Zašto vaše emocije više nisu privatna stvar ako živite sa psom?
Da li je bolje zaplakati pred svojim psom ili sakriti suze? Da li je bolje priznati da smo ljuti, uplašeni ili slomljeni, ili staviti osmeh na lice, promeniti ton glasa i ponašati se kao da se ništa ne događa? Ovo pitanje na prvi pogled više pripada psihologiji čoveka nego priči o psima, ali svako ko dovoljno dugo živi sa psom verovatno je primetio nešto neobično. Pas često zna da nešto nije u redu mnogo pre nego što smo mi spremni to da priznamo. To ne znači da treba da od psa pravimo kantu za sopstvene emocije. Pitanje nije da li treba da budemo emocionalno nekontrolisani. Pitanje je koliko dugo možemo da živimo jedno iznutra, govorimo drugo i radimo treće, a da očekujemo da biće koje živi uz nas ništa od toga ne primećuje.
PAS NE SLUŠA SAMO ONO ŠTO GOVORIMO
Čovek se možda može prevariti rečenicom: „Dobro sam.“Pas nema mnogo razloga da veruje toj rečenici ako ostatak našeg tela govori nešto sasvim drugo. On prati lice, položaj tela, ritam pokreta, glas, disanje i miris. Njuh mu omogućava pristup informacijama koje mi međusobno uglavnom ne opažamo svesno, a istraživanja pokazuju da mirisi povezani sa ljudskim strahom mogu promeniti ponašanje i fiziološke reakcije psa.
Još zanimljivije istraživanje objavljeno je 2026. godine. Vlasnici pasa bili su izloženi uslovima stresa ili relaksacije, a zatim su čitali standardizovani tekst, tako da očigledno ponašanje nije jednostavno odavalo ono što osećaju. Istraživači su psima istovremeno prikazivali kombinaciju vlasnikovog lica, glasa i mirisa. Psi su ipak menjali ponašanje u zavisnosti od tih suptilnih signala. Drugim rečima, čak i kada pokušamo da kontrolišemo ono što pokazujemo spolja, naše fiziološko i emocionalno stanje ostavlja trag u više kanala koje pas može da registruje.
Možda je upravo to ono što mi u svakodnevnom govoru nazivamo „energijom“. Nauka ne mora da koristi tu reč da bi pokazala da iza nje postoje merljive stvari: miris, glas, izraz lica, napetost tela, fiziološka pobuđenost i promene autonomnog nervnog sistema. Pas ih ne mora intelektualno razumeti. Dovoljno je da ih oseća i da na njih reaguje.
MI JEDNO OSEĆAMO, DRUGO GOVORIMO, A TREĆE RADIMO
Tu nastaje nešto što smatram jednim od najvećih problema života savremenog psa. Pas živi mnogo neposrednije od nas. Njegov svet se mnogo više događa ovde i sada.
Čovek, sa druge strane, može godinama da živi suprotno sebi. Može da ostane u odnosu koji ga razara, na poslu kojeg se svako jutro užasava, u gradu u kojem više ne želi da živi ili u životu koji je napravljen prema očekivanjima roditelja, partnera, društva ili sopstvenog straha. Može da oseća bes i govori da nije ljut, da oseća strah i govori da je sve u redu, da želi da ode i svakoga dana odlučuje da ostane.
Nama je takva unutrašnja kontradikcija postala gotovo normalna. Psu nije.
On nema pristup objašnjenju koje smo napravili u svojoj glavi. Ne zna da se smešimo šefu zato što nam je potrebna plata. Ne zna zašto govorimo da je sve dobro dok telo iz dana u dan šalje sasvim drugačiju poruku. On samo živi u emocionalnom i fiziološkom okruženju koje stvaramo.
I upravo zbog toga naše stanje nije samo naša privatna stvar kada sa nama živi pas.
Kada postani autentični i stabilni, pas konačno može da odahne i sa poverenjem se prepusti.
STRES PRELAZI GRANICU VRSTE
Ovo više nije samo poetska ideja ljudi koji tvrde da pas „upija energiju“. U jednoj poznatoj studiji istraživači su merili dugoročne koncentracije kortizola u dlaci pasa i kosi njihovih vlasnika. Pronašli su sinhronizaciju dugoročnih nivoa stresa između čoveka i psa, a rezultati nisu mogli jednostavno da se objasne količinom fizičke aktivnosti ili treninga. Autori su zaključili da psi u značajnoj meri mogu odražavati dugoročni stres svojih vlasnika.
To ne znači da će vaš pas dobiti bolest zato što ste imali težak mesec. Ne znači ni da će vaš stres automatski proizvesti njegov proliv, strah ili problematično ponašanje. Za svaki fizički simptom treba prvo ozbiljno razmotriti medicinske uzroke. Ali isto tako više nije razumno ponašati se kao da emocionalna klima doma nema nikakve veze sa životinjom koja u toj klimi provodi gotovo svaki dan svog života.
HRONIČNI STRES IMA SVOJU FIZIOLOŠKU CENU
Savremena psihosomatska medicina i psihoneuroimunologija već decenijama pokazuju da psiha i telo nisu dva odvojena sistema, već da stres, emocije, nervni, endokrini i imuni sistem neprestano utiču jedni na druge.
Akademik prof. dr Vladeta Jerotić godinama je govorio o psihosomatskoj prirodi bolesti, a njemu se u javnosti često pripisuje dobro poznata rečenica: „Od gripa do raka, sve bolesti su psihosomatske.“To znači da više ne treba zamišljati da ono što mesecima ili godinama osećamo, potiskujemo i nosimo u sebi prestaje da postoji samo zato što smo odlučili da ga ne pokažemo. Telo je deo te priče.
Telo učestvuje u našem životu, čak i kada um pokušava da ga ignoriše.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva.
Knjiga koja inspiriše.
Knjiga koja se ne zaboravlja.
Verovatno ne ono što mi mislimo. Pas ne mora da zna zašto plačemo da bi prepoznao da se naše stanje promenilo. Eksperimenti su pokazali da psi drugačije reaguju na ljudski plač nego na neutralne zvuke, češće usmeravaju ponašanje prema osobi koja plače, a postoje i nalazi fiziološke reakcije pasa na zvuk ljudskog plača.
Zato ne mislim da treba da skrivamo suze od psa kao da ćemo ga time zaštititi od postojanja ljudskih emocija. Tuga je deo života. Smrt je deo života. Gubitak, strah, razočaranje i bol su deo života. Pas koji živi sa čovekom živeće pored čoveka koji će nekada biti srećan, nekada slomljen i nekada izgubljen.
Mnogo je važnije šta se događa posle emocije. Da li je pustimo kroz sebe, prepoznamo je i vratimo se u stanje u kojem možemo da funkcionišemo, ili je pretvaramo u životni stil? Da li plačemo kada smo tužni, ili deset godina govorimo „dobro sam“ dok nam svaki deo tela govori da nismo?
Za psa postoji velika razlika između čoveka koji prolazi kroz emociju i čoveka koji živi zarobljen u unutrašnjem konfliktu.
PAS NE PITA SAMO ŠTA SE DOGAĐA SA NAMA
Postoji još jedan deo priče koji često previdimo. Kada je čovek duže nestabilan, bolestan, uplašen ili emocionalno odsutan, mi zamišljamo psa koji se brine za nas. To jeste lep deo naše predstave o njihovoj odanosti, da pas nije svetac čiji je jedini životni zadatak da spasava čoveka.
On je živo biće sa sopstvenim osnovnim interesom. Da preživi.
Zato negde ispod svega postoji mnogo jednostavnije pitanje koje njegov organizam mora da rešava: „Šta će biti sa mnom?“
Ako je osoba od koje zavisi nepredvidiva, ako je jedan dan dostupna a drugi potpuno odsutna, ako telo govori opasnost dok glas govori sigurnost, pas mora nekako da napravi smisao od tih informacija. Jedan pas će početi da prati čoveka po kući. Drugi će teško ostajati sam. Treći će reagovati na zvukove koje je ranije ignorisao. Kod nekog će se pojačati strah, kod drugog uznemirenost ili gastrointestinalni problemi povezani sa stresom.
Mi onda vrlo lako počinjemo da popravljamo psa.
Korigujemo ponašanje. Lečimo proliv. Kupujemo novu hranu. Tražimo trenera. Ponekad, uz veterinarsku procenu, lekovi za anksioznost ili druga terapija mogu biti potpuno opravdani i važni. Ali nijedan lek niti trening ne može rešiti emocionalno okruženje ako je upravo ono deo problema.
Ponekad pre nego što pitamo „šta nije u redu sa mojim psom“, treba imati hrabrosti da postavimo mnogo neprijatnije pitanje: „Šta se trenutno događa sa mnom?“
AUTENTIČNOST NIJE ISTO ŠTO I EMOCIONALNI HAOS
Tu je važno napraviti jasnu granicu. Autentičan čovek nije čovek koji svakome izruči svaku emociju čim je oseti. Nije autentičnost urlati, razbijati stvari i očekivati da porodica i pas podnesu našu „istinu“. To nije sloboda, nego gubitak samoregulacije.
Autentičnost je nešto mnogo zahtevnije. To je sposobnost da priznamo sebi šta zaista osećamo, da preuzmemo odgovornost za to osećanje i da naše odluke sve manje budu u sukobu sa onim što duboko znamo da moramo da uradimo.
Ako sam tužan, mogu da plačem.
Ako sam uplašen, mogu da priznam da se bojim.
Ako sam besan, mogu da priznam bes bez toga da njime povredim biće pored sebe.
Ako živim život koji više nije moj, mogu da prestanem da očekujem da će moje telo i moja okolina beskonačno plaćati cenu mog straha da nešto promenim.
To je možda mnogo teže nego naučiti psa komandu „mesto“.
Tuga i strah su deo života – pas ne traži da skrivamo emocije, već da budemo stvarni.
ZAŠTO STALNO POKUŠAVAMO DA SMIRIMO PSA?
Savremena industrija pasa sve više nam nudi načine da upravljamo njihovim ponašanjem. Kako da prestane da laje. Kako da ostane sam. Kako da bude manje reaktivan. Kako da se smiri. Kako da više spava. Kako da ignoriše druge pse. Kako da podnese svet koji smo mu napravili.
Nekada je to zaista potrebno. Psi imaju sopstvenu genetiku, razvojnu istoriju, traume, bolesti i individualne osobine. Bilo bi naivno svaki problem psa pripisati njegovom vlasniku.
Ali bilo bi jednako naivno vlasnika potpuno izbaciti iz jednačine.
Ako pas živi sa nama, mi smo deo njegove ekologije. Naš ritam postaje deo njegovog ritma. Naša predvidivost ili nepredvidivost postaje deo njegovog sveta. Naš dugoročni stres nije potpuno odvojen od njegovog, što upravo pokazuju istraživanja kortizola kod čoveka i psa.
Zato ponekad najvažniji trening za psa počinje bez psa.
MOŽDA PAS POKUŠAVA DA NAS VRATI NAMA SAMIMA
Savremeni čovek ima gotovo sve informacije sveta u džepu, a često ne zna šta oseća. Ima hiljade ljudi na društvenim mrežama, a nema kome da kaže da je uplašen. Ima mogućnost da razgovara sa nekim na drugom kontinentu, a ponekad mesecima ne razgovara iskreno ni sa osobom sa kojom živi.
U tom svetu pas ostaje čudno jednostavno biće. Ne zanima ga naša poslovna titula. Ne zna koliko novca imamo. Ne zna da li smo uspeli prema merilima ljudi koje pokušavamo da impresioniramo. On zna kako mirišemo kada se vratimo kući. Zna kako hodamo. Zna kako dišemo. Zna naš glas i razlikuje promene koje mi više ni ne primećujemo.
Možda zato pas nije samo saputnik savremenog čoveka. Možda je postao njegov putokaz.
Ne zato što poseduje neku mističnu mudrost koju čovek nema, već zato što još uvek živi mnogo bliže neposrednom iskustvu života. On nas iznova vraća telu, trenutku, dodiru, kretanju, tišini i prisustvu. U svetu u kojem nas svakoga dana hiljade poruka pokušavaju ubediti šta bi trebalo da želimo i ko bi trebalo da budemo, pas postavlja mnogo jednostavnije pitanje.
„Gde si ti?“
ŽIVETI U SOPSTVENIM CIPELAMA
Možda je najveći poklon koji možemo dati svom psu upravo hrabrost da živimo sopstveni život. Ne život svojih roditelja, partnera, komšija, algoritma, profesije ili predstave koju smo napravili o tome ko bismo morali da budemo.
Naše emocije nisu neprijatelji koje treba sakriti od psa. One su informacije. Plakanje nije slabost koju treba prikriti. Strah nije sramota. Bes nije greh. Problem počinje onda kada ono što osećamo godinama nema nikakvu mogućnost da utiče na način na koji živimo.
Tada telo jedno govori, usta drugo, a život treće.
Pas možda ne zna priču koju smo sebi ispričali da bismo opravdali tu razliku, ali živi pored svih njenih posledica.
Zato ne mislim da našem psu dugujemo večito nasmejano lice. Dugujemo mu nešto mnogo vrednije, čoveka koji je dovoljno stabilan da može biti stvaran.
Čoveka koji može da plače i da se posle suza ponovo uspravi. Koji može da se uplaši, ali da ipak donese odluku. Koji može da prizna da je pogrešio. Koji ume da kaže ne. Koji zna kada treba da ode, kada treba da ostane i kada treba da prestane da živi tuđu predstavu sopstvenog života.
Takvom čoveku pas ne mora da veruje zato što mu je rekao: „Sve je u redu.“
Njegovo telo mu to već govori.
I možda upravo tada pas konačno može da prestane da proverava šta će se sledeće dogoditi, da prestane da nosi deo napetosti sveta koji nije napravio, i da spokojno spusti glavu na noge svog gospodara i odahne jer ZNA da je SVE U REDU.
Ne zato što smo postali savršeni.
Nego zato što smo konačno postali dovoljno svoji da možemo da brinemo o sebi.
A tek tada zaslužujemo i od psa da nam se, sa poverenjem, prepusti.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Vesti Online
Pročitajte i kolumnu o tome zašto kancer kod psa nije samo statistika ili pitanje kocke, već poziv da psa sagledamo kao celinu. Otkrijte kako ishrana, nega, okruženje i naša očekivanja zajedno oblikuju dugoročnu dobrobit i zdravlje vašeg ljubimca.
O problemima ponašanja pasa više možete pročitati u besplatnom priručniku.
Pridružite se Viber grupiPure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Pas kao ogledalo ne reaguje na ono što govorimo, već na ono što jesmo. U odnosu sa psom ne možemo da se sakrijemo iza uloga, tehnika ili objašnjenja – on vidi našu unutrašnju stvarnost.
Pas kao ogledalo naše prisutnosti
Pas ne glumi. On ne skriva.
On reaguje na nas – sada i ovde.
Sve što činimo i sve što propuštamo, iz straha, nesigurnosti ili neznanja, oblikuje fiziologiju psa. Njegovo telo, napetost, smirenost ili nemir nisu slučajni. Oni su odgovor na svet u kojem živi – a taj svet smo mi.
Pas vidi našu odsutnost jednako jasno kao i našu pažnju.
Prvi korak promene ne počinje sa psom
Najveća zabluda u radu sa psima jeste uverenje da je prvi korak u njima.
Nije.
Prvi korak je u nama – u načinu na koji dišemo, reagujemo, prisutni smo ili bežimo. Tek kada se mi pomerimo, pas počinje da šalje drugačije posledice. Kao i sva kičmena bića, pas je odraz okruženja koje ga oblikuje.
Zašto je pas otvoreniji za promenu nego čovek
Psi imaju evolutivnu prednost:
njihova fiziologija je stalno otvorena za promenu.
Njihova strategija opstanka nije kontrola, već sigurna i afektivna povezanost. Zato pas može da se menja brže od nas. Zato nam veruje i kada mi ne verujemo sebi. U toj vezi postoji iskra koju pas prepoznaje kao apsolutnu sigurnost – ono što za njega predstavlja ljubav.
Pas nas ne vidi kao vođe zbog sile ili kontrole.
On nas vidi kao oslonac.
Kada pronađemo mir u sebi, pas ga prepoznaje. Kada se uskladimo sa sobom, on se usklađuje sa nama. Ljubav koju pas vidi nije ideja – to je stanje prisutnosti.
I upravo tu počinje prava promena.
Pas nas ne menja – on nas razotkriva
Pas kao ogledalo ne traži da ga popravimo.
On traži da se pogledamo.
Kada stanemo, osetimo i priznamo sopstveni uticaj, otvara se prostor za rast – i za nas i za psa. Prvi korak nikada nije u njima.
Uvek je u nama.
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Nastavljamo sa temom koju smo načeli prošle nedelje. Ona nas vodi dalje u suočavanje s istinom koja se često previđa u raspravama o odnosu između ljudi i pasa: ne postoji opasan pas, postoje samo vlasnici koji ne umeju ili ne žele da razumeju sopstvenu odgovornost.
Koliko god društvo volelo da deli etikete i stigmatizuje određene rase, od pitbulova do rotvajlera, stvarnost je da pas nije rođen s namerom da bude agresivan.
Pas kao ogledalo, a ne pretnja
Njegovo ponašanje nije genetska presuda, već ogledalo onoga što mi, kao vlasnici, unosimo u taj odnos. A šta ako je taj odnos oblikovan „agresivnim“ majkama, čija strogost i zahtevnost ostavljaju duboke rane u našoj emocionalnoj slici sveta?
Kada svet govori o „opasnim“ psima, zapravo govori o našem nerazumevanju, o nevidljivim teretima koje prenosimo na naše pse, eli ništa manje ni u naše druge veze. Hajde da zajedno istražimo ovu temu, s razumevanjem prema svima nama koji se borimo s unutrašnjim ranama, i pogledamo kako možemo stvoriti harmoniju umesto sukoba.
U društvu sklonom brzim osudama, lako je optužiti psa za „opasnost“. Zakoni o specifičnim rasama, poznati kao „Breed-Specific Legislation“, u mnogim zemljama ciljaju određene rase, proglašavajući ih inherentno agresivnim. Ali ponašanje pasa ponašanje nije zapisano u genima na način koji ga čini neizbežno nasilnim. Umesto toga, ponašanje psa gotovo u potpunosti oblikuju spoljašnji uticaji, a najveći od njih, gotovo 100%, dolazi od vlasnika. Pas je ogledalo naših postupaka, naših emocija, naše sposobnosti ili nesposobnosti da stvorimo sigurno, stabilno okruženje.
Kada pas pokazuje agresiju, povučenost ili strah, to nije znak njegove „prirode“, već odraz onoga što je naučio kroz odnos s nama. Ako vlasnik koristi kaznu, strah ili zanemarivanje, pas će reagovati na taj način, ne jer je „opasan“, već jer je to jedini odgovor koji poznaje. Ako vlasnik nudi strpljenje, razumevanje i doslednost, pas uči poverenje i mir. Ovo nije pitanje rase; to je pitanje odgovornosti. A šta ako je ta odgovornost narušena dubokim emocionalnim ranama koje potiču iz odnosa s majkama, čija strogost i zahtevnost oblikuju način na koji volimo i kontrolišemo? Svet neće postati sigurniji zabranom određenih pasa, postaće sigurniji kada vlasnici preuzmu odgovornost za svoje uticaje i rade na sebi kako bi stvorili harmoniju.
Biheviorizam i afektivna veza sa psom
Biheviorizam, pravac u psihologiji koji su razvili pioniri poput Džona B. Votsona i B.F. Skinera, uči nas da ponašanje nije urođeno, već naučeno kroz iskustvo, kroz stimuluse i posledice koje slede. Votson je svojevremeno izjavio da bi od desetoro zdrave dece mogao napraviti šta god poželi , doktore, advokate ili prosjake, bez obzira na njihovo poreklo, genetske predispozicije ili socijalni status ili rasnu pripadnost, naglašavajući moć okruženja u oblikovanju ponašanja. Kod pasa, ova ideja je još očiglednija. Bilo da usvojimo štene od šest nedelja ili odraslog psa iz azila, svaki pas odmah ulazi u proces analize novog okruženja. Njegov mozak, zahvaljujući neuroplastičnosti, neprestano uči i prilagođava se. To znači da pas neprekidno odgovara na ono što mi unosimo u njegov svet, a svaka promena u našem ponašanju menja i njega.
Ako je stimulus kazna, odgovor može biti strah ili agresija. Ako je stimulus nagrada, odgovor može biti izbegavanje jer nagrada ne donosi rezultat, rezultat dolazi od kazne koja nastaje kada se nagrada „ne zasluži“. Ključno je shvatiti da pas ne „odlučuje“ da bude agresivan ili poslušan; on reaguje na ono što mu okruženje pruža. A to okruženje gotovo u potpunosti kontroliše vlasnik. Pas nema kontrolu nad tim da li će biti u prostoru punom stresa, haosa ili nasilja, niti može da bira da li će biti treniran s nežnošću ili grubošću. Gotovo 100% uticaja na psa dolazi od vlasnika, od načina na koji se postavlja ton, od energije koju vlasnik unosi u odnos, od doslednosti u komunikaciji. Ako vlasnik nosi unutrašnju napetost, strah ili potrebu za kontrolom, pas to oseća i odgovara na to. Ako vlasnik pruža sigurnost, pas uči da bude miran i povezan. Ponašanje psa nije misterija, ono je direktan odraz onoga što mi, kao vlasnici, unosimo u njihov svet.
Slomljeno emotivno polje majke i naši emocionalni obrasci
Ali zašto vlasnici često unose strah ili kontrolu u odnos s psima, čak i kada to ne žele? Odgovor leži u našim najdubljim emocionalnim obrascima, a jedan od najvažnijih izvora tih obrazaca je odnos s majkom, ono što nazivam slomljenim emotivnim poljem majke. Ovaj koncept se odnosi na rane koje nosimo iz tog prvog, najintimnijeg odnosa, posebno kada je majka bila ljuta, previše zahtevna ili emocionalno nedostupna. Takav odnos oblikuje našu emocionalnu sliku sveta, način na koji doživljavamo ljubav, sigurnost i poverenje.
Ako je majka bila agresivna i zahtevna, često koristeći strogost ili kaznu kao način „vaspitanja“, možda smo naučili da je ljubav povezana s kontrolom i strahom od neposlušnosti. Ovo nas može navesti da slične obrasce prenesemo na odnos s psima, očekujući savršenu poslušnost i reagujući oštro na svaki znak „neposluha“. Ovo nije pitanje krivice, majke su i same žrtve svojih okolnosti i prošlosti. Ali moramo priznati da nas taj odnos oblikuje na načine koje ne možemo ignorisati, i da se to preliva na sve naše veze, uključujući i one s našim psima.
Afektivna veza sa psom: ogledalo naših rana
Afektivne vezanosti mogu biti sigurni, izbegavajući, anksiozni i dezorganizovani, i oni oblikuju kako doživljavamo blizinu i sigurnost. Ako smo razvili izbegavajući stil, možda ćemo se distancirati od psa, koristeći hladnoću ili kaznu kao način da izbegnemo emocionalnu bliskost. Ako imamo anksiozni stil, možda ćemo preterano štititi psa, projektujući svoje strahove od gubitka na njega. Dezorganizovani stil, često povezan s traumom i agresivnim roditeljskim ponašanjem, može dovesti do nepredvidivih reakcija, jednog dana smo puni ljubavi, drugog dana puni besa, što zbunjuje psa i stvara nesigurnost.
Teorija afektivne vezanosti naglašava da ovi stilovi nisu nepromenljivi, možemo raditi na sebi kako bismo stvorili sigurniji odnos, ali to zahteva suočavanje s ranama iz polomljenog emotivnog polja majke. Kada to uradimo, menjamo ne samo sebe, već i odnos s našim psima i svetom oko nas. Pas prestaje da bude projekcija naših strahova i postaje partner u harmoniji. Ovo je ključno za razumevanje zašto vlasnici često stvaraju „opasne“ pse, nije pas problem, već naše nerešene rane koje se odražavaju u našem ponašanju prema njima.
Priča o Marku i Reksu: od agresije do poverenja
Hajde da pogledamo jednu priču koja pokazuje kako slomljeno emotivno polje majke i stilovi vezivanja utiču na odnos s psom. Mark, čovek u četrdesetim godinama, bio je moj klijent koji mi se obratio u očajanju jer nije želeo da uspava svog psa Reksa, rotvajlera, koji je postajao sve agresivniji. Mark je odrastao s majkom koja je bila veoma zahtevna, često koristeći fizičku kaznu i oštre reči kako bi ga „naučila“ poslušnosti. U sebi je nosio tihu rečenicu: „Ja nikada neću biti kao ti“nikada nasilan, nikada strog. Kada je dobio Reksa, želeo je psa pored sebe koji bi mu pružio ljubav, koji bi bio njegov saveznik u svetu koji je doživljavao kao neprijateljski, neko ko bi mu dao toplinu i bezuslovnu naklonost koju je oduvek čeznuo da oseti.
Međutim, nesvesno je projektovao svoje strahove i potrebu za kontrolom na psa. Svaki znak neposlušnosti, čak i najmanji, poput lajanja na poštara, Mark je doživljavao kao odbacivanje, pa je reagovao oštro, koristeći kaznu i povišen ton, baš kao što je njegova majka reagovala na njega. Reks je počeo da pokazuje agresiju prema strancima, što je samo pojačalo Markovove strahove. Društvo je brzo etiketiralo Reksa kao „opasnog psa“, a Mark je bio suočen s pritiskom da ga uspava. Ali problem nije bio u rasi ili prirodi psa, problem je bio u Markovom anksioznom stilu vezivanja, ukorenjenom u odnosu s zahtevnom majkom.
Kroz rad, Mark je počeo da shvata da njegov strah od gubitka kontrole nije Reksov problem, već njegov. Kada je počeo da koristi principe iz priručnika harmonije, Reks se „promenio“, postao je mirniji, poverljiviji. Mark nije samo „popravio“ Reksa, on je počeo da leči svoje rane, da gradi sigurniji stil vezivanja i da vidi psa kao partnera, a ne kao projekciju svoje potrebe za ljubavlju koju nije odećao od majke. Ova priča pokazuje da „agresivne“ majke mogu nesvesno oblikovati „agresivne“ vlasnike, koji zatim stvaraju „agresivne“ pse, ali i da promena počinje kada vlasnik preuzme odgovornost za svoje emocionalne terete.
Bihevioristički pristup pokazuje da je ponašanje psa gotovo u potpunosti odgovor na spoljašnje uticaje, a vlasnik je taj koji pruža najveći deo tih uticaja. Ako vlasnik nosi slomljeno emotivno polje majke, posebno ako je majka bila zahtevna, njegov stil vezivanja, bilo izbegavajući, anksiozni ili dezorganizovani, postaje stimulus na koji pas reaguje. Pas nije „opasan“ po prirodi; on postaje odraz vlasnikovih emocija i ponašanja. Ako vlasnik koristi kaznu, pas uči strah ili agresiju. Ako vlasnik pruža sigurnost, pas uči poverenje. Gotovo 100% odgovornosti leži na vlasniku, ne na rasi, ne na genetici, već na načinu na koji vlasnik oblikuje svet svog psa.
Ovo nas dovodi do ključne tačke, društvo greši kada krivi pse za „opasnost“. Umesto da zabranjujemo rase ili osuđujemo pse, moramo se fokusirati na edukaciju vlasnika, na razumevanje njihovih emocionalnih obrazaca i na podršku u stvaranju harmoničnih odnosa. Pas nije problem; problem je u našim nerazrešenim ranama, često ukorenjenim u odnosima s agresivnim majkama, koje se odražavaju kroz naše ponašanje prema njima.
Afektivna veza sa psom i put ka harmoniji
Ako želimo da stvorimo svet u kojem nema „opasnih“ pasa, moramo početi od sebe. Suočavanje sa slomljenim emotivnim poljem majke nije lako, posebno ako je taj odnos bio obojen besom, kaznama i zahtevnošću, i znam da za mnoge od vas ovo može biti bolan proces. Ali rad na sebi, kroz razgovore, introspekciju ili stručnu podršku, može promeniti ne samo nas, već i naše odnose s psima.Teorija afektivne vezanosti nas uči da stilovi vezivanja nisu nepromenljivi; možemo se kretati ka sigurnijem odnosu, ali to zahteva hrabrost da pogledamo u svoje rane.
Praktično, to znači da prestanemo da krivimo pse za naše strahove i da preuzmemo odgovornost za uticaj koji imamo na njih. Umesto kazne, koristimo strpljenje i razumevanje. Umesto kontrole, gradimo poverenje. Umesto da projektujemo naše emocionalne terete na njih, učimo da ih volimo onakve kakvi jesu, i da volimo sebe na isti način. Kada naučimo da volimo sebe bezuslovno, moći ćemo da volimo i pse bezuslovno, oslobađajući se tereta agresivnih obrazaca koje smo prisvojili kao svoje.
I dok završavam ovu kolumnu, želim da vas pozovem na razmišljanje, da li je vreme da prestanemo da krivimo pse za naše strahove i da preuzmemo odgovornost za odnose koje stvaramo s njima? Ne postoji opasan pas; postoje samo vlasnici koji nisu svesni uticaja koji imaju,oblikovani majkama čije rane nesvesno prenosimo dalje. Naše slomljeno emotivno polje majke, naše afektivne vezanosti, naši strahovi, sve to oblikuje svet naših pasa.
Ali imamo snagu u sebi da to promenimo. Kroz razumevanje, kroz rad, kroz harmoniju odnosa, možemo stvoriti odnos koji leči, i nas i naše pse ali i svet oko nas.
Neka vaš sledeći trenutak s psom bude trenutak svesnosti, pogledajte ga u oči i zapitajte se: šta ja unosim u ovaj odnos? Ako osetite teret prošlosti, znajte da niste sami, i da svaki korak ka razumevanju može doneti promenu.
Psi su tu da nas podsete na snagu bezuslovne ljubavi koja skrivena čeka u nama.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Nekada smo zaista živeli. Disali. Bili deo sveta koji nije tražio dokaz ljubavi, vrednosti ni smisla kroz ono što posedujemo ili postižemo. Danas, u eri performansa i samopromocije, čini se da smo izgubili sposobnost da volimo jednostavno, bez potrebe da se ogledamo u očima drugih.
Život nekada i sada – kada smo znali da osećamo
U prošlosti smo se oslanjali jedni na druge – i u bolu, i u radosti. Znali smo da ne mora sve da bude lako, i da prave veze nisu uvek prijatne, ali su stvarne. Danas, međutim, bežimo od konflikta, od neizvesnosti, od svega što nas podseća da smo ranjivi. U toj tišini, u tom bekstvu od sebe, često se pojavljuje – pas.
Pas kao zamena za ljudsku bliskost
Zato danas, sve češće, pas sedi nasuprot čoveku u restoranu. On sluša, ne prekida, ne sudi. Ne zahteva objašnjenje. Lako je zavoleti takvo biće – ono koje nikada ne kaže „ne“, ne traži reciprocitet i ne postavlja granice.
Antropomorfizam pasa – kada pas postaje „čovek“
U antropomorfizmu – procesu kojim životinjama pridajemo ljudske osobine – krije se suština današnjeg odnosa prema psima. Pas postaje naš emocionalni produžetak, neko kroz koga živimo sve ono što sami ne umemo. On postaje naše dete, naš partner, naš terapeut.
Pogled psa koji razotkriva vezu između čoveka i njegovih emocija
Društvo bez konflikta i emocija
Pas ne postavlja granice. Ne tera nas da se menjamo. Zato je savršen pratilac za generaciju koja beži od bola, nesavršenstva i nepredvidivosti. Naše društvo sve više funkcioniše kao prostor u kojem emocije postaju neprijatnost koju treba izbeći, a ne živeti.
Usamljenost kao nova norma
Usamljenost je postala stil života. Ljudi rade, komuniciraju i vole kroz ekrane, dok pas postaje fizički dokaz da nismo sami – makar spolja. U njegovim očima tražimo mir koji ne pronalazimo u ljudskim odnosima.
Savršeni odnosi sa psima – Instagram iluzija
Na Instagramu pas ima rođendansku kapu, balone i torte.
Na TikToku “priča” o svojim osećanjima.
Pas postaje glavni lik našeg emocionalnog marketinga, a mi – publika sopstvenog nedostatka povezanosti.
Psi sve češće pokazuju simptome koji nisu njihovi – anksioznost, depresiju, stres. To nisu „njihovi problemi“ – to su naši odrazi u njima. Oni postaju ogledalo, naš emocionalni produžetak, nosioci svega što ne umemo da procesuiramo.
Kada pas postaje naš štit od sveta
Ulaze u prostore koji nisu njihovi – avione, hotele, restorane – ne zato što su to poželeli, već jer ne znamo više da budemo sami. Pas postaje naša zaštita, granica, opravdanje i uteha u jednom.
Kako izaći iz začaranog kruga?
I šta sad? Kako se izlazi iz ovog začaranog kruga emocionalne zavisnosti? Ne tako što ćemo „manje voleti psa“, već tako što ćemo početi više da volimo sebe – iskreno, sirovo i bez potrebe da se krijemo iza nečije bezuslovne ljubavi.
Tišina koja povezuje – trenutak iskrene prisutnosti između čoveka i psa
Mali rituali koji vraćaju prisutnost
Zato smo napisali priručnik – kao alat, ne kao istinu. Male rituale koji vraćaju prisutnost: zajedničko disanje, tišina bez reči, pogled bez potrebe za potvrdom. Tada pas prestaje da nosi našu bol i ponovo postaje ono što jeste – biće koje nas podseća kako izgleda biti živ.
Prisutnost kao lek
Prisutnost nije stanje – to je praksa.
Pas nas svakog dana podseća da sve što tražimo – već postoji u nama.
Kada to shvatimo, odnos s njim više nije beg od sveta, već povratak u njega.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Preuzmite besplatan priručnikkoji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Dani mog detinjstva bili su ispunjeni njihovim prisustvom – tihim, stabilnim, mudrim. Od njih sam dobijao ono što nisam mogao da dobijem od svoje porodice ili drugova u školi. Ili je barem meni to tako izgledalo u tom trenutku. U psima sam pronašao lekcije o ljubavi, poverenju i čistoj, neiskvarenoj povezanosti.
Profesionalni put i svet šampiona
U profesionalni svet ušao sam otvorenih očiju, sa potpunom posvećenošću. Kao grumer i profesionalni hendler pasa, radio sam širom sveta sa psima čije su karijere vredele i po nekoliko miliona dolara. Njihovo zdravlje, mir, sigurnost i performanse na izložbama bili su moja odgovornost. Znao sam tačno šta i zašto radim. Bio sam profesionalac.
U tom odnosu postojala je distanca. Kontakt, povezanost – ali ne i emotivna upletenost. Tako se neguje šampion. Poštovanjem.
Kada sam se povukao 2015. godine, došao je Titto. Ne šampion. Ne projekat. Već biće koje sam povezao sa sobom ne kao stručnjak, već kao čovek, sa svim svojim slabostima. Titto je ušao u moj život u trenutku lične i profesionalne krize. I u tom emotivnom vakumu, postao je sve: oslonac, uteha, prisustvo koje ne odlazi.
Lekcija o projektovanju ljubavi
Nisam to odmah video. Govorio sam sebi: „Opusti se, konačno uživaj u psima, ne mora sve da bude tako rigidno.“Verovao sam da ljubav koju dajem može samo da leči. Ali nisam primetio da sam nesvesno na njega projektovao sopstvenu potrebu za sigurnošću i potvrdom. Ispunjavao je ulogu koju mu niko nije dodelio, koju je, iz svoje velike ljubavi i lojalnosti, preuzeo na sebe, da mene spasi.
I to ga je potpuno izcrpelo. Nekada bi me komšije zvale da želi da iskoči kroz prozor sa trećeg sprata zgrade. Izgubio je gotovo svu dlaku, a njegovo telo je reagovalo kao da je u stalnoj opasnosti. I bio je, jer sam ja bio izgubljen, pun sumnje i strahova.
Bilo me je sramota. Kako je moguće da vrhunski stručnjak za negu pasa na ovakav način neguje svog psa? Šta radim pogrešno, samo po prvi put „uživam sa psima kao što to rade obični ljudi“? Jadikovao sam. I sam sam samo čovek, imam pravo na ovo. I nastavio sam da nosim masku.
Ali počeo sam da menjam narative svojih javnih nastupa. Studentima govorim da nije sve kao što izgleda. Da ne moraju da dolaze na moje seminare i predavanja da bi „bili kao ja“. Jer svet reflektora često prikriva duboku tugu i usamljenost. Za toliko sam tada imao hrabrosti.
Ali nisam odustao. I možda sada po prvi put ovako javno pričam o tome, jer zapravo Titto je bio pas koji je sve preokrenuo.
Istraživanje odnosa između pasa i ljudi
Počeo sam da istražujem odnose između pasa i ljudi. I otkrio jedan meni nepoznat svet – svet prave ljubavi i harmonije, kojem sam kasnije posvetio svoj život. Taj bolni trenutak otvorio mi je vrata dubljeg razumevanja.
Ljubav kao sila, a ne emocija
Počeo sam da posmatram ljubav ne kao emociju, već kao silu. Kroz lični razvoj upoznao sam principe Poretka ljubavi. I shvatio: ljubav bez reda ne podržava život. Kada narušimo pravo na pripadnost, poredak i ravnotežu uzimanja i davanja – kroz sve ono što činimo ili ne činimo – ljubav postaje destruktivna. Ne kao kazna, nego kao prirodna posledica narušenog reda.
Poredak harmonije i uloga psa u ljudskom sistemu
Otkrio sam da svaka vrsta ima svoju dinamiku. Svoju morfogenetsku rezonancu, kako ju je nazvao dr Rupert Šeldrik: polje pamćenja i navika koje oblikuje ponašanje jedinki u skladu s vrstom kojoj pripadaju.
Ali šta se dešava kada psa uključimo u ljudski sistem, po pravilima koja nisu njegova? Počinje disonanca. Pas postaje zamena za terapeuta, dete, partnera. A njegova vrsta ostaje bez svog predstavnika.
Uloga u kojoj se nalazi – nije njegova. I njegovo maleno biće to pokazuje, često kroz simptome koje ne prepoznajemo sve dok ne poklekne pod teretom te rušilačke ljubavi.
Tako sam došao do Poretka harmonije – razumevanja da čak i među vrstama postoji nevidljiv sistem, unutrašnji zakoni koji, ako se prekrše, donose haos. Iz tog saznanja nastali su Priručnik, Pokret Pure Love & Harmony i jedan potpuno novi svet.
Susret sa dr Rupertom Šeldrikom
Imao sam čast da o ovome razgovaram sa dr Šeldrikom. Podelio sam sa njim kako sam, u svom radu, identifikovao novi poredak koji povezuje morfogenetska polja i deluje kao vibracija još nepoznatih kosmičkih zakona.
On je tada rekao: „Saša, ovo je fascinantno otkriće. Ovo je pionirski rad. Neverovatno je kako si povezao dva sveta – tako jednostavno – i otvorio vrata dubljem razumevanju našeg odnosa sa svetom oko nas.“
Ponašanje pasa kao ogledalo čoveka
Danas istražujemo uticaj ponašanja pasa na njihovo zdravlje i dobrobit. Jer ponašanje psa nije izolovani problem, to je ogledalo našeg odnosa prema njemu. To je posledica naših uverenja šta ljubav jeste.
U porodicama gde pas ne zauzima svoje pravo mesto, primećujemo hronični stres, poremećaje ponašanja, i fiziološke simptome: alergije, kožne probleme, autoimune reakcije, epilepsiju, poremećaje varenja sve do sistemskih bolesti.
To nisu problemi pasa – to su simptomi narušenih odnosa. Kao što orkestar ne može da postoji ako violina svira po zakonima trube, tako ni pas ne može da živi ako od njega očekujemo da bude nešto što nije.
Poredak harmonije – pas ima pravo da bude pas
Poredak harmonije podseća:
Pas ima pravo da bude pas.
Da ne nosi ono što pripada čoveku.
Da ne bude projekcija našeg bola, niti zamena za ono što nam nedostaje.
Kada to poštujemo – nastaje prostor za isceljenje. Tada ljubav ne guši. Tada ljubav nije slepa. Tada ljubav vidi. I tada pas – prvi put – može jednostavno da bude ono što jeste. I to je dovoljno.
Saša Riess i Titto u šetnji
Kada pas preuzima uloge koje nisu njegove
Na prvi pogled, ništa ne izgleda pogrešno. Pas deluje „posebno vezan“, „intuitivan“, „kao da sve zna o nama“. Ali što pas više „oseća“ naše potrebe – to je veća verovatnoća da nije u svojoj prirodnoj ulozi.
Obrasci ponašanja koji ukazuju na disbalans
Preterana povezanost – pas ne može da bude sam, paniči kad ste odsutni, menja ponašanje s vašim raspoloženjem.
Preuzimanje odgovornosti – pas „čuva“ porodicu, kontroliše prostor, reaguje na sve, preterano laje, vuče na povodcu, agresivan je.
Fizičke posledice – gubitak dlake, hronične infekcije, problemi s varenjem, čak i epileptični napadi i tumori.
Uobičajeni obrasci u porodicama
U terapijskom radu često otkrivamo: Pas je ušao u porodicu neposredno pre ili posle velikog gubitka – smrti, razvoda, traume, abortusa. Njegova uloga je da „zameni“ nekoga ili nešto što je izgubljeno.
Vlasnik kaže: „Ovaj pas mi je sve.“ „Ovo je moj Anđeo.“ „Ovo je moja Duša.“ „Moj Život.“ I tada pas postaje sve što nikada nije trebalo da bude, i što nikada ne može da bude. Ali ostaće u toj ulozi iz slepe ljubavi pa čak i po cenu života.
Rešenje – vraćanje psa na njegovo mesto
Rešenje nije u „popravljanju“ ponašanja psa, već u razumevanju sistema. U vraćanju svakom članu njegovog mesta.
Vlasnik tada prepoznaje: pas ne može da izleči moj bol. I dopušta mu da se povuče iz uloge spasioca. I tada – pas počinje da se opušta. Simptomi se povlače. Ponašanje se menja. Pas se vraća sebi.
To ne mora da znači da će se dogoditi „čudo“; nekada sudbina ode suviše daleko, ali ni to nije razlog da se odustane od istine, koja je uvek isceljujuća i sa sobom nosi mir, jer život ne završava sa smrti onih koji odlaze pre nas, nego njihov odlazak donosi novu dimenziju ljubavi koju pre toga nismo mogli da spoznamo.
Pravo pitanje – šta moj pas zapravo nosi?
Zato, sledeći put kada pitate: „Zašto moj pas ovo radi?“ ili „Zašto se moj pas razboleo?“ probajte da pitate: „Koga ili šta moj pas zapravo zamenjuje? Šta pokušava da ponese? Šta je tu moje što opterećuje njegova malena pleća?“
Jer tada se otvara prostor za istinsku ljubav – onu koja poštuje granice, pravo na mesto, i dostojanstvo.
To se zove ljubav. Ona koja ne ubija, već koja stvara budućnost.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus.
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
