je termoregulacija totalno drugačija, i način na koji oni stvaraju kroz krzno i dlake jedan tanak sloj vazdušnog omotača kroz koji struji vazduh.
Kada izvedete psa napolje, taj pas je u vazdušnom omotaču i taj jedan mali vakum vazduha zapravo zimi greje, a leti hladi. Zato je često jako veliki problem šišanje leti na jako kratko, jer onemogućite psu da stvori taj jedan sloj vazduha koji ga zapravo čuva leti od pregrejavanja, a zimi od hladnoće.
Čak i ako je pas kratkodlaki, ta kratka dlaka isto tako polegne, kao kod pasa poput pinča ili boksera. Oni imaju izrazito tanku, finu dlaku, ali i takva dlaka ima sloj podlake.
Linjanje i zaštitna uloga dlake
Kratkodlaki psi se jako puno linjaju. Njima je život dlake 21 dan, a život podlake 1 do 2 nedelje, i za tri nedelje ode cela dlaka. Taj ciklus se neprestano ponavlja.
Ta dlaka, koliko god da je kratka, uvek se malo izdigne — to je možda neprimetno našem ljudskom oku, ali dovoljno da napravi vazdušni prostor između dlake i kože koji psa zimi štiti od hladnoće, a leti od pregrevanja.
Uzrok problema je anksioznost psa
Problem psa opisanog u pitanju zapravo je potpuna njegova anksioznost. Pas je anksiozan u svom korenu odnosa sa vlasnikom.
Vlasnik je svom psu naredio da sedne, pas se malo uplašio i sedne, ali ne može protiv svoje anksioznosti. U svom mozgu vaš pas ima zadatak da vas zaštiti — u vožnji od vožnje, napolju od drugih ljudi — i on stalno živi u toj anksioznosti, u anksioznom napadu, zato što je mali i ne može da kontroliše svet koji ste vi oko njega stvorili.
Pas hoće napolju samo kada je obučen, problem je anksioznost, a ne hladnoća
Svojim ponašanjem i načinom na koji se ophodite prema njemu pokazujete mu kako niste u stanju da taj svet održite čitavim, i zbog toga je on stao u ulogu vašeg zaštitnika. Kao posledica, sve ovo se dešava.
Kako se anksioznost manifestuje
Ne bi me začudilo da pas, pored ovog svega, još i vuče na povocu, laje previše na ljude, laje na zvono, neće da ostane kući sam, neće da jede i da stalno ima neki problem u kojem on zapravo pokazuje kako nema poverenje u vas.
Pas to ne može da nosi. Pitanje je samo kada će pod teretom stresa taj njegov mali organizam da posustane.
Oblačenje nije rešenje
Oblačenje nema nikakve veze sa izlaskom napolje i sa hladnoćom.
Šta čoveka boli kada je nervozan? Stomak. Kako je stomak povezan sa nervnim sistemom? Povezan je vagus nerv — to je jedan od najvećih nerava koji postoji i u našem i u psećem životu. On povezuje parasimpatički nervni sistem i objedinjuje sve organe, između ostalog i srce i organe za varenje.
Kada se strah psa u organizmu probudi, to je u zimskim periodima mnogo vidljivije, jer je tada teže kontrolisati stanje. To je zimski instinktivni strah od zime i preživljavanja, duboko usađen u genetski kod pasa i njihovih predaka, vukova.
Zima je period kada se instinktivno budi borba za opstanak jer je tada manje hrane, i kroz istoriju to je bio najteži period za preživljavanje.
Psi koji ne mogu da nose stres okruženja u kome žive i način na koji je njihova porodica ustrojena preuzimaju teret brige o članovima porodice. U zimskom periodu taj teret postaje neizdrživ.
Najviše „sunovrata“ kod pasa dešava se upravo zimi — jer se nismo dobro pripremili za taj period:
pravilnom ishranom,
upotrebom prebiotika i probiotika,
redovnim čišćenjem od parazita,
i primenom Priručnika u kojem se jasno pravi distanca između psa i vlasnika.
Upravo kroz to pas može da dođe sebi, da počne da živi kao pas, da vas prati gde god idete — i u kolima, i u šetnji, i kod kuće.
Često se postavlja pitanje – da li postoje opasne rase pasa? Najčešće se na meti predrasuda nađu pitbullovi, stafordi, dobermani ili rotvajleri. Međutim, istina je da nijedna rasa sama po sebi nije opasna. Pas postaje opasan isključivo zbog uticaja čoveka, lošeg vaspitanja, nebrige i emotivnog stanja svog vlasnika.
Psi su odraz ljudi pored kojih žive. Kada vlasnik ne ume da se nosi sa sopstvenim traumama, strahovima i emotivnim blokadama, pas preuzima ulogu zaštitnika i tada može razviti ponašanja koja deluju opasno ili neuračunljivo.
Da li je pitbull opasan?
Pitbull, kao i svaka druga rasa, može biti nežan, veran i odan ljubimac ako se pravilno odgaja. Nije rasa ta koja nosi opasnost – već način na koji se čovek ophodi prema psu. Pogrešna socijalizacija, agresivni trening ili zanemarivanje dovode do problema u ponašanju.
Psi i emotivna povezanost sa vlasnikom
Psi veoma jasno osećaju emotivno stanje svojih vlasnika. Ako je čovek zarobljen u sopstvenim traumama i problemima, pas to prepoznaje i pokušava da preuzme ulogu zaštitnika. Tada dolazi do neračunljivog ponašanja – lajanja, skakanja, napada ili povlačenja.
U svojoj knjizi „O psima i buđenju“, naglašeno je da postoji priručnik komunikacije između čoveka i psa. Ako vlasnik ne razvije zdravu i jasnu komunikaciju, pas ulazi u emotivnu zamku zajedno sa njim.
Pitbull može biti nežan i veran pas kada ima pravog vlasnika.
Ko je zapravo „opasan“?
Ne postoje opasni psi, već opasni ljudi koji ne znaju kako da rukovode emocijama, odnosima i sopstvenim životima. Kada čovek zanemari sebe i svog psa, ljubimac strada, ali i sam vlasnik prolazi kroz emotivnu nestabilnost.
Ključ mirnog odnosa sa psom
Pitbull ili bilo koja druga rasa nije opasna sama po sebi. Opasno postaje ono što čovek nesvesno prenese na psa – strah, trauma ili agresija. Ključ mirnog i stabilnog psa leži u odgovornom vlasniku, doslednosti i ljubavi. Saznajte i zašto pas grize šape ili nokte.
Iz mog dugogodišnjeg rada sa psima, shvatio sam da epileptični napad kod pasa nikada ne nastaje slučajno. Uvek postoji triger – nešto što aktivira proces u organizmu psa. Kod različitih dijagnoza epilepsije, razlozi su različiti, ali zajednički imenitelj je uvek prisutan: nešto mora da pokrene reakciju.
To može biti hormon, stres, miris, dodir, zvuk ili emocija. Psi su izuzetno povezani sa nama i često su njihova čula „uključena” mnogo jače nego što mislimo. Oni čuju, osećaju i reaguju na ono što se dešava u nama.
Kada u psu vidim reakciju straha ili napetosti, gotovo uvek se ispostavi da je povezana sa emocionalnim stanjem vlasnika – potisnutim besom, tugom ili stidom koji nismo dozvolili sebi da izrazimo.
Moja iskustva iz prakse
O epileptičnim napadima kod pasa napisao sam knjigu, zasnovanu na sopstvenim istraživanjima i primeni sistemskih konstelacija. Tokom rada sa vlasnicima pasa, često su na površinu izlazili duboko potisnuti događaji i emocije – od porodičnih tajni do trauma koje su oblikovale čitav život ljudi.
Pas to oseća. Kada mi nešto skrivamo, potiskujemo ili „kompresujemo”, on to prepoznaje kao promenu u energetskom polju. I tada njegov organizam reaguje. Nije važno da li mi to negiramo ili racionalno objašnjavamo – pas zna i oseća da nešto nije u redu.
U tim situacijama, pas može da „ponese” naše emocionalno breme i reaguje kroz fiziološke procese, među kojima je epileptični napad.
Saša Riess u emisiji „1000 zašto – 4 zato“
Kako nastaje epileptični napad kod pasa
Na fiziološkom nivou, epileptični napad nastaje kada se naruši ravnoteža natrijumovih i kalijumovih jona u mozgu psa. Tada dolazi do prevelike električne aktivnosti u nervnim ćelijama.
To stanje često prate i promene u nervnom sistemu, nadbubrežnoj žlezdi i nivou stresa, jer pas ulazi u stanje „bori se, beži ili se zamrzni”. Kada ne može da pobegne niti da se izbori, njegov mozak „zamrzava” telo – a to je upravo ono što mi vidimo kao napad.
Ono što mnogi ne znaju jeste da taj fiziološki proces uvek ima emocionalni koren. Pas reaguje na našu energiju i na ono što mi nosimo u sebi.
Smirenost i prisustvo vlasnika ključni su tokom napada.
Kada pas živi sa našim tajnama
Psi osećaju ono što mi ne izgovaramo. U radu sa desetinama, pa i stotinama pasa sa epileptičnim napadima, gotovo uvek je postojala neka tajna u porodici – abortus, preljuba, incest, trauma, ili neizgovoreni bol koji je oblikovao dinamiku u domu.
Pas, kao biće koje živi u potpunoj emocionalnoj otvorenosti, ne može da ignoriše ono što mi potiskujemo. On reaguje na to, i ponekad – upravo kroz epileptični napad – pokazuje ono što mi odbijamo da priznamo.
Nažalost, epilepsija kod pasa često postane način da se ta potisnuta emocija „iznese na svetlo”.
Kako pomoći psu tokom napada
Kada dođe do napada, najvažnije je ostati smiren. Ako paničite, vičete ili pokušavate da ga smirite dodirom, samo pogoršavate situaciju. Pas u tom trenutku doživljava preplavljenost stimulansima.
Umesto toga, pokušajte da posmatrate i analizirate šta je moglo da pokrene napad – zvuk, miris, emocija, događaj u kući. Kada otkrijete triger, možete postepeno stvoriti ambijent u kojem pas više neće reagovati na isti način.
Epileptični napad nije kazna ni slučajnost – to je signal. I kada naučimo da ga čitamo, možemo razumeti mnogo više i o sebi i o svom psu.
