Zašto afektivni dodir predstavlja lek, ali samo ako razumemo biologiju onoga koga dodirujemo
U prethodnim kolumnama govorili smo o tome kako pas vidi svet, kako ga čuje i kako ga miriše. Svako od tih čula predstavlja jedan kanal kroz koji nervni sistem prikuplja informacije iz spoljašnjeg sveta i na osnovu njih pokušava da održi ono što biologija naziva homeostazom, unutrašnjom ravnotežom organizma. Međutim, postoji jedno čulo koje se razlikuje od svih ostalih.
Za razliku od vida, sluha ili mirisa, dodir nije nešto što dolazi iz daljine. Dodir zahteva prisustvo. Zahteva blizinu. Zahteva odnos. Upravo zbog toga nijedno drugo čulo nema toliko snažan uticaj na razvoj poverenja između psa i čoveka, ali isto tako nijedno drugo čulo nema toliku sposobnost da naruši taj odnos kada ne razumemo biologiju organizma koji dodirujemo.
Možda upravo zbog toga ljudi dodir smatraju najjednostavnijim izrazom ljubavi. Kada ugledamo štene, gotovo instinktivno pružamo ruku da ga pomazimo. Kada se vratimo kući, prvo što uradimo jeste da zagrlimo svog psa. Kada želimo da ga utešimo, dodirujemo ga. Kada želimo da pokažemo privrženost, dodirujemo ga. Kada želimo da umirimo sebe, ponovo ga dodirujemo.
Retko se, međutim, zapitamo jednu veoma važnu stvar. Da li tog trenutka dodir zaista služi psu ili služi nama? Da li je potreba za fizičkim kontaktom potreba psa ili potreba čoveka? Odgovor nije jednostavan, jer je dodir jedan od retkih jezika koje dele gotovo sva živa bića. Međutim, kao i svaki drugi jezik, on ima svoja pravila. Problem nastaje kada govorimo svojim jezikom, a očekujemo da nas druga vrsta razume bez greške.
Mozak na površini tela: Kako koža prima informacije
Koža je najveći organ tela. Kod psa ona ne predstavlja samo zaštitni omotač koji odvaja unutrašnjost organizma od spoljašnjeg sveta. Ona predstavlja jedan od najsloženijih senzorskih sistema u prirodi. U svakom kvadratnom centimetru kože nalaze se hiljade receptora sposobnih da registruju pritisak, vibracije, temperaturu, istezanje, bol i najfinije moguće dodire. Svaki od tih receptora povezan je sa nervnim vlaknima koja informacije šalju prema kičmenoj moždini, a zatim prema mozgu. Drugim rečima, svaki dodir ostavlja trag u nervnom sistemu. Nijedan dodir nije neutralan. Organizam ga ili prepoznaje kao nešto što doprinosi osećaju sigurnosti ili kao informaciju koja zahteva povećanu pažnju i pripremu za reakciju.
Neurofiziologija komunikacije: Kada afektivni dodir počinje na koži
Poslednjih decenija neurofiziologija je počela mnogo ozbiljnije da proučava ono što nazivamo afektivnim dodirom. Otkrivena su posebna nervna vlakna, poznata kao C-taktilna vlakna, koja ne reaguju na snažan pritisak ili bol, već upravo na spor, nežan i predvidiv dodir. Kada se aktiviraju, informacije koje prenose ne završavaju prvenstveno u delovima mozga zaduženim for precizno određivanje mesta dodira, već u centrima koji učestvuju u obradi emocija, osećaja sigurnosti i socijalne povezanosti. Drugim rečima, biologija razlikuje dodir koji prenosi informaciju od dodira koji prenosi odnos. Upravo zbog toga afektivni dodir zahteva da razumemo kako ga svesno usmeravamo, kojom brzinom, kojim intenzitetom i u kakvom emocionalnom stanju to činimo.
Većina vlasnika veruje da je svaki dodir izraz ljubavi. Međutim, nervni sistem psa ne procenjuje naše namere. On procenjuje ono što oseća. Zamislite osobu koja vam priđe s najboljom namerom, ali vas snažno zgrabi za ramena dok ste uplašeni ili duboko zamišljeni. Njena namera možda jeste bila dobra, ali će vaš organizam ipak reagovati na iznenadni dodir. Isto se događa i kod pasa. Dodir koji dolazi neočekivano, koji je grub, brz ili nametnut može aktivirati potpuno drugačije neurofiziološke procese od dodira koji organizam prepoznaje kao bezbedan. Ljubav čoveka nije dovoljna da bi dodir bio prijatan. Potrebno je da ga i nervni sistem psa prepozna kao takvog.
Ovo postaje posebno važno kada govorimo o štencima. Tokom prvih nedelja života nervni sistem prolazi kroz period izuzetne plastičnosti. Svaki dodir koji štene doživi postaje deo njegovog budućeg razumevanja sveta. Nežni dodiri majke dok čisti svoje mladunce nisu slučajni. Oni imaju važnu biološku funkciju. Pored održavanja higijene, takvi dodiri učestvuju u sazrevanju nervnog sistema, regulaciji telesne temperature, uspostavljanju osećaja sigurnosti i razvoju socijalne povezanosti. Priroda nije odvojila dodir od preživljavanja. Naprotiv, učinila ga je jednim od osnovnih alata pomoću kojih organizam uči da li je svet bezbedno mesto.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva. Knjiga koja inspiriše. Knjiga koja se ne zaboravlja.
Kada ljubav postane izvor stresa: Ignorisanje signala psa
Ovde dolazimo do jedne od najvećih zabluda savremenog odnosa čoveka i psa. Ljudi veoma često procenjuju kvalitet dodira prema sopstvenom osećaju, a ne prema načinu na koji ga doživljava organizam psa. Kada nama prija snažan zagrljaj, pretpostavljamo da mora prijati i njemu. Kada nama prija da nas neko tapše po glavi ili snažno zagrli, očekujemo da će pas isti taj dodir doživeti kao izraz ljubavi. Međutim, priroda nije razvijala nervni sistem psa da razume ljudske običaje. Razvijala ga je da prepozna sigurnost, predvidivost i odsustvo opasnosti.
Upravo zato mnogi psi veoma jasno pokazuju da im određeni afektivni dodir u tom obliku nije prijatan. Okreću glavu, sklanjaju pogled, zatežu mišiće lica, spuštaju uši, oblizuju njušku ili pokušavaju da se udalje. Problem nije u tome što ti signali ne postoje. Problem je što ih mi veoma često nazivamo poslušnošću, strpljenjem ili dobrom naravi, umesto da ih prepoznamo kao pokušaj psa da kulturno kaže kako mu nešto nije prijatno.
Nažalost, ovu grešku najčešće pravimo upravo iz ljubavi. Dete koje zagrli psa toliko jako da mu gotovo ograniči disanje nije želelo da ga povredi. Želelo je da pokaže ljubav. Odrasla osoba koja neprestano mazi psa po glavi dok se on okreće od nje takođe nije imala lošu nameru. Želela je kontakt. Međutim, biologija ne procenjuje naše namere. Nervni sistem reaguje na informacije koje prima. Upravo zbog toga možemo voleti psa više od svega na svetu, a da mu istovremeno svakodnevno šaljemo informacije koje njegov organizam doživljava kao neprijatne ili preplavljujuće. Ljubav bez razumevanja biologije ponekad postaje jedan od najvećih izvora stresa, upravo zato što nikada ne preispitujemo sopstveno ponašanje.
Metode oporavka: Pravilno usmeren afektivni dodir
Tokom svog profesionalnog rada imao sam priliku da upoznam i primenjujem različite metode rada sa psima, a jedna od njih bila je i Tellington TTouch metoda, koju je razvila Linda Tellington-Jones. Bez obzira na različita mišljenja o pojedinim teorijskim objašnjenjima ove metode, jedno zapažanje ostalo je dosledno tokom svih godina mog rada. Kada je dodir spor, predvidiv, nežan i usmeren sa punom pažnjom na reakcije psa, veoma često dolazi do promena koje prevazilaze samu kožu. Pas počinje sporije da diše, opada napetost mišića, telo postaje mekše, pogled mirniji, a čitav organizam kao da prelazi iz stanja stalne pripravnosti u stanje veće sigurnosti. Danas znamo da nežan afektivni dodir može doprineti aktivaciji parasimpatičkog dela autonomnog nervnog sistema, sistema koji učestvuje u odmoru, oporavku i obnavljanju organizma. Upravo zato nije važno samo da li dodirujemo psa. Važno je kako ga dodirujemo i u kakvom emocionalnom stanju to činimo.
Jezik koji je postojao pre svih reči: Moć sigurnog pritiska
Upravo zato nije slučajno što su se poslednjih godina pojavile kompresione kabanice i prsluci namenjeni psima koji pate od straha tokom grmljavine, vatrometa ili drugih intenzivnih zvukova. Njihov cilj nije da zaustave buku, već da kroz blag, ravnomeran i predvidiv pritisak na telo pruže nervnom sistemu dodatne informacije koje kod pojedinih pasa mogu doprineti osećaju veće stabilnosti i sigurnosti. Sličan princip koristi se i kod nekih ljudi koji pronalaze utehu u zagrljaju ili pokrivaču sa opterećenjem.
Kada je organizam preplavljen stresom, pažljivo strukturisan afektivni dodir često predstavlja razumljiviji jezik od bilo koje izgovorene reči. Pas ne razume naše objašnjenje da će grmljavina uskoro proći, ali veoma dobro razume kada kroz dodir oseti da nije sam. Upravo zbog toga će u trenucima najvećeg straha mnogim psima mnogo više značiti miran zagrljaj, nežan kontakt ili osećaj sigurnog pritiska na telo nego stotine reči kojima pokušavamo da ih utešimo. Pre nego što je čovek naučio da govori, priroda je stvorila jezik dodira, i čini se da upravo tim jezikom nervni sistem govori najtečnije.
Kada ignorišemo suptilne signale tela, naš izraz ljubavi za psa postaje izvor stresa.
Neuroplastičnost i sećanje tela: Da li mozak može da zaboravi?
Još jedna fascinantna osobina kože jeste činjenica da ona nikada ne komunicira samo sa spoljašnjim svetom. Svaki dodir predstavlja dvosmerni razgovor između kože i mozga. Mozak neprestano upoređuje informacije koje dolaze iz kože sa prethodnim iskustvima i na osnovu toga procenjuje da li treba da poveća napetost ili da dozvoli opuštanje. Ako je organizam godinama učio da određeni dodir prethodi neprijatnom iskustvu, dovoljno je svega nekoliko sekundi da se aktiviraju stari neuronski putevi. Isto tako, ako kroz stotine novih iskustava pas nauči da svesni afektivni dodir dosledno znači sigurnost, nervni sistem će postepeno početi da gradi nove obrasce. Upravo u tome leži prava snaga neuroplastičnosti. Ne brišemo prošlost. Gradimo novu budućnost.
Zato danas mnogo više razmišljam o tome kako prilazim psu nego koliko dugo ga mazim. Nekada nekoliko sekundi pažljivog dodira vredi više od deset minuta nesvesnog maženja. Pas ne broji koliko puta smo ga dodirnuli. Njegov nervni sistem pamti kako se osećao dok smo ga dodirivali. To je razlika koju veoma često zaboravljamo. Ljudi pamte događaje. Psi mnogo češće pamte telesna stanja. Upravo zbog toga naš dodir ostaje zapisan mnogo dublje nego što možemo da zamislimo.
Mazite svog psa, ali naučite njegov jezik
Kada sve ovo razumemo, postaje jasno da dodir nikada nije samo dodir. On je informacija. On je iskustvo. On je biologija. Svaki put kada položimo ruku na telo psa, mi ulazimo u razgovor sa njegovim nervnim sistemom. Pitanje nije da li će organizam odgovoriti. On će odgovoriti svaki put. Jedino je pitanje kakav odgovor ćemo izazvati. Hoćemo li povećati osećaj sigurnosti ili napetosti? Hoćemo li pomoći organizmu da se približi homeostazi ili ćemo ga, potpuno nesvesno, udaljiti od nje?
Možda je upravo zato najveća lekcija ove kolumne veoma jednostavna. Mazite svog psa. Mazite ga često. Mazite ga nežno. Mazite ga prisutno. Ali pre nego što pružite ruku, zastanite na trenutak i zapitajte se da li to radite zato što je afektivni dodir u tom trenutku potreban njemu ili zato što je potreban vama. Prava ljubav ne meri se količinom dodira koju pružamo. Ona se meri sposobnošću da razumemo kako drugo biće taj dodir doživljava. Tek tada dodir prestaje da bude izraz naše potrebe za ljubavlju i postaje dar koji drugom biću donosi mir, sigurnost i poverenje. Mislim da upravo u tom trenutku prestajemo da budemo samo vlasnici pasa i postajemo njihovi istinski čuvari.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portaluSvet Plus
Saznajte i na koji način hemijska informacija i mirisiu vašem domu mogu uticati na ponašanje životinje. Kada se pravilno kombinuju umirujuće okruženje i svesni afektivni dodir, nervni sistem psa dobija jasne signale bezbednosti. Pogledajte kako adekvatan afektivni dodir i poštovanje bioloških granica psa transformišu vašu svakodnevnu komunikaciju.
Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
U prethodnim kolumnama govorili smo o homeostazi i ponašanju kao pokušaju organizma da održi unutrašnju ravnotežu u svetu koji ga okružuje. Zatim smo govorili o ponašanju kao proizvodu iskustva, okruženja i načina na koji nervni sistem obrađuje informacije koje prima iz spoljašnjeg sveta. Najavio sam da ćemo tokom narednih nekoliko nedelja govoriti o čulima i načinima na koje pas upoznaje svoju stvarnost.
Logično mesto za početak jeste vid. Međutim, što više proučavamo biologiju i nervni sistem pasa, sve više postaje jasno da čulo vida kod pasa nema mnogo veze sa samim očima. Zapravo, najveći deo onoga što nazivamo vidom događa se tek nakon što informacija napusti oko i stigne do mozga. Zbog toga je možda najvažnije pitanje ove kolumne sledeće: da li pas zaista vidi svet onakvim kakav on jeste ili vidi svet onakvim kakvim ga njegov nervni sistem tumači?
Međutim, većina ljudi veruje da je vid jednostavan proces. Otvorimo oči, pogledamo oko sebe i vidimo ono što se nalazi ispred nas. Takva pretpostavka deluje sasvim logično, ali biologija govori nešto sasvim drugo.
Tokom evolucije oko nije nastalo da bi organizmu pokazalo apsolutnu istinu. Njegova funkcija nikada nije bila da stvori savršenu sliku stvarnosti, već je ona bila mnogo praktičnija. Oko je nastalo da poveća šanse za preživljavanje. Zbog toga priroda nije stvarala najbolju moguću kameru, već je stvarala sistem koji dovoljno dobro funkcioniše da organizam ostane živ. Drugim rečima, pas ne vidi svet onakvim kakav svet jeste. On vidi svet onako kako njegovom nervnom sistemu treba da ga vidi da bi mogao nesmetano da funkcioniše.
Fiziologija oka i evolutivna uloga percepcije pokreta
Ova činjenica postaje još zanimljivija kada detaljnije pogledamo samu fiziologiju oka. Naime, psi poseduju znatno veći broj štapića nego ljudi. Štapići su ćelije specijalizovane za registrovanje pokreta i funkcionisanje pri slabom osvetljenju. Zahvaljujući njima pas mnogo bolje od čoveka primećuje promene u okruženju i mnogo se bolje snalazi u sumrak ili tokom noći.
Sa druge strane, čovek poseduje više čepića, ćelija odgovornih za razlikovanje boja i finih detalja. To znači da čovek vidi bogatiji spektar boja, dok pas mnogo uspešnije registruje ono što se kreće. Ukoliko biste na velikoj udaljenosti postavili potpuno nepomičan objekat, čovek bi ga verovatno primetio pre pasa. Međutim, ukoliko bi se taj objekat samo malo pomerio, situacija bi se vrlo brzo promenila. Pas je evoluirao u svetu u kojem je preživljavanje često zavisilo upravo od sposobnosti da se na vreme primeti pokret.
Zbog toga pitanje koje boje pas vidi možda nije ni približno toliko važno kao što u prvi mah mislimo. Da, danas pouzdano znamo da psi ne vide crno-belo. Njihov svet sadrži boje, ali u znatno užem spektru nego kod ljudi. Crvena i zelena boja ne izgledaju im onako kako izgledaju nama.
Međutim, kada pokušavamo da razumemo ponašanje pasa, mnogo je važnije razumeti da boja sama po sebi gotovo nikada nije ono što određuje reakciju organizma. Nervni sistem mnogo više zanima značenje određene informacije nego njen estetski kvalitet. Drugim rečima, pas neće reagovati zato što je nešto crveno ili zeleno. Reagovaće zato što je njegov nervni sistem procenio da određena pojava ima značaj za sigurnost, opstanak ili održavanje unutrašnje ravnoteže.
Pas uči i onda kada ga niko ničemu ne podučava – on neprekidno posmatra čoveka.
Zašto čulo vida kod pasa ruši mitove o rasama
Možda upravo ovde dolazimo do jednog od najvećih problema savremene kinologije. Decenijama smo pokušavali da objasnimo ponašanje pasa kroz rasu. Čim vidimo određenu rasu, skloni smo da pretpostavimo kako taj pas razmišlja, kako reaguje i kako doživljava svet.
Međutim, kada analiziramo kako funkcioniše čulo vida kod pasa, takav način razmišljanja veoma brzo dolazi u otvoren sukob sa biologijom. Bez obzira da li posmatramo maltezera, border kolija, nemačkog ovčara, rotvajlera ili nemačku dogu, osnovni principi funkcionisanja vida ostaju gotovo identični.
Evolucija nije stvarala posebno oko za svaku rasu posebno, već je stvarala univerzalno oko psa. Razlike koje danas vidimo uglavnom su spoljašnje prirode. Sa druge strane, unutrašnji mehanizmi kojima nervni sistem prikuplja i obrađuje vizuelne informacije ostali su gotovo potpuno isti.
Upravo zbog toga dva psa mogu gledati potpuno isti događaj i reagovati potpuno različito, dok dva psa različitih rasa mogu reagovati gotovo identično. Razlog za to se definitivno ne nalazi u samom oku. Razlog se nalazi u mozgu.
Oči predstavljaju samo ulazna vrata kroz koja informacije dolaze u organizam. Tek kada te informacije stignu do mozga počinje njihova prava interpretacija. Tu nastaje percepcija, tu nastaje značenje i tu organizam procenjuje da li je ono što vidi bezbedno, opasno, zanimljivo ili potpuno nevažno. Zbog toga bi možda bilo mnogo tačnije reći da psi ne vide očima. Oni vide svojim nervnim sistemom.
Latentno učenje i svedočanstvo zajedničke evolucije
Ova razlika između gledanja i percepcije predstavlja jedan od najvažnijih razloga zbog kojih ponašanje pasa ne možemo razumeti bez razumevanja njihovog iskustva. Tokom života nervni sistem neprekidno prikuplja informacije i na osnovu njih stvara unutrašnju mapu stvarnosti. Ta mapa pomaže organizmu da predvidi događaje i donosi odluke koje povećavaju šanse za opstanak.
Međutim, ona se ne gradi samo kroz direktno iskustvo. Jedan od najfascinantnijih procesa u biologiji učenja, o kojem pišu i vodeći naučni časopisi o kogniciji životinja, poznat je pod nazivom latentno učenje. Latentno učenje podrazumeva sposobnost organizma da uči posmatrajući, čak i onda kada trenutno nema potrebu da odmah primeni ono što je naučio. Drugim rečima, pas ne mora nešto lično da doživi da bi iz toga učio. Dovoljno je da to vidi.
Ova sposobnost verovatno predstavlja jednu od najvažnijih posledica hiljada godina zajedničke evolucije čoveka i psa. Tokom tog perioda psi nisu razvili samo sposobnost da razumeju ljudske signale. Razvili su izuzetnu sposobnost posmatranja ljudi. Njihov opstanak često nije zavisio od toga šta vide u prirodi, već prvenstveno od toga šta vide kod čoveka. Čovek je postao jedan od najvažnijih izvora informacija o svetu. Kroz ljudsko ponašanje pas je mogao da proceni opasnost, sigurnost, pripadanje grupi, dostupnost resursa i bezbroj drugih faktora važnih za preživljavanje.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas (350€ + putni troškovi van Novog Sada). Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Stalni posmatrači naših skrivenih rituala
Možda upravo zato vlasnici toliko često potcenjuju koliko ih njihovi psi zapravo posmatraju. Većina ljudi misli da pas uči isključivo tokom treninga. Međutim, pas uči i onda kada ga niko aktivno ničemu ne podučava.
On, naime, pažljivo posmatra način na koji razgovaramo sa članovima porodice. Istovremeno, on posmatra naše međusobne sukobe, prati naše svakodnevne rituale i analizira način na koji reagujemo na stres. Pored toga, pas posmatra kako dočekujemo goste i kako se ponašamo prema drugim ljudima.
Za njegov nervni sistem sve su to dragocene informacije o tome kako funkcioniše svet oko njega. Svaka od tih informacija postaje integralni deo unutrašnje mape stvarnosti koju organizam koristi kada donosi ključne odluke.
Posebno je zanimljivo to što se svet psa ne menja samo onda kada promenimo fizičko okruženje. Veoma često se on menja onda kada se promeni sam čovek. Kada vlasnik promeni svoja uverenja, emocionalne reakcije ili način komunikacije, za nervni sistem psa to može predstavljati promenu čitavog sveta.
Pravila koja su još juče važila više ne važe. Obrasci ponašanja postaju drugačiji, a odnosi među članovima porodice se menjaju. Ono što je juče bilo predvidivo danas odjednom postaje potpuno novo iskustvo. Pas tada ne reaguje na novu tehniku ili novu komandu. On zapravo reaguje na novu stvarnost koju pokušava da razume.
Svet ne zapias u očima: Kako mozak kreira značenje
Možda upravo zato vid predstavlja mnogo više od jednog običnog čula. Vid uopšte nije prozor kroz koji pas samo pasivno posmatra svet. Vid je jedan od načina na koji organizam aktivno gradi svoju unutrašnju stvarnost. Svaka osoba koju vidi, svaki pokret koji registruje, svaki odnos koji posmatra i svaki događaj kojem prisustvuje postaju deo složenog sistema informacija na osnovu kojih nervni sistem procenjuje šta je bezbedno, šta opasno i kako treba reagovati. U tom smislu, pas ne reaguje na svet kakav jeste, već reaguje na svet kakvim ga njegovo lično čulo vida kod pasa i nervni sistem doživljavaju.
Možda je upravo zato najveća zabluda verovanje da razumevanje vida počinje u oku. U stvarnosti, kompletno razumevanje vida počinje isključivo u mozgu. A kada jednom počnemo da posmatramo pse iz te duboke perspektive, postaje mnogo lakše razumeti zbog čega dva psa mogu gledati potpuno isti svet, a živeti u dve potpuno različite stvarnosti.
Mala vežba za ljudsku percepciju
Pogledajte pažljivo sledeću rečenicu:
Ovo je zapisano klinastim pismom drevne Mesopotamije.
Sada zastanite na trenutak i pokušajte da odgovorite na nekoliko jednostavnih pitanja.
Šta piše?
Da li je poruka prijateljska ili neprijateljska?
Da li upozorava na opasnost?
Da li predstavlja poziv, naredbu ili izjavu ljubavi?
Većina čitalaca neće znati odgovor ni na jedno od ovih pitanja. Međutim, razlog definitivno nije u tome što niste fizički videli simbole. Vaše oči su ih zapravo savršeno registrovale. Svetlost je nesmetano stigla do mrežnjače, a nervni impulsi su putovali direktno do mozga. Problem je nastao tek nakon toga.
Mozak jednostavno nije znao šta da uradi sa informacijom koju je primio.
Drugim rečima, videli ste poruku, ali niste mogli da joj dodelite nikakvo značenje.
A bez jasnog značenja nema ni odgovarajuće reakcije organizma.
Kada bih vam rekao da je prevod glasio:
“Neka bogovi čuvaju ovaj dom i sve koji u njemu žive.”
odjednom bi isti simboli dobili potpuno drugačiju vrednost za vas. Nije se promenio tekst i nije se promenila informacija. Promenilo se isključivo vaše razumevanje.
Upravo tako funkcioniše i kompletna percepcija i čulo vida kod pasa. To što pas nešto vidi ne znači da razume isto što i mi. A to što mi trenutno ne razumemo način na koji pas doživljava određeni prizor ne znači da u tom prizoru za njegov svet ne postoji presudno važno značenje. Nervni sistem ne reaguje na ono što same oči vide. Nervni sistem uvek reaguje na značenje koje uspeva da pronađe u onome što vidi.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Epidemija anksioznosti kod pasa: Šta se tu zapravo dešava?
U poslednjih nekoliko godina jedna tema sve češće izlazi na površinu u svetu odnosa između ljudi i pasa. To je porast anksioznosti kod pasa. Ono što je nekada smatrano pojedinačnim problemom ili izuzetkom, danas postaje obrazac koji se pojavljuje u gotovo svim društvima u kojima psi žive blisko sa ljudima.
O ovoj pojavi danas se govori u naučnim istraživanjima, u veterinarskoj praksi, u radu trenera pasa, ali i u velikim medijima. Nedavno je čak i New York Times posvetio opširno istraživanje upravo ovom fenomenu, pokušavajući da razume zašto sve veći broj pasa pokazuje znake stresa, straha, razdražljivosti ili separacione anksioznosti.
Promenjeni uslovi života i rast stresa
Za mnoge ljude to deluje iznenađujuće. Psi su oduvek živeli uz ljude, pa se postavlja pitanje zašto se sada odjednom govori o epidemiji anksioznosti. Međutim, ako pažljivo posmatramo način na koji danas psi žive, možda odgovor nije tako iznenađujući. Savremeni pas često živi u prostoru koji je oblikovan ljudskim tempom života. Stanovi, zatvoreni prostori, promenjeni ritmovi kretanja, emocionalni pritisak koji ljudi nose iz svakodnevnog života, sve to stvara okolinu koja je veoma drugačija od one u kojoj se odnos čoveka i psa razvijao tokom hiljada godina. U takvom okruženju pas nije samo posmatrač. On je deo sistema.
U svojoj knjizi „Opsima i buđenju“ koju sam napisao 2018. pokušao sam da opišem upravo ovu dimenziju odnosa između ljudi i pasa. Još tada sam pisao da će se u narednim godinama pojaviti sve više problema u ponašanju pasa ako ne počnemo da razumemo dublje veze između čoveka i životinje. Nakon pandemije to je postalo još mnogo jasnije. Danas živimo u svet koji sam opisao pre skoro deset godina. Razlog za to ne nalazi se samo u treningu ili u načinu vaspitanja psa. On se nalazi u nečemu mnogo suptilnijem.
Psi žive u polju odnosa sa čovekom. Jedan od naučnika koji je pokušao da objasni ovakve pojave bio je biolog Rupert Šeldreik. On je opisao koncept morfičkih polja, odnosno informacionih polja koja povezuju živa bića kroz obrasce ponašanja i iskustva. U kontekstu odnosa između ljudi i pasa, ta ideja otvara mogućnost da psi ne reaguju samo na spoljašnje događaje, već i na emocionalne i energetske obrasce u kojima žive.
Kada posmatramo odnos između psa i njegovog vlasnika, često možemo videti da se ponašanje psa menja zajedno sa emocionalnim stanjem čoveka. Pas reaguje na napetost, na nesigurnost, na promene raspoloženja. On registruje promene u nervnom sistemu ljudi mnogo pre nego što ih mi sami postanemo svesni. Zbog toga pas ponekad postaje nosilac napetosti koja zapravo ne potiče iz njega. Kada takvo stanje traje dugo, organizam psa počinje da pokazuje znakove stresa. Nervni sistem postaje osetljiviji, tolerancija na stimuluse se smanjuje, a reakcije postaju intenzivnije nego ranije.
U tišini pogleda, pas nam često govori više nego u hiljadu situacija.
Simptomi koji zahtevaju razumevanje sistema
Tada se pojavljuju simptomi koje danas sve češće opisujemo kao anksioznost kod pasa. Pas može početi da pokazuje strah od zvukova, preteranu uznemirenost kada ostane sam, nagle reakcije na situacije koje ranije nisu bile problem ili stalnu napetost koja deluje kao da nema jasan uzrok. U takvim situacijama često pokušavamo da rešimo problem kroz trening ili kontrolu ponašanja. Međutim, ako je pas deo šireg emocionalnog sistema, onda ponašanje nije samo pitanje discipline. Ono je često signal. Signal da nešto u odnosu između čoveka i psa traži ravnotežu.
To ne znači da su psi samo pasivni odraz ljudi. Oni imaju sopstvenu biologiju, sopstveni temperament i sopstvene reakcije na svet. Ali njihov nervni sistem je izuzetno osetljiv na odnose u kojima žive. Zato nije slučajno što danas, u vremenu u kojem ljudi žive pod velikim psihološkim pritiskom, vidimo i rast problema u ponašanju kod pasa. Možda je upravo pas prvi koji pokazuje da sistem u kojem živimo nije u ravnoteži.
Ako ovu pojavu posmatramo samo kao problem psa, lako možemo promašiti širu sliku. Ali ako je posmatramo kao deo odnosa između čoveka i životinje, ona može postati važna informacija. Informacija da odnos između ljudi i pasa ulazi u novu fazu. Psi su hiljadama godina živeli uz ljude i razvili izuzetnu sposobnost da čitaju naše emocije, naše pokrete i naše namere. Ta sposobnost je deo njihove evolucije. Možda je upravo zato pas danas jedan od prvih pokazatelja promena u našem načinu života. Ne zato što je slab, nego zato što je povezan. I možda nas upravo kroz tu povezanost podseća na nešto što savremeni život često zaboravlja. Da odnos između čoveka i psa nije samo zajednički prostor stanovanja. To je zajednički nervni sistem.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Svesni smo da prepoznavanje ovih obrazaca može biti preplavljujuće. Teško je samostalno uvideti gde sistem puca kada ste i sami deo njega. Zato je tu Luka.
Luka je odrastao uz Sašu, pse i principe „Svesnog vlasništva“. On ne dolazi da dresira vašeg psa, već da vam pomogne da razumete jezik kojim vaš zajednički nervni sistem komunicira. Kroz tročasovne konsultacije u vašem domu, Luka analizira vaše okruženje, komunikaciju i energiju, postavljajući temelje za trajni mir.
Jedna uplata donosi doživotnu podršku. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule, Luka je tu da vam pokaže put ka isceljenju koji počinje u vašem dnevnom boravku.
Kontaktirajte Luku na 065-317-0390 i započnite promenu već danas.
Kalcijumova školjka: Kako telo psa gradi zaštitu kada emocije postanu preteške
Kalcijum je verovatno najpogrešnije shvaćen mineral u ishrani pasa. Naučeni smo da ga povezujemo sa snagom, kostima i stabilnošću. Kada pas raste, dodajemo kalcijum. Kada pas slabi, dodajemo kalcijum. Kada se pojavi problem sa zubima ili kostima, prvi impuls je gotovo uvek isti, treba još kalcijuma. Ali telo ne funkcioniše po principu količine. Funkcioniše po principu dostupnosti.
Jer postoji velika razlika između kalcijuma koji postoji u tkivu i kalcijuma koji je živ, pokretan i biološki aktivan. Organizam može imati višak kalcijuma, a istovremeno patiti od njegove funkcionalne nestašice. Upravo tada počinje ono što možemo nazvati kalcijumova školjka.
Odbrambeni mehanizam i unutrašnji oklop
Kalcijumova školjka nije bolest. To je odbrambeni mehanizam organizma. Kada je pas izložen dugotrajnom stresu, bilo fizičkom, emocionalnom ili metaboličkom, telo pokušava da se zaštiti od preopterećenja nervnog sistema. Jedan od načina zaštite jeste taloženje kalcijuma u tkivima.
Kalcijum tada prestaje da cirkuliše i počinje da se skladišti. Tkiva postaju rigidnija, reakcije sporije, a percepcija sveta prigušenija. Pas ne mora delovati smirenije, naprotiv, može postati izrazito anksiozan, napet ili preosetljiv, jer organizam više ne funkcioniše u protočnom balansu. Zaštitni režim tela može se ispoljiti u dva pravca ponašanja: pas može postati povučen i energetski zatvoren, ali jednako često može naglo postati razdražljiv, anksiozan ili čak agresivan. Nervni sistem tada ne reaguje na realnost proporcionalno, već kroz unutrašnji osećaj ugroženosti koji nastaje kada telo izgubi sposobnost fine regulacije.
To je kao da telo pravi oklop.
Naslage kamenca i skrivena kalcijumova školjka
Jedan od prvih vidljivih znakova tog procesa često se pojavljuje tamo gde ga najmanje povezujemo sa metabolizmom, na zubima. Naslage kamenca nisu samo pitanje higijene ili genetike. One mogu biti spoljašnji trag unutrašnjeg taloženja minerala. Organizam izbacuje višak neiskorišćenog kalcijuma tamo gde može, jer ne zna gde da ga upotrebi.
Paradoks je očigledan. Pas ima naslage kalcijuma, a ćelije istovremeno ne mogu da koriste kalcijum tamo gde je potreban. U tom trenutku ulazi drugi, često zaboravljeni mineral, magnezijum.
Kalcijum i magnezijum nikada ne funkcionišu odvojeno. Oni su partneri suprotnosti. Kalcijum steže, magnezijum opušta. Kalcijum aktivira kontrakciju, magnezijum omogućava relaksaciju. Kalcijum stabilizuje strukturu, magnezijum omogućava protok energije. Kada je njihov odnos narušen, telo gubi ritam između napetosti i opuštanja.
Kada magnezijum omogući protok, telo se oslobađa stiska kalcijuma.
Kako nutritivni disbalans menja ponašanje psa?
Kod pasa pod hroničnim stresom često dolazi do gubitka magnezijuma. Nervni sistem ga troši brže nego što može da se nadoknadi. Kako magnezijum opada, kalcijum ostaje bez regulatora. Počinje da se taloži, da izlazi iz ravnoteže i da pravi rigidnost umesto stabilnosti.
Pas tada može pokazivati naizgled kontradiktorne simptome. Njegove reakcije postaju nepredvidive, čas usporene i povučene, čas nagle i preterane. Mišići ostaju u hroničnoj napetosti, dok je stvarna energija organizma niska. Pas može brzo planuti ili se jednako brzo povući, jer tolerancija na stres postaje veoma mala. Organizam više ne upravlja energijom kroz ravnotežu, već kroz zaštitu, pokušavajući da preživi tako što ograničava protok i prilagođava se unutrašnjem opterećenju umesto da ga reguliše.
U tom stanju najveća greška koju možemo napraviti jeste dodavanje još kalcijuma.
I upravo tu dolazimo do opasnog mesta savremene ishrane pasa. Ideja da jedna formula može odgovarati svim psima suprotna je samoj prirodi organizma, jer psi nisu isti, njihove potrebe nisu iste i njihova fiziologija nikada ne funkcioniše identično. Industrija je, međutim, izgradila model u kome se univerzalna rešenja nude kao sigurnost. Suplementi, obogaćene hrane, mineralni dodaci i čak prirodne namirnice često se dodaju prema opštim preporukama, bez razumevanja individualnog stanja psa. Takvi industrijski dodaci ne uzimaju u obzir da svaki organizam ima sopstveni mineralni odnos, sopstveni nivo stresa i sopstvenu sposobnost iskorišćenja nutrijenata. Kada se minerali dodaju naslepo, oni ne popravljaju balans nego ga mogu dodatno poremetiti. Ono što je za jednog psa podrška, za drugog može postati opterećenje.
Upravo iz tog nesklada nastaje veliki deo problema koje danas viđamo na svakom koraku, od hronične anksioznosti i digestivnih smetnji do metaboličkih poremećaja koji se pojavljuju uprkos “najkvalitetnijoj”hrani i najboljim namerama vlasnika. Jer telo ne reaguje na ono što unosimo, nego na ono što može da iskoristi.
Ako je magnezijum nizak, ako je nervni sistem pod stresom, ako su regulacioni mehanizmi iscrpljeni, dodatni kalcijum ne ulazi u funkciju. On se taloži. U tkivima. U zglobovima. U krvnim sudovima. Na zubima.
Zašto nutritivni biheviorizam i kalcijumova školjka traže razumevanje?
Ponekad vlasnik vidi pogoršanje koje ne može da objasni. Pas postaje rigidniji, sporiji, probava se menja, pojavljuju se upale ili metabolički problemi. Hrana deluje kvalitetno, suplementi pažljivo birani, ali telo reaguje suprotno očekivanom. Razlog nije loša namera. Razlog je pogrešan trenutak.
Organizam pod stresom prvo traži ravnotežu, a tek onda gradivni materijal. Kada preskočimo taj redosled, čak i najbolja namera može postati opterećenje. U ekstremnim slučajevima, dugotrajno narušavanje mineralnog odnosa može dovesti do ozbiljnih metaboličkih poremećaja koji za psa postaju životno ugrožavajući.
Zato odnos kalcijuma i magnezijuma nije pitanje količine nego komunikacije unutar tela. To je odnos između zaštite i fleksibilnosti, između oklopa i života. Kada je balans prisutan, pas ima stabilnost bez rigidnosti. Snagu bez napetosti. Smirenost bez povlačenja. Kada nije, telo bira sigurnost umesto vitalnosti i počinje da gradi svoju školjku.
Naš zadatak nije da razbijemo tu školjku silom dodataka, nego da razumemo zašto je nastala. Jer organizam psa nikada ne greši. On se uvek prilagođava onome što dobija. A prava ishrana počinje tek kada naučimo da slušamo tu prilagodbu, umesto da je preglasamo novim suplementom.
Čitamo se.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnikkoji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Kada govorimo o ponašanju pasa, gotovo uvek polazimo od pretpostavke da je ponašanje uzrok, a ne posledica. Pas laje jer je neposlušan. Pas vuče jer nije treniran. Pas reaguje jer je “takav”. I onda tražimo rešenja u korekciji, disciplini, tehnikama, metodama.
Ali retko ko postavi pitanje koje menja pravac cele priče: da li ponašanje oblikuje telo ili telo oblikuje ponašanje?
Drugim rečima, šta je starije, kokoška ili jaje? Da li pas reaguje zato što je naučio da reaguje, ili reaguje zato što njegova biohemija ne može drugačije?
Biohemija pre psihologije: Šta je zapravo Nutritivni Biheviorizam?
Tu počinje ono što zovem nutritivni biheviorizam.
Ideja da ponašanje psa ne možemo razumeti bez razumevanja njegove ishrane, mineralne ravnoteže, energetskog kapaciteta i nervnog sistema. Jer pas ne reaguje samo psihološki. Reaguje biohemijski.
U centru tog biohemijskog prostora stoji odnos natrijuma (Na) i kalijuma (K). Dva minerala koja većina vlasnika povezuje sa hidratacijom, ali retko ko sa percepcijom realnosti.
Natrijum i kalijum regulišu električni naboj ćelije. Oni određuju kako nervni impuls nastaje, kako putuje i kako se završava. Drugim rečima, oni određuju kako pas doživljava svet koji ga okružuje.
Percepcija realnosti kroz odnos Na i K
Kada je njihov odnos stabilan, nervni sistem ima jasnoću. Pas vidi nadražaj, obrađuje ga i reaguje proporcionalno. Ima kapacitet da uči, da se smiri, da primi informaciju bez preplavljivanja.
Ali kada taj odnos izađe iz ravnoteže, percepcija se menja:
Nizak natrijum (Na): Često povezan sa adrenalnim zamorom i hroničnim stresom, donosi sliku psa koji nema unutrašnje gorivo za suočavanje sa svetom. Deluje nesigurno, povučeno, anksiozno. Nije da ne želi interakciju, nego nema biohemijsku platformu za nju.
Visok kalijum (K) u odnosu na natrijum: Pojačava reaktivnost. Nervni sistem ulazi u stanje hiperbudnosti. Nadražaji postaju glasniji nego što jesu. Pas reaguje brže, impulsivnije, nekada i agresivnije. To nije neposlušnost, nego prenadražen nervni sistem.
U oba slučaja, mi gledamo ponašanje. A pas živi mineralni odnos.
Vi držite ključ: Svaki sastojak u činiji je informacija za nervni sistem vašeg psa.
Paradoks treninga: Zašto komande ne rade bez minerala?
I tu nutritivni biheviorizam dobija svoje najdublje značenje. Jer hrana ne oblikuje samo telo, nego i percepciju. Hrana utiče na nadbubrežne žlezde koje regulišu natrijum. Hrana utiče na ćelijsku energiju koja određuje odnos kalijuma. Hrana utiče na stresni odgovor, na oporavak, na stabilnost nervnog sistema.
Pas koji nema stabilan odnos natrijuma i kalijuma ne vidi svet isto kao pas koji ga ima. Jedan vidi pretnju gde je nema. Drugi ne vidi signal gde postoji. Jedan reaguje pre nego što obradi. Drugi se povlači pre nego što pokuša.
I tada dolazimo do paradoksa savremenog sveta pasa. Vodimo psa kod trenera. Koristimo metode, korekcije, kazne. Tražimo poslušnost od nervnog sistema koji nema biohemijski kapacitet za stabilnost. To je kao da tražimo od čoveka sa teškim umorom da bude spontan, društven i emotivno otvoren.
Nutritivni biheviorizam zato postavlja drugačiji redosled:
Prvo stabilnost, pa ponašanje.
Prvo minerali, pa komande.
Prvo percepcija, pa korekcija.
Zašto vlasnik drži ključ idealnog jelovnika?
Ali ključ tog procesa ne drži proizvodnja hrane. Ne drži trener. Ne drži veterinar. Drži vlasnik.
Jer jedino vlasnik odlučuje šta ulazi u činiju. Jedino vlasnik može da posmatra kako hrana utiče na energiju, san, reakcije, fokus. Jedino vlasnik može povezati obrok i ponašanje. Idealni jelovnik ne nastaje iz formule, nego iz odnosa.
Kada vlasnik razume kako natrijum i kalijum oblikuju percepciju, kako minerali oblikuju nervni sistem, kako hrana oblikuje ponašanje, tada prestaje da traži brza rešenja i počinje da gradi stabilnost. I tada pitanje “šta je starije, kokoška ili jaje” dobija odgovor.
Ponašanje i biohemija hrane jedno drugo. Ali prvi potez uvek dolazi iz činije. Jer pas se ponaša onako kako njegov nervni sistem može da podrži. A nervni sistem podržava samo ono što dobije kroz mineralni balans.
Zato jedino vlasnik drži ključ idealnog jelovnika. I jedino vlasnik može pretvoriti hranu u alat harmonije, a ne samo sitosti.
Čitamo se.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnikkoji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
