U modernom društvu smo skloni tome da svaku manifestaciju nesigurnosti ili panike odmah proglasimo za psihološki problem. Kada posmatramo paniku kod svojih ljubimaca ili kod samog sebe, mi grozničavo tražimo komplikovane mentalne uzroke.
Međutim, nauka i biologija nas uče da postoje primarni mehanizmi koji uopšte ne dolaze iz naših svesnih misli.
Ti bazični strahovi kod pasa i ljudi nisu naučeni kroz loša iskustva, niti su uslovljeni vaspitanjem tokom života. Oni su, naime, potpuno urođeni i predstavljaju sastavni deo našeg osnovnog operativnog sistema sa kojim dolazimo na ovaj svet.
Biološka panika tela koja reaguje znatno pre svesnog uma
Kada se beba rodi, ili kada štene tek otvori svoje oči, oni sa sobom nose isključivo dva instinktivna straha. Prvi je strah od iznenadnog i jakog zvuka, a drugi je strah od iznenadnog pada i gubitka podloge. Za čoveka je ovaj mehanizam posebno naglašen jer smo mi bića koja se kreću uspravno, na dve noge.
Održavanje balansa na dve tačke oslonca je neurološki veoma zahtevno, te je svaki gubitak ravnoteže direktna pretnja po opstanak. Ovo nisu naši svesni izbori, već duboki instinkt i genetski kod koji upravlja našim disanjem i mišićnim tonusom.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva.
Knjiga koja inspiriše.
Knjiga koja se ne zaboravlja.
Kako u deliću sekunde nepoznat zvuk gasi racionalno razmišljanje?
U trenutku kada odjekne neočekivana i glasna buka, organizam prosto nema vremena za analizu ili logičko razmišljanje. Mi tada nemamo luksuz da racionalno analiziramo šta će nam se tačno dogoditi ili gde će neki predmet pasti.
Telo u tom deliću sekunde reaguje potpuno samostalno, pre nego što informacija uopšte stigne do svesnog dela uma. To nije hronična anksioznost koja se rađa iz prevelikog razmišljanja, već trenutna, bazična panika tela pred nepoznatim. Jedina poruka koju nervni sistem tada emituje jeste trenutna komanda: beži i spasi se po svaku cenu.
Kada prihvatimo instinkte bez osude, naš zagrljaj postaje jedino sigurno utočište za psa.
Prestanak krivice i prelazak na svesno prihvatanje žive prirode
Kada konačno u potpunosti razumemo ove prirodne zakone, mi automatski prestajemo da kažnjavamo i krivimo sebe ili svoje ljubimce. Ti instinktivni, nagli strahovi kod pasa tokom grmljavine ili vatrometa više ne izgledaju kao mana u karakteru ili neposlušnost. Shvatamo da ono što je čista biologija i nagon za preživljavanjem nikada ne može biti definisano kao slabost. Ovo saznanje je ujedno i predivan poziv da budemo maksimalno nežni prema sebi i bićima koja vodimo kroz život. Umesto beskorisne dresure i forsiranja, ponudite svom psu sigurno utočište i topao zagrljaj pun razumevanja.
Pridružite se Viber grupiPure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas. Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
U savremenom svetu se koncept vaspitanja i prenošenja znanja prečesto zasniva na rigidnoj sili i slepoj poslušnosti. Kada posmatramo moderne metode obuke, moramo otvoreno priznati da je tradicionalna dresura pasa zapravo samo rafinisani produžetak cirkusa.
U pitanju je potpuno isti, zastareli koncept kontrole, surove discipline i skrivene traume. Razlika je, naime, samo u tome što danas u areni ne sedi slon pod pretnjom biča. Umesto toga, danas pas nesrećno sedi u našoj dnevnoj sobi, dok dete uplašeno ćuti u školskoj učionici.
Kako traumatološki koncept poslušnosti uništava živa bića?
Kada unutar svog doma autoritativno izgovorimo rečenicu da će biti isključivo onako kako mi kažemo, mi aktiviramo opasan obrazac. To je, slikovito rečeno, klasičan traumatološki koncept discipline koji polako ali sigurno guši svest i slobodnu volju živog bića.
Životinja pod tim pritiskom ne uči iz ljubavi, već izvršava komande iz čistog, bazičnog straha od kazne ili odbacivanja. Međutim, svest čovečanstva se menja, te polako dolazi vreme kada će ovaj vid ponašanja biti potpuno prepoznat i odbačen. Ovaj skriveni mehanizam prisile polako izlazi na svetlost dana.
Zakonski okviri za zaštitu dostojanstva naših ljubimaca
Istorija nam dokazuje da društvo ipak poseduje sposobnost da evoluira i ispravi svoje teške civilizacijske greške. Naime, svedoci smo toga da su divlji cirkusi uspešno ušli u restriktivne zakonske okvire i zvanično prestali da koriste i muče životinje.
Istinsko prijateljstvo se ne gradi kroz silu, već kroz obostrano poštovanje i slobodu.
Na potpuno isti način, čvrsto verujem da će i klasična dresura pasa u budućnosti biti pravno prepoznata kao čist oblik zloupotrebe. Zakon će, pre ili kasnije, morati da zaštiti emotivni i neurološki integritet naših četvoronožnih prijatelja. Prinuda će prosto morati da ustupi mesto svesnom vođenju.
Izgradnja novih puteva kroz čisto poverenje i međusobno poštovanje
Na kraju ove važne priče, ljudi će definitivno morati da pronađu potpuno nove i humanije puteve komunikacije sa prirodom. Svrha našeg suživota sa životinjama nikada ne sme biti njihovo surovo korišćenje, iscrpljivanje i lomljenje njihovog karaktera radi našeg ega.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva.
Knjiga koja inspiriše.
Knjiga koja se ne zaboravlja.
Suština se, zapravo, krije u tome da ih istinski razumemo, duboko poštujemo i sa ljubavlju vodimo kroz život pored sebe. Kada strah zamenite čistim poverenjem, vi dobijate odanog prijatelja za ceo život. To je, ujedno, i jedina prava poenta celokupne holističke filozofije nege.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas (350€ + putni troškovi van Novog Sada). Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Zašto afektivni dodir predstavlja lek, ali samo ako razumemo biologiju onoga koga dodirujemo
U prethodnim kolumnama govorili smo o tome kako pas vidi svet, kako ga čuje i kako ga miriše. Svako od tih čula predstavlja jedan kanal kroz koji nervni sistem prikuplja informacije iz spoljašnjeg sveta i na osnovu njih pokušava da održi ono što biologija naziva homeostazom, unutrašnjom ravnotežom organizma. Međutim, postoji jedno čulo koje se razlikuje od svih ostalih.
Za razliku od vida, sluha ili mirisa, dodir nije nešto što dolazi iz daljine. Dodir zahteva prisustvo. Zahteva blizinu. Zahteva odnos. Upravo zbog toga nijedno drugo čulo nema toliko snažan uticaj na razvoj poverenja između psa i čoveka, ali isto tako nijedno drugo čulo nema toliku sposobnost da naruši taj odnos kada ne razumemo biologiju organizma koji dodirujemo.
Možda upravo zbog toga ljudi dodir smatraju najjednostavnijim izrazom ljubavi. Kada ugledamo štene, gotovo instinktivno pružamo ruku da ga pomazimo. Kada se vratimo kući, prvo što uradimo jeste da zagrlimo svog psa. Kada želimo da ga utešimo, dodirujemo ga. Kada želimo da pokažemo privrženost, dodirujemo ga. Kada želimo da umirimo sebe, ponovo ga dodirujemo.
Retko se, međutim, zapitamo jednu veoma važnu stvar. Da li tog trenutka dodir zaista služi psu ili služi nama? Da li je potreba za fizičkim kontaktom potreba psa ili potreba čoveka? Odgovor nije jednostavan, jer je dodir jedan od retkih jezika koje dele gotovo sva živa bića. Međutim, kao i svaki drugi jezik, on ima svoja pravila. Problem nastaje kada govorimo svojim jezikom, a očekujemo da nas druga vrsta razume bez greške.
Mozak na površini tela: Kako koža prima informacije
Koža je najveći organ tela. Kod psa ona ne predstavlja samo zaštitni omotač koji odvaja unutrašnjost organizma od spoljašnjeg sveta. Ona predstavlja jedan od najsloženijih senzorskih sistema u prirodi. U svakom kvadratnom centimetru kože nalaze se hiljade receptora sposobnih da registruju pritisak, vibracije, temperaturu, istezanje, bol i najfinije moguće dodire. Svaki od tih receptora povezan je sa nervnim vlaknima koja informacije šalju prema kičmenoj moždini, a zatim prema mozgu. Drugim rečima, svaki dodir ostavlja trag u nervnom sistemu. Nijedan dodir nije neutralan. Organizam ga ili prepoznaje kao nešto što doprinosi osećaju sigurnosti ili kao informaciju koja zahteva povećanu pažnju i pripremu za reakciju.
Neurofiziologija komunikacije: Kada afektivni dodir počinje na koži
Poslednjih decenija neurofiziologija je počela mnogo ozbiljnije da proučava ono što nazivamo afektivnim dodirom. Otkrivena su posebna nervna vlakna, poznata kao C-taktilna vlakna, koja ne reaguju na snažan pritisak ili bol, već upravo na spor, nežan i predvidiv dodir. Kada se aktiviraju, informacije koje prenose ne završavaju prvenstveno u delovima mozga zaduženim for precizno određivanje mesta dodira, već u centrima koji učestvuju u obradi emocija, osećaja sigurnosti i socijalne povezanosti. Drugim rečima, biologija razlikuje dodir koji prenosi informaciju od dodira koji prenosi odnos. Upravo zbog toga afektivni dodir zahteva da razumemo kako ga svesno usmeravamo, kojom brzinom, kojim intenzitetom i u kakvom emocionalnom stanju to činimo.
Većina vlasnika veruje da je svaki dodir izraz ljubavi. Međutim, nervni sistem psa ne procenjuje naše namere. On procenjuje ono što oseća. Zamislite osobu koja vam priđe s najboljom namerom, ali vas snažno zgrabi za ramena dok ste uplašeni ili duboko zamišljeni. Njena namera možda jeste bila dobra, ali će vaš organizam ipak reagovati na iznenadni dodir. Isto se događa i kod pasa. Dodir koji dolazi neočekivano, koji je grub, brz ili nametnut može aktivirati potpuno drugačije neurofiziološke procese od dodira koji organizam prepoznaje kao bezbedan. Ljubav čoveka nije dovoljna da bi dodir bio prijatan. Potrebno je da ga i nervni sistem psa prepozna kao takvog.
Ovo postaje posebno važno kada govorimo o štencima. Tokom prvih nedelja života nervni sistem prolazi kroz period izuzetne plastičnosti. Svaki dodir koji štene doživi postaje deo njegovog budućeg razumevanja sveta. Nežni dodiri majke dok čisti svoje mladunce nisu slučajni. Oni imaju važnu biološku funkciju. Pored održavanja higijene, takvi dodiri učestvuju u sazrevanju nervnog sistema, regulaciji telesne temperature, uspostavljanju osećaja sigurnosti i razvoju socijalne povezanosti. Priroda nije odvojila dodir od preživljavanja. Naprotiv, učinila ga je jednim od osnovnih alata pomoću kojih organizam uči da li je svet bezbedno mesto.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva. Knjiga koja inspiriše. Knjiga koja se ne zaboravlja.
Kada ljubav postane izvor stresa: Ignorisanje signala psa
Ovde dolazimo do jedne od najvećih zabluda savremenog odnosa čoveka i psa. Ljudi veoma često procenjuju kvalitet dodira prema sopstvenom osećaju, a ne prema načinu na koji ga doživljava organizam psa. Kada nama prija snažan zagrljaj, pretpostavljamo da mora prijati i njemu. Kada nama prija da nas neko tapše po glavi ili snažno zagrli, očekujemo da će pas isti taj dodir doživeti kao izraz ljubavi. Međutim, priroda nije razvijala nervni sistem psa da razume ljudske običaje. Razvijala ga je da prepozna sigurnost, predvidivost i odsustvo opasnosti.
Upravo zato mnogi psi veoma jasno pokazuju da im određeni afektivni dodir u tom obliku nije prijatan. Okreću glavu, sklanjaju pogled, zatežu mišiće lica, spuštaju uši, oblizuju njušku ili pokušavaju da se udalje. Problem nije u tome što ti signali ne postoje. Problem je što ih mi veoma često nazivamo poslušnošću, strpljenjem ili dobrom naravi, umesto da ih prepoznamo kao pokušaj psa da kulturno kaže kako mu nešto nije prijatno.
Nažalost, ovu grešku najčešće pravimo upravo iz ljubavi. Dete koje zagrli psa toliko jako da mu gotovo ograniči disanje nije želelo da ga povredi. Želelo je da pokaže ljubav. Odrasla osoba koja neprestano mazi psa po glavi dok se on okreće od nje takođe nije imala lošu nameru. Želela je kontakt. Međutim, biologija ne procenjuje naše namere. Nervni sistem reaguje na informacije koje prima. Upravo zbog toga možemo voleti psa više od svega na svetu, a da mu istovremeno svakodnevno šaljemo informacije koje njegov organizam doživljava kao neprijatne ili preplavljujuće. Ljubav bez razumevanja biologije ponekad postaje jedan od najvećih izvora stresa, upravo zato što nikada ne preispitujemo sopstveno ponašanje.
Metode oporavka: Pravilno usmeren afektivni dodir
Tokom svog profesionalnog rada imao sam priliku da upoznam i primenjujem različite metode rada sa psima, a jedna od njih bila je i Tellington TTouch metoda, koju je razvila Linda Tellington-Jones. Bez obzira na različita mišljenja o pojedinim teorijskim objašnjenjima ove metode, jedno zapažanje ostalo je dosledno tokom svih godina mog rada. Kada je dodir spor, predvidiv, nežan i usmeren sa punom pažnjom na reakcije psa, veoma često dolazi do promena koje prevazilaze samu kožu. Pas počinje sporije da diše, opada napetost mišića, telo postaje mekše, pogled mirniji, a čitav organizam kao da prelazi iz stanja stalne pripravnosti u stanje veće sigurnosti. Danas znamo da nežan afektivni dodir može doprineti aktivaciji parasimpatičkog dela autonomnog nervnog sistema, sistema koji učestvuje u odmoru, oporavku i obnavljanju organizma. Upravo zato nije važno samo da li dodirujemo psa. Važno je kako ga dodirujemo i u kakvom emocionalnom stanju to činimo.
Jezik koji je postojao pre svih reči: Moć sigurnog pritiska
Upravo zato nije slučajno što su se poslednjih godina pojavile kompresione kabanice i prsluci namenjeni psima koji pate od straha tokom grmljavine, vatrometa ili drugih intenzivnih zvukova. Njihov cilj nije da zaustave buku, već da kroz blag, ravnomeran i predvidiv pritisak na telo pruže nervnom sistemu dodatne informacije koje kod pojedinih pasa mogu doprineti osećaju veće stabilnosti i sigurnosti. Sličan princip koristi se i kod nekih ljudi koji pronalaze utehu u zagrljaju ili pokrivaču sa opterećenjem.
Kada je organizam preplavljen stresom, pažljivo strukturisan afektivni dodir često predstavlja razumljiviji jezik od bilo koje izgovorene reči. Pas ne razume naše objašnjenje da će grmljavina uskoro proći, ali veoma dobro razume kada kroz dodir oseti da nije sam. Upravo zbog toga će u trenucima najvećeg straha mnogim psima mnogo više značiti miran zagrljaj, nežan kontakt ili osećaj sigurnog pritiska na telo nego stotine reči kojima pokušavamo da ih utešimo. Pre nego što je čovek naučio da govori, priroda je stvorila jezik dodira, i čini se da upravo tim jezikom nervni sistem govori najtečnije.
Kada ignorišemo suptilne signale tela, naš izraz ljubavi za psa postaje izvor stresa.
Neuroplastičnost i sećanje tela: Da li mozak može da zaboravi?
Još jedna fascinantna osobina kože jeste činjenica da ona nikada ne komunicira samo sa spoljašnjim svetom. Svaki dodir predstavlja dvosmerni razgovor između kože i mozga. Mozak neprestano upoređuje informacije koje dolaze iz kože sa prethodnim iskustvima i na osnovu toga procenjuje da li treba da poveća napetost ili da dozvoli opuštanje. Ako je organizam godinama učio da određeni dodir prethodi neprijatnom iskustvu, dovoljno je svega nekoliko sekundi da se aktiviraju stari neuronski putevi. Isto tako, ako kroz stotine novih iskustava pas nauči da svesni afektivni dodir dosledno znači sigurnost, nervni sistem će postepeno početi da gradi nove obrasce. Upravo u tome leži prava snaga neuroplastičnosti. Ne brišemo prošlost. Gradimo novu budućnost.
Zato danas mnogo više razmišljam o tome kako prilazim psu nego koliko dugo ga mazim. Nekada nekoliko sekundi pažljivog dodira vredi više od deset minuta nesvesnog maženja. Pas ne broji koliko puta smo ga dodirnuli. Njegov nervni sistem pamti kako se osećao dok smo ga dodirivali. To je razlika koju veoma često zaboravljamo. Ljudi pamte događaje. Psi mnogo češće pamte telesna stanja. Upravo zbog toga naš dodir ostaje zapisan mnogo dublje nego što možemo da zamislimo.
Mazite svog psa, ali naučite njegov jezik
Kada sve ovo razumemo, postaje jasno da dodir nikada nije samo dodir. On je informacija. On je iskustvo. On je biologija. Svaki put kada položimo ruku na telo psa, mi ulazimo u razgovor sa njegovim nervnim sistemom. Pitanje nije da li će organizam odgovoriti. On će odgovoriti svaki put. Jedino je pitanje kakav odgovor ćemo izazvati. Hoćemo li povećati osećaj sigurnosti ili napetosti? Hoćemo li pomoći organizmu da se približi homeostazi ili ćemo ga, potpuno nesvesno, udaljiti od nje?
Možda je upravo zato najveća lekcija ove kolumne veoma jednostavna. Mazite svog psa. Mazite ga često. Mazite ga nežno. Mazite ga prisutno. Ali pre nego što pružite ruku, zastanite na trenutak i zapitajte se da li to radite zato što je afektivni dodir u tom trenutku potreban njemu ili zato što je potreban vama. Prava ljubav ne meri se količinom dodira koju pružamo. Ona se meri sposobnošću da razumemo kako drugo biće taj dodir doživljava. Tek tada dodir prestaje da bude izraz naše potrebe za ljubavlju i postaje dar koji drugom biću donosi mir, sigurnost i poverenje. Mislim da upravo u tom trenutku prestajemo da budemo samo vlasnici pasa i postajemo njihovi istinski čuvari.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portaluSvet Plus
Saznajte i na koji način hemijska informacija i mirisiu vašem domu mogu uticati na ponašanje životinje. Kada se pravilno kombinuju umirujuće okruženje i svesni afektivni dodir, nervni sistem psa dobija jasne signale bezbednosti. Pogledajte kako adekvatan afektivni dodir i poštovanje bioloških granica psa transformišu vašu svakodnevnu komunikaciju.
Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Kako je hemijska informacija postala skriveno oružje protiv naših ljubimaca
Kada uđemo u svoj dom i kažemo: „Kako lepo miriše“, gotovo nikada ne razmišljamo o dubini onoga što smo zapravo doživeli. Za ljude je miris mnogo više od hemije. On predstavlja osećaj čistoće, topline doma, pripadnosti i sigurnosti. Miris sveže opranog veša, kolača koji se pekao nedeljom ili parfema osobe koju volimo može u nama probuditi uspomene koje smo odavno zaboravili. Naš mozak je tokom života naučio da određene mirise povezuje sa ljubavlju, porodicom i mestima na kojima smo se osećali zaštićeno. Možda upravo zato toliko ulažemo u mirisne sveće, osveživače vazduha, difuzere eteričnih ulja, omekšivače, parfeme i bezbroj drugih proizvoda. Ne kupujemo ih samo zato da bi naš dom lepše mirisao. Kupujemo ih zato što nesvesno pokušavamo da ponovo stvorimo osećaj sigurnosti za kojim mnogi od nas čeznu.
Međutim, vrlo retko sebi postavimo jedno mnogo važnije pitanje. Kako miriše dom u kojem živi pas?
Svet mirisa: Različita hemijska stvarnost čoveka i psa
Na prvi pogled ovo pitanje deluje gotovo besmisleno. Većina ljudi pretpostavlja da pas jednostavno oseća iste mirise kao i čovek, samo malo intenzivnije. Istina je potpuno drugačija. Pas ne živi u istom svetu mirisa u kojem živimo mi.
Zapravo, može se reći da čovek i pas ne dele istu hemijsku stvarnost. Ono što je za nas jedva primetna aroma, za psa predstavlja složenu strukturu u kojoj je svaka hemijska informacija sastavljena od hiljada različitih molekula. Ono što mi nazivamo mirisom zapravo je mešavina isparljivih hemijskih jedinjenja koja ulaze u organizam kroz nosnu šupljinu. Za čoveka su to uglavnom prijatni ili neprijatni utisci. Za psa su to informacije od kojih zavisi razumevanje sveta.
Tokom miliona godina evolucije priroda nije razvijala čulo mirisa da bi organizmi uživali u aromama. Razvijala ga je da bi mogli da prežive. Miris je za psa oduvek predstavljao način da otkrije hranu, pronađe partnera, prepozna teritoriju, proceni zdravstveno stanje druge životinje, registruje stres, strah ili prisustvo opasnosti. Pre nego što nešto vidi ili čuje, pas će to često prvo osetiti. Upravo zato njegov nos nije samo organ za disanje. On predstavlja jedan od najsloženijih bioloških sistema za prikupljanje informacija koji je priroda ikada razvila.
Anatomija njuške: Instrument stvoren za dešifrovanje okruženja
Čovek u proseku raspolaže sa oko šest miliona olfaktornih receptora, dok pas, u zavisnosti od građe njuške, može imati od oko 125 miliona do čak 300 miliona receptora za miris. Međutim, priča o psećem njuhu ne završava se samo brojem receptora. Ona počinje mnogo dublje, u samoj arhitekturi pseće glave. Njuška psa nije samo estetska ili rasna karakteristika, već prostor u kojem se vazduh usmerava, filtrira, usporava i razdvaja kroz složene strukture nosne šupljine. Unutar nje nalaze se koštane strukture poznate kao nosne školjke, odnosno turbinati, preko kojih se prostire olfaktorni epitel. Kod čoveka je taj sistem relativno mali i jednostavan, dok je kod psa višestruko razvijeniji, složeniji i prilagođen obradi ogromne količine mirisnih informacija. Zbog toga pas ne „miriše“ svet kao čovek. On ga razlaže, sortira, upoređuje i čita.
Zanimljivo je da je čovek kroz selektivni uzgoj, posebno kod pasa tragača, goniča i lovačkih pasa, dodatno manipulisao telom psa kako bi pojačao dominaciju čula mirisa. Duge spuštene uši kod rasa koje prate krvni trag ili trag divljači nisu nastale samo zato da bi pas izgledao prepoznatljivo. One tokom kretanja blizu zemlje pomažu da se mirisni molekuli podižu, zadržavaju i usmeravaju prema nosu, dok nabori kože i taktilne dlake oko njuške dodatno učestvuju u registrovanju vazdušnih strujanja, dodira i promena u prostoru neposredno ispred nosa. Drugim rečima, kod takvih pasa telo je gotovo pretvoreno u instrument za miris. Čovek je generacijama selektovao pse kod kojih je čulo njuha postajalo dominantnije od mnogih drugih čula, ne zato što je pas „hteo“ da postane tragač, već zato što smo mi oblikovali njegovu anatomiju u pravcu koji nama odgovara.
Upravo zato, kada govorimo o mirisu, ne govorimo samo o nosu. Govorimo o čitavom sistemu. Govorimo o njušci, nosnim školjkama, olfaktornom epitelu, receptorima, vomeronazalnom organu, taktilnim dlakama, obliku glave, načinu disanja i načinu na koji mozak obrađuje hemijske informacije. Kod pasa sa dužom njuškom postoji više prostora za složene mirisne strukture nego kod čoveka, a kod nekih linija i rasa ta sposobnost može biti izrazito pojačana. Procene osetljivosti psećeg njuha variraju, ali se često navodi da psi određene mirise mogu registrovati hiljadama, pa čak i desetinama hiljada puta bolje od čoveka, u zavisnosti od vrste mirisa, anatomije psa i uslova u kojima se miris nalazi. To ne znači da pas samo „jače“ oseća miris. To znači da živi u sloju stvarnosti koji je čoveku gotovo potpuno nevidljiv.
Zidovi koji govore: Kako pas čita istoriju našeg doma
Možda upravo zato nikada nećeemo razumeti ponašanje pasa ako svet budemo posmatrali isključivo ljudskim čulima. Čovek ulazi u prostoriju i vidi nameštaj. Pas ulazi u istu prostoriju i čita istoriju svega što se u njoj dogodilo. Za njega pod nije samo pod. On predstavlja mapu tragova svih koji su njime prošli. Sofa nije komad nameštaja. Ona je zbir mirisnih informacija ljudi, životinja, hrane, emocija i događaja koji su se na njoj odigrali. Svaki molekul nosi određenu priču, a nervni sistem psa neprestano pokušava da te priče poveže u smislenu celinu.
Problem nastaje onda kada čovek odluči da prirodu zameni hemijom. Savremeni dom postao je jedno od hemijski najzasićenijih okruženja u kojem pas može živeti. Mirisne sveće ispuštaju isparljiva organska jedinjenja. Osveživači vazduha dodaju nove slojeve sintetičkih aroma. Parfemi, dezodoransi, sredstva za čišćenje, omekšivači za veš i brojni kozmetički proizvodi svakodnevno menjaju hemijski sastav vazduha koji pas udiše. Čovek često kaže da mu kuća miriše na čisto. Pas ulazi u isti prostor i suočava se sa hemijskim pejzažom kakav u prirodi nikada nije postojao.
Ovo nije pitanje toga da li su svi ti proizvodi dobri ili loši. Ovo je pitanje biologije. Svaki molekul koji uđe u organizam mora biti prepoznat, obrađen i, ukoliko nije iskorišćen, uklonjen. Organizam ne poseduje posebnu kategoriju za „miris sveće“, „parfem“ ili „osveživač vazduha“. Za ćelije jetre i drugih organa to su hemijska jedinjenja koja zahtevaju obradu. Što je njihov broj veći, to je veće i fiziološko opterećenje sistema koji održavaju unutrašnju ravnotežu organizma. Homeostaza nikada nije besplatna. Svaka adaptacija ima svoju energetsku cenu.
Sintetičke arome u savremenom domu brišu prirodne tragove koje pas pokušava da pročita.
Brisanje realnosti: Kada hemijska informacija zameni prirodu
Još jedan paradoks savremenog života ogleda se u tome što smo prirodne mirise gotovo potpuno uklonili iz života pasa. Kada operemo pod snažnim hemijskim sredstvom, kada poprskamo stan mirisnim sprejem ili kada intenzivnim parfemom prekrijemo sopstveni miris, mi ne dodajemo samo novu aromu. Mi brišemo informacije koje su do tada postojale. Za čoveka je to prijatan osećaj svežine. Za psa je to kao da je neko izbrisao deo sveta koji je do malopre umeo da pročita. Zamislite da svakog jutra otvorite knjigu svog života, a da je neko tokom noći obrisao pola stranica. Upravo tako izgleda svet psa kada prirodne hemijske informacije zamenimo sintetičkim.
Jedna od najfascinantnijih sposobnosti psećeg njuha jeste njegova mogućnost da registruje promene u hemiji ljudskog tela koje prate različita emocionalna stanja. Kada čovek doživi stres, njegov nervni sistem aktivira simpatički deo autonomnog nervnog sistema i započinje čitav niz fizioloških promena. U krvotok se oslobađaju hormoni poput adrenalina i kortizola, ubrzava se rad srca, menja se obrazac disanja, a znojne i lojne žlezde počinju da izlučuju drugačiji sastav hemijskih jedinjenja. Iako čovek te promene gotovo nikada ne može da oseti, za psa one predstavljaju potpuno novu hemijsku informaciju. Miris našeg tela više nije isti. Pas ne miriše „stres“ kao emociju. On miriše biohemijske promene koje stres proizvodi u našem organizmu.
Upravo zbog toga nije retkost da pas počne da se ponaša drugačije mnogo pre nego što čovek postane svestan sopstvene napetosti. Dok mi još uvek pokušavamo da zadržimo osmeh na licu i ubedimo sebe da je sve u redu, naš organizam već šalje sasvim drugačiju poruku. Za psa ne postoji razlika između onoga što govorimo i onoga što naše telo emituje. Njegov nos registruje ono što naša biologija ne može da sakrije.
Koliko često kažemo da pas „oseća“ naše emocije. Mnogo je adekvatnije reći da ih pas najpre miriše, a tek onda svaka nova hemijska informacija u njegovom nervnom sistemu dobija svoje pravo značenje. Drugim rečima, ono što čovek naziva intuicijom psa vrlo često predstavlja vrhunsku sposobnost njegovog njuha da registruje biohemijske promene koje prate naše emocionalno stanje.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas. Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Ljubav kao odgovornost prema biološkoj stvarnosti
Možda će nekome ovo zvučati kao preterivanje. Međutim, dovoljno je postaviti jedno jednostavno pitanje. Zašto pretpostavljamo da ono što je prijatno našem nosu mora biti prijatno i nosu životinje koja raspolaže sa gotovo pedeset puta više receptora za miris? Zašto polazimo od ideje da pas svet doživljava na isti način kao čovek, kada biologija već decenijama pokazuje da je upravo čulo mirisa ono po čemu se najviše razlikujemo? Možda odgovor leži u našoj urođenoj sklonosti da druge vrste posmatramo kroz sopstvena čula. Problem je u tome što pas nije čovek sa četiri noge. Pas je vrsta čija je percepcija sveta oblikovana potpuno drugačijom evolutivnom pričom.
Kada odlučimo da u svoj dom unesemo još jedan novi miris, možda bi trebalo da se zapitamo da li to radimo zbog sebe ili zbog psa. Ako je odgovor da to radimo zbog sebe, onda sledeće pitanje postaje mnogo važnije: da li smo spremni da prihvatimo činjenicu da svaka naša odluka postaje deo biološke stvarnosti bića koje sa nama deli život? Govorimo o psu za kojeg često tvrdimo da ga volimo više od svega, ponekad čak više nego roditelje ili prijatelje, u svetu u kojem je savremena usamljenost postala gotovo normalno stanje. Ako je to zaista ljubav, onda ona ne može biti samo emocija. Mora postati i odgovornost.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Pročitajte i prethodnu kolumnu o tome kako čulo sluha kod pasa i zvučne asocijacije utiču na njihovo ponašanje. Saznajte na koji način hemijska informacija i zvukovi zajedno oblikuju svet u kojem vaš ljubimac živi, i kako stabilna hemijska informacija u vašem domu može poboljšati vaš međusobni odnos.
Zašto vaš pas ne sluša ono što govorite i kako se gradi odnos sa psom
U prethodnoj kolumni govorili smo o vidu i pokušali da razumemo jednu važnu činjenicu. Pas ne reaguje na svet koji vidi, već na značenje koje njegov nervni sistem dodeljuje onome što vidi. Oči predstavljaju samo ulazna vrata kroz koja informacije dolaze do mozga, dok tek u mozgu nastaje percepcija, odnosno unutrašnja stvarnost na osnovu koje organizam donosi odluke. Upravo zbog toga dva psa mogu posmatrati potpuno isti događaj, a reagovati potpuno različito. Nije se promenio prizor. Promenilo se značenje koje je njihov nervni sistem tom prizoru dodelio.
Svet frekvencija: Kako psi čuju emocije i tonove
Sledeće čulo koje oblikuje tu unutrašnju stvarnost jeste sluh. Međutim, kao i kod vida, priča o sluhu nema mnogo veze sa ušima. Uši predstavljaju samo mehanički uređaj koji prikuplja zvučne talase iz okruženja. Tek kada ti talasi stignu do mozga, zvuk dobija značenje. Upravo zato možda najveća zabluda koju ljudi imaju o psima jeste verovanje da pas sluša naše reči. U stvarnosti, pas gotovo nikada ne reaguje na reč. Pas reaguje na iskustvo koje je njegov nervni sistem povezao sa tim zvukom.
Kada govorimo o fiziologiji sluha, psi žive u svetu koji je ljudima gotovo nezamisliv. Čovek u proseku čuje zvukove do približno dvadeset hiljada herca, dok pas može registrovati frekvencije koje prelaze šezdeset hiljada herca. Njegove pokretljive ušne školjke funkcionišu poput antena koje neprekidno traže izvor zvuka, omogućavajući mu da sa izuzetnom preciznošću odredi odakle određeni signal dolazi.
To znači da pas ne čuje samo više zvukova od čoveka. On čuje i mnogo više nijansi svakog pojedinačnog zvuka. Dok čovek često registruje samo glas, pas istovremeno registruje promenu intonacije, ritma, jačine, disanja, napetosti mišića vrata, pa čak i sitne promene u rezonanci glasa koje prate emocionalno stanje osobe koja govori.
Ova sposobnost razvijala se hiljadama godina. U prirodi je upravo zvuk često predstavljao prvu informaciju da se nešto važno događa. Šuštanje trave moglo je značiti približavanje plena, ali i dolazak predatora. Zvuk grančice koja puca mogao je predstavljati razliku između života i smrti. Evolucija zato nije razvijala sluh kako bi organizam uživao u muzici ili razgovoru. Razvijala ga je kao sistem ranog upozorenja. Pas i danas nosi isti taj nervni sistem, iako više ne živi u svetu za koji je on oblikovan.
Izgubljeni u zvučnoj buci modernog sveta
Moderni svet potpuno je promenio zvučno okruženje u kojem psi odrastaju. Tokom najvećeg dela zajedničke istorije čoveka i psa zvučni pejzaž bio je relativno jednostavan. Vetar, kiša, ptice, drugi psi, ljudi, voda, grmljavina i povremeni zvuci životinja činili su gotovo čitav akustični svet. Danas pas živi okružen televizorima, mobilnim telefonima, alarmima, mikrotalasnim pećnicama, klima uređajima, usisivačima, automobilima, sirenama, liftovima, elektronskim uređajima i neprekidnom bukom gradova. Njegog nervni sistem nije evoluirao za takvu količinu zvučnih informacija. Ipak, svakoga dana pokušava da ih obradi i pronađe smisao u njima.
Tu dolazimo do možda najvažnije osobine mozga. Mozak ne može sebi da dozvoli luksuz da svaki zvuk obrađuje kao potpuno novu informaciju. To bi zahtevalo ogromnu količinu energije. Umesto toga, nervni sistem neprekidno traži obrasce. Svaki novi zvuk pokušava da poveže sa prethodnim iskustvima. Drugim rečima, mozak ne sluša zvuk. Mozak sluša sećanje koje je povezano sa tim zvukom.
Upravo na tom mestu nastaju asocijacije. U neurobiologiji asocijativno učenje predstavlja jedan od najvažnijih mehanizama preživljavanja. Kada se određeni zvuk više puta pojavljuje zajedno sa određenim iskustvom, između njih nastaje neuronska veza. Vremenom zvuk više nije samo zvuk. On postaje najava događaja koji će uslediti. Zvono može značiti hranu. Zvuku povodnika može značiti šetnju. Zvuk automobila može značiti dolazak vlasnika. Međutim, isti mehanizam funkcioniše i u suprotnom smeru. Zvuk može postati najava kazne, neprijatnosti, straha ili frustracije. Nervni sistem ne pravi razliku između pozitivnih i negativnih iskustava. On samo uči njihove međusobne veze.
Ime psa kao izvor stalne emocionalne konfuzije
Ovo je jedan od razloga zbog kojih sam tokom svog profesionalnog rada počeo da posmatram ime psa na potpuno drugačiji način. Za čoveka ime predstavlja identitet. Za psa ime predstavlja zvuk. Međutim, to nije bilo kakav zvuk. To je verovatno najčešće ponavljana reč u njegovom životu. Tokom jedne godine vlasnik može izgovoriti ime svog psa nekoliko hiljada puta. Tokom deset godina, desetine hiljada puta. Problem nastaje kada isti zvuk svakodnevno dobija potpuno različita, a često i međusobno suprotstavljena značenja.
Istim imenom psa budimo iz sna. Istim imenom ga pozivamo na igru. Istim imenom ga grdimo kada uradi nešto što ne želimo. Istim imenom ga dozivamo kada želimo da ga zagrlimo. Istim imenom ga upozoravamo. Istim imenom ga kažnjavamo. Istim imenom ga hvalimo. Čovek razume kontekst. Razume da ista reč može imati različito značenje u zavisnosti od situacije. Pas ne razume jezik na taj način. Njegov nervni sistem prvenstveno registruje emocionalnu vrednost zvuka. Kada jedna ista reč hiljadama puta dolazi u potpuno različitim emocionalnim stanjima, ona postaje sve manje predvidiva, a samim tim i sve manje korisna kao signal.
Kada ime postane izvor konfuzije, stabilan odnos sa psom počinje da slabi.
Moć novog početka: Kako se resetuje odnos sa psom
Tokom godina počeo sam da primećujem obrazac koji sam u početku smatrao slučajnošću. Kod pasa koji su razveli izrazito dezorganizovan afektivni odnos sa svojim vlasnicima, promena imena često je predstavljala početak izuzetno brzih promena u ponašanju. Novo ime nije bilo magično. Ono nije menjalo karakter psa. Ono nije menjalo njegovu genetiku. Ono je prekidalo istoriju jedne zvučne asocijacije. Novi zvuk nije nosio hiljade prethodnih iskustava, kontradikcija, frustracija i emocionalnih konflikata. Po prvi put nervni sistem mogao je da izgradi potpuno novu vezu između jednog zvuka i jednog značenja. Novo ime postajalo je predvidivo. Predviđalo je sigurnost, kontakt, saradnju i prijatnu interakciju. Upravo u toj predvidivosti mnogi psi prvi put pronalazili su emocionalnu stabilnost koju ranije nisu imali.
Možda upravo zato najveća greška koju pravimo sa psima nije u tome što ih ne učimo dovoljno, već u tome što retko razmišljamo šta njihov nervni sistem svakodnevno uči od nas. Svaka reč koju izgovorimo, svaki ton glasa, svaka promena intonacije i svaka emocija koja prati naš glas ostavljaju trag u njihovom mozgu. Za čoveka je govor sredstvo prenošenja misli.
Za psa je zvuk sredstvo predviđanja budućnosti. Kada određeni zvuk postane dosledan i predvidiv, nervni sistem pronalazi sigurnost. Kada isti zvuk hiljadama puta dobija različita, pa čak i suprotna značenja, organizam gubi mogućnost da pouzdano predvidi šta sledi. Upravo tada nastaje konfuzija, a konfuzija je jedan od najvećih neprijatelja homeostaze.
Možda zato sledeći put kada izgovorite ime svog psa ne bi trebalo da razmišljate da li vas je čuo. Mnogo važnije pitanje jeste šta je njegov nervni sistem naučio da vaše reči znače. Jer pas ne sluša ono što govorimo. On sluša istoriju svakog zvuka koji smo godinama gradili zajedno sa njim. Upravo u toj istoriji nastaju poverenje, sigurnost i odnos, ali isto tako nastaju strah, neizvesnost i dezorganizacija. A kada jednom razumemo da zvuk nije samo zvuk, već iskustvo koje mozak pamti, postaje mnogo jasnije zašto je ponekad dovoljno promeniti jednu jedinu reč da bi se promenio čitav svet u kojem pas živi.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
U prethodnim kolumnama govorili smo o homeostazi i ponašanju kao pokušaju organizma da održi unutrašnju ravnotežu u svetu koji ga okružuje. Zatim smo govorili o ponašanju kao proizvodu iskustva, okruženja i načina na koji nervni sistem obrađuje informacije koje prima iz spoljašnjeg sveta. Najavio sam da ćemo tokom narednih nekoliko nedelja govoriti o čulima i načinima na koje pas upoznaje svoju stvarnost.
Logično mesto za početak jeste vid. Međutim, što više proučavamo biologiju i nervni sistem pasa, sve više postaje jasno da čulo vida kod pasa nema mnogo veze sa samim očima. Zapravo, najveći deo onoga što nazivamo vidom događa se tek nakon što informacija napusti oko i stigne do mozga. Zbog toga je možda najvažnije pitanje ove kolumne sledeće: da li pas zaista vidi svet onakvim kakav on jeste ili vidi svet onakvim kakvim ga njegov nervni sistem tumači?
Međutim, većina ljudi veruje da je vid jednostavan proces. Otvorimo oči, pogledamo oko sebe i vidimo ono što se nalazi ispred nas. Takva pretpostavka deluje sasvim logično, ali biologija govori nešto sasvim drugo.
Tokom evolucije oko nije nastalo da bi organizmu pokazalo apsolutnu istinu. Njegova funkcija nikada nije bila da stvori savršenu sliku stvarnosti, već je ona bila mnogo praktičnija. Oko je nastalo da poveća šanse za preživljavanje. Zbog toga priroda nije stvarala najbolju moguću kameru, već je stvarala sistem koji dovoljno dobro funkcioniše da organizam ostane živ. Drugim rečima, pas ne vidi svet onakvim kakav svet jeste. On vidi svet onako kako njegovom nervnom sistemu treba da ga vidi da bi mogao nesmetano da funkcioniše.
Fiziologija oka i evolutivna uloga percepcije pokreta
Ova činjenica postaje još zanimljivija kada detaljnije pogledamo samu fiziologiju oka. Naime, psi poseduju znatno veći broj štapića nego ljudi. Štapići su ćelije specijalizovane za registrovanje pokreta i funkcionisanje pri slabom osvetljenju. Zahvaljujući njima pas mnogo bolje od čoveka primećuje promene u okruženju i mnogo se bolje snalazi u sumrak ili tokom noći.
Sa druge strane, čovek poseduje više čepića, ćelija odgovornih za razlikovanje boja i finih detalja. To znači da čovek vidi bogatiji spektar boja, dok pas mnogo uspešnije registruje ono što se kreće. Ukoliko biste na velikoj udaljenosti postavili potpuno nepomičan objekat, čovek bi ga verovatno primetio pre pasa. Međutim, ukoliko bi se taj objekat samo malo pomerio, situacija bi se vrlo brzo promenila. Pas je evoluirao u svetu u kojem je preživljavanje često zavisilo upravo od sposobnosti da se na vreme primeti pokret.
Zbog toga pitanje koje boje pas vidi možda nije ni približno toliko važno kao što u prvi mah mislimo. Da, danas pouzdano znamo da psi ne vide crno-belo. Njihov svet sadrži boje, ali u znatno užem spektru nego kod ljudi. Crvena i zelena boja ne izgledaju im onako kako izgledaju nama.
Međutim, kada pokušavamo da razumemo ponašanje pasa, mnogo je važnije razumeti da boja sama po sebi gotovo nikada nije ono što određuje reakciju organizma. Nervni sistem mnogo više zanima značenje određene informacije nego njen estetski kvalitet. Drugim rečima, pas neće reagovati zato što je nešto crveno ili zeleno. Reagovaće zato što je njegov nervni sistem procenio da određena pojava ima značaj za sigurnost, opstanak ili održavanje unutrašnje ravnoteže.
Pas uči i onda kada ga niko ničemu ne podučava – on neprekidno posmatra čoveka.
Zašto čulo vida kod pasa ruši mitove o rasama
Možda upravo ovde dolazimo do jednog od najvećih problema savremene kinologije. Decenijama smo pokušavali da objasnimo ponašanje pasa kroz rasu. Čim vidimo određenu rasu, skloni smo da pretpostavimo kako taj pas razmišlja, kako reaguje i kako doživljava svet.
Međutim, kada analiziramo kako funkcioniše čulo vida kod pasa, takav način razmišljanja veoma brzo dolazi u otvoren sukob sa biologijom. Bez obzira da li posmatramo maltezera, border kolija, nemačkog ovčara, rotvajlera ili nemačku dogu, osnovni principi funkcionisanja vida ostaju gotovo identični.
Evolucija nije stvarala posebno oko za svaku rasu posebno, već je stvarala univerzalno oko psa. Razlike koje danas vidimo uglavnom su spoljašnje prirode. Sa druge strane, unutrašnji mehanizmi kojima nervni sistem prikuplja i obrađuje vizuelne informacije ostali su gotovo potpuno isti.
Upravo zbog toga dva psa mogu gledati potpuno isti događaj i reagovati potpuno različito, dok dva psa različitih rasa mogu reagovati gotovo identično. Razlog za to se definitivno ne nalazi u samom oku. Razlog se nalazi u mozgu.
Oči predstavljaju samo ulazna vrata kroz koja informacije dolaze u organizam. Tek kada te informacije stignu do mozga počinje njihova prava interpretacija. Tu nastaje percepcija, tu nastaje značenje i tu organizam procenjuje da li je ono što vidi bezbedno, opasno, zanimljivo ili potpuno nevažno. Zbog toga bi možda bilo mnogo tačnije reći da psi ne vide očima. Oni vide svojim nervnim sistemom.
Latentno učenje i svedočanstvo zajedničke evolucije
Ova razlika između gledanja i percepcije predstavlja jedan od najvažnijih razloga zbog kojih ponašanje pasa ne možemo razumeti bez razumevanja njihovog iskustva. Tokom života nervni sistem neprekidno prikuplja informacije i na osnovu njih stvara unutrašnju mapu stvarnosti. Ta mapa pomaže organizmu da predvidi događaje i donosi odluke koje povećavaju šanse za opstanak.
Međutim, ona se ne gradi samo kroz direktno iskustvo. Jedan od najfascinantnijih procesa u biologiji učenja, o kojem pišu i vodeći naučni časopisi o kogniciji životinja, poznat je pod nazivom latentno učenje. Latentno učenje podrazumeva sposobnost organizma da uči posmatrajući, čak i onda kada trenutno nema potrebu da odmah primeni ono što je naučio. Drugim rečima, pas ne mora nešto lično da doživi da bi iz toga učio. Dovoljno je da to vidi.
Ova sposobnost verovatno predstavlja jednu od najvažnijih posledica hiljada godina zajedničke evolucije čoveka i psa. Tokom tog perioda psi nisu razvili samo sposobnost da razumeju ljudske signale. Razvili su izuzetnu sposobnost posmatranja ljudi. Njihov opstanak često nije zavisio od toga šta vide u prirodi, već prvenstveno od toga šta vide kod čoveka. Čovek je postao jedan od najvažnijih izvora informacija o svetu. Kroz ljudsko ponašanje pas je mogao da proceni opasnost, sigurnost, pripadanje grupi, dostupnost resursa i bezbroj drugih faktora važnih za preživljavanje.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas (350€ + putni troškovi van Novog Sada). Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Stalni posmatrači naših skrivenih rituala
Možda upravo zato vlasnici toliko često potcenjuju koliko ih njihovi psi zapravo posmatraju. Većina ljudi misli da pas uči isključivo tokom treninga. Međutim, pas uči i onda kada ga niko aktivno ničemu ne podučava.
On, naime, pažljivo posmatra način na koji razgovaramo sa članovima porodice. Istovremeno, on posmatra naše međusobne sukobe, prati naše svakodnevne rituale i analizira način na koji reagujemo na stres. Pored toga, pas posmatra kako dočekujemo goste i kako se ponašamo prema drugim ljudima.
Za njegov nervni sistem sve su to dragocene informacije o tome kako funkcioniše svet oko njega. Svaka od tih informacija postaje integralni deo unutrašnje mape stvarnosti koju organizam koristi kada donosi ključne odluke.
Posebno je zanimljivo to što se svet psa ne menja samo onda kada promenimo fizičko okruženje. Veoma često se on menja onda kada se promeni sam čovek. Kada vlasnik promeni svoja uverenja, emocionalne reakcije ili način komunikacije, za nervni sistem psa to može predstavljati promenu čitavog sveta.
Pravila koja su još juče važila više ne važe. Obrasci ponašanja postaju drugačiji, a odnosi među članovima porodice se menjaju. Ono što je juče bilo predvidivo danas odjednom postaje potpuno novo iskustvo. Pas tada ne reaguje na novu tehniku ili novu komandu. On zapravo reaguje na novu stvarnost koju pokušava da razume.
Svet ne zapias u očima: Kako mozak kreira značenje
Možda upravo zato vid predstavlja mnogo više od jednog običnog čula. Vid uopšte nije prozor kroz koji pas samo pasivno posmatra svet. Vid je jedan od načina na koji organizam aktivno gradi svoju unutrašnju stvarnost. Svaka osoba koju vidi, svaki pokret koji registruje, svaki odnos koji posmatra i svaki događaj kojem prisustvuje postaju deo složenog sistema informacija na osnovu kojih nervni sistem procenjuje šta je bezbedno, šta opasno i kako treba reagovati. U tom smislu, pas ne reaguje na svet kakav jeste, već reaguje na svet kakvim ga njegovo lično čulo vida kod pasa i nervni sistem doživljavaju.
Možda je upravo zato najveća zabluda verovanje da razumevanje vida počinje u oku. U stvarnosti, kompletno razumevanje vida počinje isključivo u mozgu. A kada jednom počnemo da posmatramo pse iz te duboke perspektive, postaje mnogo lakše razumeti zbog čega dva psa mogu gledati potpuno isti svet, a živeti u dve potpuno različite stvarnosti.
Mala vežba za ljudsku percepciju
Pogledajte pažljivo sledeću rečenicu:
Ovo je zapisano klinastim pismom drevne Mesopotamije.
Sada zastanite na trenutak i pokušajte da odgovorite na nekoliko jednostavnih pitanja.
Šta piše?
Da li je poruka prijateljska ili neprijateljska?
Da li upozorava na opasnost?
Da li predstavlja poziv, naredbu ili izjavu ljubavi?
Većina čitalaca neće znati odgovor ni na jedno od ovih pitanja. Međutim, razlog definitivno nije u tome što niste fizički videli simbole. Vaše oči su ih zapravo savršeno registrovale. Svetlost je nesmetano stigla do mrežnjače, a nervni impulsi su putovali direktno do mozga. Problem je nastao tek nakon toga.
Mozak jednostavno nije znao šta da uradi sa informacijom koju je primio.
Drugim rečima, videli ste poruku, ali niste mogli da joj dodelite nikakvo značenje.
A bez jasnog značenja nema ni odgovarajuće reakcije organizma.
Kada bih vam rekao da je prevod glasio:
“Neka bogovi čuvaju ovaj dom i sve koji u njemu žive.”
odjednom bi isti simboli dobili potpuno drugačiju vrednost za vas. Nije se promenio tekst i nije se promenila informacija. Promenilo se isključivo vaše razumevanje.
Upravo tako funkcioniše i kompletna percepcija i čulo vida kod pasa. To što pas nešto vidi ne znači da razume isto što i mi. A to što mi trenutno ne razumemo način na koji pas doživljava određeni prizor ne znači da u tom prizoru za njegov svet ne postoji presudno važno značenje. Nervni sistem ne reaguje na ono što same oči vide. Nervni sistem uvek reaguje na značenje koje uspeva da pronađe u onome što vidi.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
