od strane Saša Riess | 24.10.25. | Emocije
Ova priča o spasavanju pasa pokazuje i svetlu i tamnu stranu naše dobrote…
Suočavanje s mračnom stranom spasavanja pasa
Nekada sam verovao da je spasavanje pasa najčistiji čin ljubavi. Gledao sam ljude koji hrane desetine pasa, spavaju među njima, žrtvuju sve za njih, i mislio sam: to je požrtvovanost, to je dobrota. Ali danas, nakon što sam posmatrao, razgovarao i preispitivao sebe, pitam se: ko zapravo koga spašava? Da li je spašavanje još jednog psa u pretrpanom dvorištu zaista ljubav, ili je to moj krik za nečim što nikada nisam dobio? Je li to pokušaj da dokažem svoju vrednost u svetu koji me često nije video?
Poredak ljubavi i harmonije u spasavanju pasa
S vremenom sam shvatio da ljubav nije samo emocija ili impuls – ona ima red. Zovu je Poretkom ljubavi među ljudima, a kada je reč o odnosu s psima, to je Poredak harmonije. Ovi kosmički zakoni ne praštaju, ne zato što kažnjavaju, već zato što svako narušavanje reda ima svoju cenu. Kada ljubav pređe granicu, postaje opsesija, kontrola, kompenzacija – bolest. I ja sam bio deo tog sistema, verujući da radim pravu stvar, nesvestan da svaki višak u spasavanju može pojesti i sebe i one koje želimo da zaštitimo.
Zamka sistema donacija u spasavanju pasa
Kao i mnogi koji spašavaju pse, i ja sam video kako se oslanjaju na donacije. Potresne slike, snimci ranjenih pasa, javni pozivi za pomoć – sve to postaje valuta. Valuta za preživljavanje. Ali taj sistem brzo postane začarani krug. Nikada nema dovoljno, ni za pse koji su već tu, a nova usta stižu svakog dana. Hrana se svodi na najjeftinije granule, često s isteklim rokom, ili konzerve napravljene od otpadaka – ono što nije moglo da se proda, postaje “dobročinstvo”. Psi u takvom sistemu ne žive – oni preživljavaju, izvan granica dostojanstva.
Iza svake objave o spasavanju stoji svakodnevna borba za hranu, zdravlje i opstanak pasa.
Šta pas zaista treba da bi bio srećan
Shvatio sam da pas ne traži samo hranu i vodu. Njegova dobrobit počiva na sigurnosti, strukturi, socijalnoj interakciji i ljubavi – ne sentimentalnoj, već konkretnoj, svakodnevnoj. Ali kako to pružiti kada jedan čovek pokušava da brine o trideset, četrdeset, pedeset pasa? U takvim uslovima, pas prestaje da bude biće. Postaje broj, funkcija, projekcija. Nesvesno, postaje simbol onoga što mi nedostaje. Kada broj pasa nadjača odnos s njima, nestaje prostor za ljubav. Ostaje samo haos.
Poruka iza svakog psa i skrivena simbolika
Ipak, verujem da svaki pas dolazi s razlogom. Čak i u tom haosu, svaki od njih nosi poruku, deo neizgovorene priče, trag sudbine onih koji o njemu brinu. Kroz godine sam video ljude koji spašavaju pse s iskrenim uverenjem da čine dobro. I ja sam to uverenje delio. Ali sada vidim da iza svakog “još jednog psa” često stoji nešto dublje – nešto što nije povezano s psima, već s nama samima.
Društvena glorifikacija spasavanja i njen teret
Ono što me je posebno pogodilo jeste kako društvo veliča ovakvu požrtvovanost. Na društvenim mrežama, spasavanje pasa donosi aplauze, lajkove, podršku. Posebno mladi, nadahnuti idejom apsolutne posvećenosti, ulaze u ovaj sistem bez alata da ga izdrže. Video sam kako gube zdravlje, identitet, ponekad i život. Na prvi pogled, to su heroji – ljudi koji žrtvuju mir, novac, odnose za pse. I ja sam želeo da budem jedan od njih. Ali kroz Poredak harmonije shvatio sam: iza svakog viška stoji manjak. Iza svakog psa često stoji neko ko je izgubio deo sebe.
Pas kao odraz naše praznine i smisla spasavanja
Princip poštovanja uči nas da svako biće ima svoju svrhu i suštinu. Pas je biće s dostojanstvom, s potrebom za prostorom, ritmom, jasnoćom. Kada ga nesvesno pretvaram u simbol svoje praznine, ne vidim ga više kao psa, već kao odraz svoje potrebe. A pas, u svojoj bezuslovnoj ljubavi, često prihvata tu ulogu, čak i na svoju štetu. Video sam kako se psi gomilaju, dok se ljudi povlače, kako im telo puca, odnosi se gase, a spasavanje postaje jedino što ih drži. I ja sam bio blizu tog ruba, dok nisam zastao da se zapitam: šta zapravo radim?
Pas često postaje ogledalo naših unutrašnjih rana i tišina koje nosimo u sebi.
Koga zapravo spašavamo – pse ili sebe?
Kroz razgovore, tišinu i rad na sebi, počeo sam da uviđam: psi često postaju zamenici za nešto drugo. Za ljubav koju nisam primio. Za gubitak koji nisam oplakao. Za deo sebe koji nisam prihvatio. Svaki pas može nesvesno postati simbol nečega izgubljenog što pokušavam da vratim. Ali sistem uvek teži poravnanju, pre ili kasnije. Ne kao kazna, već kao prirodna posledica. I zato sam počeo da postavljam pitanje: koga zapravo spašavam? Šta pokušavam da pronađem kroz još jednog psa?
Pas kao poziv na promenu, a ne kao odgovor
Shvatio sam da pas nije odgovor. Pas je poziv. Poziv da se vratim redu, da budem jasan, prisutan, dosledan. Poziv da prepoznam granicu između stvarne ljubavi i nesvesne potrebe da zakrpim sopstveni nemir. Tek kada psa vidim kao psa – a ne kao projekciju svojih rana – mogu ga zaista voleti. Tek tada mogu poštovati njegovo dostojanstvo, njegove potrebe, njegov život.
Zastati iz poštovanja prema životu i redu
Pre nego što prihvatim još jednog psa, sada zastajem. Ne iz straha, već iz poštovanja. Možda taj pas nije došao da ostane. Možda je došao da mi pokaže šta u meni još čeka da bude viđeno. I možda, kada naučim da kažem “dosta”, pronaći ću ono što sam sve vreme tražio – mir sa sobom, svoju celovitost. Zato, pre nego što spasim još jednog psa, pitam se: jesam li spreman da prvo spasim sebe?
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
od strane Saša Riess | 23.10.25. | Emocije
Alergije kod pasa nisu samo fizička reakcija na hranu ili spoljašnje faktore – one su često i poruka tela i duše. Kroz simptome koje pas pokazuje, možemo otkriti koliko stres, emocije i energija vlasnika utiču na njegovo zdravlje.
Tiha poruka alergije kod pasa
Ne postoji tiši vapaj za pomoć od alergije. Nema buke. Nema vriska. Nema napada. Samo svrab. Samo crvenilo. Samo telo koje pokušava da izbaci ono što više ne može da podnese. A to telo, u ovom slučaju, nije naše – već telo psa.
Simptomi alergije kod pasa koji govore više od reči
Godinama me ljudi zovu da im pomognem s alergijama. Pas se češe, gricka šape, gubi dlaku, dobija osipe. Traže krivca u hrani, u travi, u deterdžentu, u granulama. I uvek s istim pitanjem: „Na šta je alergičan?“ A ja, sve češće, uzmem vazduh i kažem: „Na vas.“
Ne direktno. Ne kao optužbu. Već kao poziv na svesnost. Jer pas ne može da bira svoj život. On živi naš. Jede ono što mu damo, diše vazduh naše kuće, hoda našim ritmom, spava kad mi zaspimo. Pas je najvernije ogledalo života koji vodimo. I ako se on guši, češe, buni i raspada – to nije signal da promenimo brend hrane. To je signal da pogledamo šta to, zapravo, hranimo.
Alergija kod pasa kao odraz unutrašnjeg konflikta
Alergija je, po svojoj prirodi, konflikt. Neprihvatanje. U telesnom smislu, to je preosetljiva reakcija imunog sistema na nešto što bi trebalo da bude bezopasno, ali je postalo neprepoznatljivo. Telo ne želi da ga primi i traži načine da ga se oslobodi. U sistemskom smislu, to je znak da je granica pređena – da organizam više ne može da podnese laž.
Pas kao ogledalo života svog vlasnika
I sad zamislite psa koji postane alergičan na piletinu, na govedinu, na polen. Sve što je povezano sa životom, sve što simbolizuje snagu, plodnost, pokret, prisustvo prirode – pas ne može da podnese. Na nivou tela, njegov sistem viče: „Ovo nije moj život. Ovo nije za mene. Ne mogu da ga svarim.“
A onda pogledamo vlasnika. I vidimo: zaboravljenog čoveka. Zaboravljenog od sebe. Zaboravljenog u braku u kojem više nema nežnosti, već samo korektnosti. Zaboravljenog u poslu koji više nije izbor, već zatvor sa klimom i mesečnim čekovima. Zaboravljenog u telu koje više ne oseća glad, već funkcioniše na navikama. Zaboravljenog u svojoj seksualnosti, koja se više ne živi.
Uticaj civilizacije i potiskivanja na alergije kod pasa
I to nije krivica. To je civilizacija. Tako smo učeni – da budemo pristojni, korisni, produktivni, da ne remetimo poredak. Da ne pokazujemo previše, ne tražimo previše, ne osećamo previše. A kad potisnemo glad za životom, za telom, za dodirom, za osećajem i seksualnošću, onda to telo, koje više ne ume da kaže „želim“, počne da govori: „ne smem.“
I pas, koji oseća sve, koji rezonuje s našim nervnim sistemom, koji upija našu hemiju, naše nedovršene misli, naše neizrečene tuge – počinje da reaguje. Ne može da svari ono što mu dajemo, jer ne dajemo iz ljubavi, već iz krivice. Ne može da podnese život koji mu nudimo – jer mi sami više ne podnosimo svoj.
I tako dolazimo do toga da pas nije alergičan na hranu. On je alergičan na nas. Ili, preciznije – na život koji mi, kao njegovi ljudi, više ne znamo da živimo.
Fiziologija alergije: Šta se zapravo dešava u telu psa
To je teško priznati.
Fiziološki gledano, alergija je preterana reakcija imunog sistema na inače bezopasnu supstancu. Imuni sistem, zbunjen i iscrpljen, počinje da vidi pretnju tamo gde je nema. I umesto da štiti – počinje da napada. Sve. Samo je pitanje šta će biti okidač.
Stres, mikrobiom i alergije kod pasa – nevidljiva veza
U psima sa hroničnim simptomima često vidimo istu priču: kortizol, hormon stresa, stalno je povišen. On signalizira telu da je u opasnosti. Sistem prelazi u režim preživljavanja. Krv se povlači iz stomaka u mišiće. Varenje staje. Šećer u krvi skače. pH vrednost creva postaje kisela. A mikrobiom – taj zaseban organ sastavljen od triliona bakterija – počinje da propada. Bez njega, hrana se ne vari. Sve postaje otrov. Pas jede, ali ne koristi. Hrani se, ali gladuje. Prima, ali ne asimiluje. Njegovo telo postaje bojno polje. Ne zato što nešto nije u redu s hranom – nego zato što je sve u njemu stavljeno u stanje pripravnosti, bez predaha.
Iza svake alergije može se kriti neizrečena emocija – pas često oseća ono što vlasnik potiskuje.
Početak problema: Kada pas više ne zna gde pripada
Ali kako je počelo?
Sve počinje jednim tihim trenutkom. Trenutkom u kojem pas više ne zna kome pripada. Ne zna kojoj vrsti pripada. Ne zna šta je njegova uloga. Samo zna da mora da bude uz nas. Jer nas voli. I jer se mi raspadamo.
Pas kao zamena i nosilac emocija vlasnika
Počinje kada pas postane zamena. Kada uđe u naš život u trenutku bola – kao poklon detetu posle razvoda. Kao uteha nakon gubitka roditelja. Kao „nova šansa“ kada sve drugo propadne. I dok mi verujemo da nas pas voli bezuslovno, on se zapravo svakim danom sve više gubi u ulozi koja mu nikada nije bila namenjena.
Pas počinje da nosi ono što ne može da nosi. A njegovo telo to pokazuje – kroz kožu, kroz creva, kroz alergije.
Alergija kod pasa kao metafora života koji ne živimo
Alergija nije samo fizički odgovor. To je metafora. Poruka. Otpor. Simptom koji kaže: „Ne mogu da svarim ovo.“ I najčešće – nije u pitanju samo piletina. Hrana nije problem. Hrana je simbol. Hrana je život. I kada pas postane alergičan na hranu, ono što često pokušava da kaže jeste: „Ja sam alergičan na život koji živim.“
Ali čiji život je to?
Život vlasnika kao ključ alergije psa
To je život njegovog vlasnika. Život protkan potisnutim emocijama, kompromisima, lažnim osmesima. Život bez radosti, bez dodira, bez prisutnosti. Život u kojem se svako jutro budi pored nekoga koga više ne voli. U kojem ide na posao koji ne podnosi. Život u kojem je „dobro sam“ samo fasada.
Pas to ne razume. On to apsorbuje. I pokušava da razloži. Da „svari“. Ali kada ne može, telo reaguje. Jer ljubav bez reda razara.
Hipoalergenska hrana: Rešenje ili kapitulacija?
I tada dolazimo do sledeće faze: „Ali moj pas više nema simptome, sada je na hipoalergenskoj hrani.“
Anti-alergijska hrana, industrijski razbijena pod ekstremnim temperaturama i pritiskom, više nije hrana – već polusvarena masa aminokiselina, frakcionisanih masti i obrađenih ugljenih hidrata. Ne treba je variti. Ne provocira. Ali ni ne hrani. Nema karakter, informaciju, vitalnost. Telo je prima bez otpora – jer nema više šta da primi.
Hipoalergenska hrana je često samo privremeno rešenje – koren problema leži dublje, u načinu na koji pas i vlasnik žive.
Tišina simptoma – kada nestanak svraba nije izlečenje
Fenomenološki gledano, tišina simptoma ne znači izlečenje. Znači odustajanje života. I mi to zovemo napretkom.
Ako pas funkcioniše samo kada jede sterilnu, beživotnu hranu – to nije zdravlje. To je kapitulacija. Kao i svi naši kompromisi. Hrana bez ukusa. Odnosi bez dodira. Dani bez smisla. I kada pas ponovo može da jede stvarnu, živu hranu, bez reakcije – tada znamo da je telo obnovljeno. Tada znamo da život ponovo može da se primi. A tada znamo i da je naš život ponovo počeo da teče.
Vernost pasa i njihova tiha tragedija
Psi nas vole slepo. I to je njihova veličanstvena tragedija.
U sistemskoj terapiji znamo: ono što nije rešeno, prenosi se. U odnosima čovek–pas, to ide direktno – iz duše u telo. Pas postaje nosilac dinamike koju niko ne prepoznaje. Alergija na piletinu je možda alergija na to što se stalno smejemo kad nam nije do smeha. Alergija na polen je možda otpor prema životu koji buja, dok u nama cvetovi seksualnosti venu.
Kada ljubav postane otrov: Pas i emocije vlasnika
Kada ljubav nije u poretku, postaje otrov. A pas to nosi – ćutke.
I zato, kada me pitate: „Koju hranu da dam psu koji ima alergiju?“ – više ne mogu da vam preporučim recept. Sve recepte sam već podelio s vama. Hiljade kombinacija imate na mojim profilima. Mogu samo da vas pitam: „A čime vi hranite svoj život?“
Povratak životu – pas kao pokazatelj našeg zdravlja
Jer pas jede ono što mu damo – ali vari ono što mi zračimo.
Ako živimo mrtve odnose, potiskujemo osećanja, hranimo iluzije i lažne osmehe, ako preživljavamo a ne živimo – pas to ne razume, ali oseća. I reaguje. Ne kao bolest. Već kao poruka.
Istina u svrabu: Psi ne lažu, mi lažemo
Psi ne lažu. Njihova koža ne laže. Njihov svrab ne laže. Lažemo mi.
Ali ako prestanemo da lažemo – pas prodiše.
Pravo isceljenje alergije kod pasa – povratak prisutnosti
To je isceljenje. Ne simptomatsko. Nego duboko. Prisutno. Životno.
To je ljubav. Ne ona iz reklama. Ona prava. Ona koja vidi. I gleda u budućnost.
Poziv na svesnost: Šta ti tvoj pas zapravo govori
Odgovori iskreno na sledeća pitanja – ne kao optužbu, već kao poziv na svesnost:
- Da li tvoj pas ima hronične alergije, svrab, osipe ili probleme s varenjem?
- Da li si menjao više vrsta hrane, šampona, dodataka – bez trajnog rešenja?
- Kada gledaš svog psa, da li vidiš samo simptome ili i tugu, iscrpljenost, nemir?
- Živiš li trenutno život koji zaista želiš – ili funkcionišeš iz obaveze, dužnosti, navike?
- Imaš li odnose u kojima si ostao iz straha, umesto iz ljubavi?
- Hraniš li svog psa ponekad iz dužnosti, a ne iz ljubavi i prisutnosti?
- Da li u poslednje vreme osećaš umor od svega, ali ne znaš odakle dolazi?
- Da li ti pas često prilazi kada si uznemiren, a ti ga skloniš?
- Da li tvoj pas ima simptome koji su se pojačali otkad je u porodici došlo do velikih promena (razvod, selidba, smrt, bolest)?
- Kada bi tvoj pas mogao da govori, da li bi rekao: „Ne mogu više ovo da nosim za tebe“?
Tvoj pas kao tvoj odraz
Ako si na više od četiri pitanja odgovorio sa „da“:
Možda tvoj pas ne traži novu hranu. Možda je tvoj pas samo ogledalo tvog života. I možda, ako se ti vratiš svom životu, on više neće morati da beži od svog tela.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
