Jedan Marko, koji je nedavno postao vlasnik malog psa rase nemački ovčar, poslao mi je pitanje u vezi sa zdravstvenim problemom poznatim pod nazivom hip displazija ili, kraće, HD. Kako je naglasio, čitao je puno o ovoj rasi kako bi je što bolje upoznao, pa je tako saznao da se pomenuti problem sa kukovima ponekad pojavljuje kod nemačkih ovčara, kao i većih rasa uopšte. Problem, mada je obično genetski, može biti podstaknut neadekvatnim držanjem i ishranom, pa Marka zanima na šta treba posebno obratiti pažnju.
Nemački ovčar i zla kob eugenike
Kada su nemački ovčari u pitanju, tu se vidi sva zla kob eugenike na delu i čovekovog uticaja na prirodu. U procesu stvaranja „savršene rase“ čovek konfrontira prirodne zakone kako bi odgovor na tu konfrontaciju bila sposobnost novonastalog tela da za čoveka uradi neki posao do savršenstva, bez obzira na to koliko će u tom procesu sam pas da pati i trpi velike bolove.
Spuštanje pete ili pravljenje tog velikog luka na kičmi zapravo povećava potisak zadnjih nogu. Time se povećava brzina koja je potrebna nemačkom ovčaru kao službenoj rasi, kako bi postigao silu da savlada nekoga ko ima npr. 100 kilograma. Zbog toga je centar težišta tela psa pomeren sa prednjih na zadnje noge, čime se najviše opterećuju kukovi koji to ne mogu da izdrže. Znači, proces stvaranja hip displazije jeste u tom prevelikom opterećenju kukova. Čitav biomehanički model psa podrazumeva da njegovo težište jeste na prednjim šapama, a ne na karlici.
Povratak prirodi: Ravna leđa i pravilno težište su jedini put ka zdravom i pokretnom psu.
Uzroci displazije i biomehanički model
Poremećaj centra ravnoteže može doprineti stvaranju tzv. lažne displazije kuka. A još jedan od razloga jesu predugi nokti na prednjim nogama, čime se noktom šapa gura nazad. Nokti toliko narastu da se šapa oslanja na zadnje jastučiće, prstići su odignuti, i težište se ponovo prebacuje na kukove. Čašica ili zglobna kvrga stradaju u tom trpljenju tereta za koji nisu projektovani.
Ono o čemu bi trebalo voditi računa kada se kupuju nemački ovčari jeste da se kupi što običniji pas, sa što ravnijim leđima, jer su ravna leđa siguran znak da je težište tela na prednjim nogama. Narušavanjem osnovnog biomehaničkog modela dobijaju se kontraindikovane karakteristike, jer priroda teži poravnanju. Skup prosečne lepote svakog dela čini konceptualnu lepotu celine.
Budućnost rase i odgovornost vlasnika
Čovek koji se odluči danas da ima nemačkog ovčara, mora da računa na probleme sa kukovima što pas bude stariji. Problem je u tome što je pas pravljen za određene performanse koje danas ne radi. Upotrebna vrednost psa kao službenog je sve manja, a očekujemo da forma sama po sebi bude održiva, što je nemoguće.
Forma tela psa proizlazi iz suštine njegove upotrebe. Treba da biramo pse normalne građe i ravnih leđa, što je danas gotovo nemoguće pronaći. Sve ostalo je rezultat eugenike i stavljanja rase iznad vrste, što na kraju mora da se plati. Ne znam kako će čovek da plati ovo što je uradio nemačkom ovčaru, a i mnogim drugim rasama.
Inspiraciju za ovu kolumnu dobio sam nedavno, sedeći u kafiću i posmatrajući prizor koji je razgolio sistem u svoj njegovoj surovoj licemernosti.
Spašavanje pasa i razumevanje njihove prirode često otkriva koliko smo daleko od empatije – i koliko pas i trauma detinjstva mogu biti povezani kroz našu nesvesnu bol.
Mlada žena ušla je tiho, sa psom. Sela je za sto pored mog, gotovo neprimetno. Pas je bio snažan, mišićave građe – možda staford terijer ili pitbul. Nije pravio buku. Nije reagovao ni na koga. Samo je legao ispod stola i spustio glavu na njenu nogu.
Dvostruki standardi u percepciji opasnosti
Prišao im je konobar. Ljubazno, ali odlučno rekao da mora da ih zamoli da napuste lokal. Rekao je da su se gosti žalili. Da se ljudi ne osećaju sigurno pored „takvog psa“.
Devojka se nije raspravljala. Samo je tiho pozvala psa, ustala i otišla. Bez drame. Kao da je već navikla.
U istom trenutku, s druge strane kafića, jedan pomeranac je skakao po stolici, lajao, režao, stvarao haos. Gosti su se smejali, slikali ga.
Šta je zapravo bilo opasno u toj sceni? Pas? Ili naša predstava o tome šta opasnost jeste?
Pogled koji razbija predrasude – pas nije genetski zlo, već odraz ljudskog nerazumevanja.
Mit o „opasnim rasama“ i potreba za spašavanjem pasa
Dr. Karen Overall, veterinarska bihejvioristkinja, analizirala je 15.000 slučajeva ujeda pasa.
Rezultati su šokantni: 84% ujeda počinili su psi koji nikada ranije nisu pokazali agresiju. Samo 16% je bilo od pasa sa istorijom agresije.
Još fascinantnije – 67% ujeda počinili su psi manji od 20 kg. Pitbulovi, dobermani i rottweileri zajedno čine manje od 12% svih incidenata.
Zato je spašavanje pasa pogrešno označenih kao „opasnih“ postalo moralni čin, a ne samo human gest.
Koreni eugenike i ideje o „čistoj rasi“
Zabrana određenih rasa pasa nije mera bezbednosti – to je priznanje neznanja.
Ako ne znamo da edukujemo vlasnike, zabranjujemo pse. Ako ne znamo da kontrolišemo strah, kažnjavamo životinje.
Lista „opasnih rasa“ je simptom društva koje još uvek nosi eho eugenike.
I dok spašavanje pasa često deluje kao borba protiv predrasuda, ono je zapravo borba za slobodu svakog živog bića.
Agresija nije urođena – već posledica
Agresija nije karakter. Nije poremećaj. Agresija je posledica.
U mnogim slučajevima pas i trauma detinjstva stoje u direktnoj vezi – jer psi reflektuju potisnute emocije svojih vlasnika.
Dr. Jaak Panksepp je otkrio da se agresija kod sisara aktivira kada postoji percipirana pretnja i nedostatak alternative.
Psi ne biraju borbu jer su „zli“, već jer ne vide drugi izlaz.
Emocionalno polje i spašavanje pasa kroz razumevanje
Naše emocije stvaraju polje koje psi osećaju. Dr. Rollin McCraty je dokazao da srce zrači polje 60 puta jače od mozga.
Zato spašavanje pasa ne počinje u azilu – već u nama.
Kada mi izlečimo sopstvene traume, pas više ne mora da ih nosi.
Razumevanje umesto osude – zajednički put ka rušenju mita o genetici zla.
Pas kao ogledalo društva
Agresija je svuda – u ratovima, ulicama, domovima. Ali kad se pojavi, mi je projektujemo dalje: u druge ljude, u pse.
Pas koji reži često nije problem – već jedini koji više ne može da ćuti.
Put ka promeni – filozofija Pure Love and Harmony
Spašavanje pasa i obnova poverenja počinju kroz četiri koraka:
Prepoznavanje – umesto da etiketiramo, pitamo se: „Šta pas pokušava da mi kaže?“
Odgovornost – preuzimamo odgovornost za sopstvenu energiju.
Transformacija – menjamo sebe, menjamo i prostor u kojem pas živi.
Harmonija – odnos se zasniva na razumevanju, ne na kontroli.
Spašavanje pasa kao ogledalo ljudske svesti
Ako želimo promenu, ne menjamo pse – menjamo sebe.
Spašavanje pasa je simbol spašavanja empatije, svesti i ljubavi u svetu koji se plaši različitosti.
Pas nije odraz genetskog zla – već našeg kolektivnog bola i potencijala za izlečenje.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portaluSvet Plus
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
