Pre sedam godina upoznao sam jednog haskija koji je živeo na 23. spratu zgrade u Majamiju. Njegovi vlasnici su se doselili iz Njujorka i sa sobom su, naravno, poveli i psa koji je već bio deo njihove porodice. Međutim, ubrzo po dolasku na Floridu počeli su da slušaju komentare ljudi koji su im govorili da haski ne može da živi u Majamiju, da mu je previše toplo, da je to pas za sneg, da mu treba veliko dvorište i da je život u stanu za takvog psa gotovo neprirodan.
Kada dovoljno puta čujete istu tvrdnju, posebno kada ljudi zvuče potpuno sigurno u ono što govore, počnete da preispitujete i ono u šta ste do tada verovali. Tako su i oni došli do veoma teške tačke. Počeli su ozbiljno da razmišljaju da li treba da pronađu novi dom za svog psa ili čak da ga predaju azilu. Nisu to razmatrali zato što ga nisu želeli, nego upravo zato što su ga voleli i verovali da možda njemu treba nešto što oni više ne mogu da mu pruže.
Problem nije bio Majami
Kada smo počeli da radimo zajedno, vrlo brzo je postalo jasno da problem nije bio ni Majami, ni 23. sprat, ni činjenica da ispred zgrade nema snega. Problem je bio u tome što su vlasnici, kao i ogroman broj ljudi, prihvatili jednu veoma raširenu ideju: haski mora da bude umoran da bi bio miran.
Ako je nemiran, treba ga više šetati. Ako mu duga šetnja nije dovoljna, treba da trči. Ako se vrati kući i ponovo traži aktivnost, zaključak je da nije dovoljno potrošio energiju. Na prvi pogled, ta logika deluje potpuno razumno. Međutim, kod psa koji je generacijama selektovan za fizičku izdržljivost, takav pristup može vrlo lako da se pretvori u beskonačnu trku između čoveka i psa.
Što više pas trči, njegov organizam postaje sposobniji da trči još više. Što više pokušavamo da ga iscrpimo fizičkom aktivnošću, to više gradimo njegovu kondiciju. Čovek tako može da provede mesece pokušavajući da umori psa, a da zapravo svakog dana stvara sve sposobnijeg atletu.
Pas može ono što čovek ne može
Kada pogledamo pse za vuču sanki, postaje jasno koliko naše ljudsko razumevanje fizičke izdržljivosti psa može biti ograničeno. Kondicionirani aljaski zaprežni psi mogu da prelaze ogromne distance više dana uzastopno. U istraživanjima su zabeleženi psi koji su trčali oko 160 kilometara dnevno tokom pet uzastopnih dana.
To je skoro četiri maratona dnevno.
Čoveku su potrebni meseci ozbiljnog treninga da bi pripremio telo za jedan maraton od 42 kilometra. Većina ljudi ne bi mogla da istrči ni jedan bez priprema, a kamoli da sledećeg jutra ustane i ponovi isto. Kod pojedinih radnih linija pasa govorimo o sasvim drugom nivou metaboličke i fiziološke adaptacije.
Kada smo vlasnici tog haskija i ja počeli da razmišljamo o tome, postavilo se sasvim drugačije pitanje. Ako pas može da postane toliko fizički sposoban, zašto bismo očekivali da ćemo njegovo unutrašnje stanje rešiti tako što ćemo ga samo još više fizički umoriti?
To nam je svima bilo ozbiljan food for thought.
Možda cilj nije da psa umorimo. Možda cilj treba da bude da ga naučimo da ne mora stalno da bude u pokretu.
Neuroplastičnost menja celu priču
Tu dolazimo do neuroplastičnosti. Mozak psa nije statičan organ koji se rodi završen i posle samo upravlja ostatkom tela. Nervni sistem se menja pod uticajem iskustva. Ono što se ponavlja postaje poznatije, lakše i efikasnije. Obrasci koji se često koriste postaju snažniji.
Ako svakoga dana stvaramo uzbuđenje, pas postaje sve bolji u uzbuđenju. Ako svaki izlazak iz stana znači intenzivnu aktivnost, nervni sistem uči da izlazak znači eksploziju. Ako svaki put kada je pas nemiran odgovorimo još većom količinom aktivnosti, onda ga nesvesno učimo da je aktivacija stanje koje stalno vodi ka još većoj aktivaciji.
Ali neuroplastičnost funkcioniše i u drugom smeru.
Pas može da nauči mir. Može da nauči da svaki zvuk nije signal za reakciju, da svaki pas na ulici nije događaj koji zahteva njegov odgovor, da povodac ne mora da znači početak intenzivne fizičke aktivnosti i da je sasvim normalno da deo dana provede u stanju odmora.
Za to su mu potrebni vreme, prostor i ponavljanje.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas. Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Pas se prilagođava svetu koji mu damo
Haski sa 23. sprata nije prestao da bude haski. Nije izgubio svoju genetiku, poreklo ni fizičke predispozicije. Ali njegova genetika nije bila presuda koja kaže da može da bude srećan samo tamo gde ima sneg i otvoren prostor.
Pas ima ogromnu sposobnost prilagođavanja sredini u kojoj živi. Upravo zato danas može da živi sa čovekom u gotovo svakom delu sveta. Može da nauči ritam grada, zvuke lifta, saobraćaj, hodnike, komšije, vreme izlazaka i čitav skup pravila koja nemaju gotovo nikakve veze sa životom njegovih predaka.
To ne znači da treba ignorisati njegove biološke potrebe. Naprotiv. Ali znači da moramo da razlikujemo potrebe psa od naših ideja o tome šta određena rasa navodno mora da radi.
Stan i dvorište su samo prostor
Zbog toga mi je rasprava o tome da li pas treba da živi u stanu ili u dvorištu sve manje interesantna. Dvorište samo po sebi nije kvalitet života. To je samo prostor.
Pas može imati ogromno dvorište i svakoga dana gledati istu ogradu, isto drvo i istu kapiju. Može imati mnogo kvadratnih metara, a vrlo malo stvarnog života.
Drugi pas može živeti na 23. spratu i imati bogat, stabilan i smislen život sa svojim ljudima. Može imati dovoljno kretanja, istraživanja, kontakta, odmora, njuškanja, učenja i sigurnosti. Kvadratura sama po sebi ne govori ništa o kvalitetu njegovog života.
Pravo pitanje nije koliko prostora pas ima. Pravo pitanje je šta njegov nervni sistem u tom prostoru svakodnevno doživljava i uči.
Trening mira: Mentalna stabilnost i odmor su ključni za emotivno zdravlje radnih rasa pasa.
Genetika nije komanda
Isto važi i za genetiku. To što haski nosi predispozicije za izdržljivost ne znači da svakoga dana moramo da pravimo okolnosti u kojima će te predispozicije biti maksimalno aktivirane. To što terijer ima lovačke sklonosti ne znači da je naša obaveza da svakodnevno proizvodimo lovački kontekst. To što ovčarski pas ima određene urođene obrasce ne znači da ih moramo stalno podsticati.
Jedan od naših zadataka u savremenom životu sa psima jeste upravo da napravimo uslove u kojima određene genetske predispozicije ne moraju stalno da budu uključene, dok su osnovne potrebe psa i dalje zadovoljene.
To je mnogo zreliji odnos prema genetici od jednostavne ideje da svaka rasa mora svakoga dana da „radi ono za šta je stvorena“.
Srećan život
Najvažnija stvar koju su vlasnici tog haskija naučili nije bila kako da ga više šetaju, kako da ga više zabave ili kako da ga fizički iscrpe. Naučili su da razumeju psa kojeg imaju ispred sebe. Naučili su da razlikuju potrebu od navike, genetiku od sudbine i fizičku izdržljivost od emocionalne stabilnosti.
Zahvaljujući našem radu, razumevanju koje su razvili i priručniku koji im je pomogao da svakodnevno primene ono što su učili, pitanje predaje psa azilu više nikada nije bilo tema.
Danas, sedam godina kasnije, taj isti haski i dalje živi svoj fantastičan život na Floridi, sa svojim vlasnicima, na 23. spratu.
Nije mu bio potreban novi dom. Njegovim ljudima je bilo potrebno novo razumevanje.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva. Knjiga koja inspiriše. Knjiga koja se ne zaboravlja.
Možda je upravo tu suština cele priče. Priroda je psu dala gene. Život mu je dao okruženje koje se često veoma razlikuje od sveta njegovih predaka. Između ta dva nalazi se njegova ogromna sposobnost prilagođavanja.
Neuroplastičnost.
Naš zadatak nije da svakoga dana dokazujemo psu šta bi trebalo da bude na osnovu njegove rase. Naš zadatak je da mu damo vreme, prostor, sigurnost i iskustvo da nauči kako da živi tamo gde jeste.
Haski sa 23. sprata nikada nije morao da ode na Aljasku da bi imao dobar život. Morao je samo da dobije priliku da se prilagodi Majamiju, a njegovi ljudi da dobiju priliku da konačno razumeju njega.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Vesti Online
Pročitajte i kolumnu o tome kako iznenadni zdravstveni izazovi poputnovi virus kod pasa zahtevaju stabilan i dobro organizovan sistem zaštite. Razumevanje populacione ekologije i imuniteta od ključnog je značaja kada se razmatra Nacrt Zakona o dobrobiti životinjai stvarne potrebe svake životinje.
U svetu profesionalnog odgajivaštva često se sreću kombinacije parenja u izuzetno bliskom srodstvu. Parenje majke sa sinom ili oca sa ćerkom izaziva burne reakcije i nerazumevanje šire javnosti.
Odgajivači ovu praksu primenjuju kada u svoju genetiku uvode potuno novu krv ili novu ženku. Razumevanje ovog procesa otkriva da li je parenje pasa u srodstvu učvršćivanje kvaliteta ili svesno izlaganje skrivene genetike riziku.
Unos nove linije i čišćenje genetskih mana
Kada odgajivač kupi vrhunsku ženku i uvede je u svoju odgajivačnicu, on želi brzo da proveri njen genetski potencijal. Ova ženka se prvo pari sa najboljim mužjakom iz postojeće linije kako bi se dobilo potomstvo.
Čim rođeni sin postane polno zreo, u narednoj generaciji vrši se ukrštanje majke i sina. Cilj ove rigorozne metode jeste da se u toj drugoj generaciji odmah ispolje sve moguće skrivene mana koje nova linija nosi sa sobom.
Brzo testiranje i očuvanje kvaliteta linije
U teoriji se parenje pasa u srodstvu primenjuje kako bi se sačuvala određena linija ili eliminisale negativne osobine već u prvom koraku. Uparivanjem bliskih srodnika sve skrivene manjkavosti i potencijalne nasledne bolesti izbijaju na površinu.
Na taj način odgajivač odmah u startu zna sa čime raspolaže i šta nova rasa nosi u svom genetskom kodu. U suprotnom, skrivene mane mogu se manifestovati tek posle više godina u kasnijim generacijama.
Razumevanje genetike ključno je za eliminisanje naslednih bolesti kod potomstva.
Rizici i stabilnost u modernom uzgoju
Iako ova metoda pruža brz uvid u genetsku sliku psa, ona nosi i ogromnu odgovornost. Nepravilna upotreba inbridinga može trajno narušiti imunitet i zdravlje rase. Odgajivač mora posedovati vrhunsko znanje kako ne bi ugrozio celokupno potomstvo.
Provera zdravlja i razumevanje biologije čine osnovu bezbednog rada u uzgoju. Samo svesnim pristupom genetici sprecavamo širenje naslednih bolesti i čuvamo stabilnost svake rase.
10 ključnih veština koje pomažu da postanete vodič kome vaš pas u potpunosti veruje – kroz svakodnevne rituale, emocionalnu stabilnost i sigurno zajedništvo.
Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmony i počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Dalmatinac je pas kakvog Novak želi da kupi, ali nije siguran da li da uzme kratkodlakog ili dugodlakog. Čuo je od prijatelja kako se dugodlaki manje linja, ali da to zapravo nije „pravi“ dalmatinac, pa ga je zanimalo koga na kraju da odabere.
Biološka razlika: Zašto se dugodlaki psi „manje“ linjaju?
Nisu dalmatinci jedinstveni po ovome; slične varijetete imaju vižle, lesiji i ptičari. Pitanje je samo da li će selekcija tu osobinu zadržati ili odstraniti. Zanimljiviji deo je zašto se pas sa dužom dlakom naizgled manje linja? Razlog je dužina ciklusa rasta dlake.
Ako je kratkoj dlaci potreban 21 dan da izraste i otpadne, kod duge dlake je taj proces znatno duži (npr. 45 dana). Osim toga, dugodlaki psi imaju vunastiju poddlaku koja drži mrtvu dlaku „zakačenu“, pa ona ne opada tako vidljivo po stanu. Pojednostavljeno – ciklus je duži, pa je i linjanje ređe.
Pravilno kupanje šamponom i kondicionerom je jedini spas od dlaka po kući.
Dlaka kao simptom dubljih promena
U kontekstu razvoja rase dalmatinac, pojava dugodlakog varijeteta može biti sporadična. Važno je razumeti da aktivnost gena za dužinu dlake može biti signal za postojanje drugih aktivnih ili neaktivnih gena koji utiču na razvoj bolesti.
Ponekad je fizička karakteristika samo simptom promena koje utiču na sam život psa. Ukoliko je standardom rase predviđena diskvalifikacija dugodlakog dalmatinca, to obično nije samo zbog estetike, već zbog poremećaja koje ta dlaka kao simptom predstavlja, a koji nisu vidljivi golim okom.
100% prirodni aktivni sastojci: hranljiva aloja, izdašna jojoba, raskošna lavanda, vrhunska izvorska voda, bogata mineralima iz drevnog evropskog skrivenog mora
Rešenje za linjanje bez obzira na varijetet
Bez obzira na varijante, dalmatinac je biće koje prevazilazi fenomene tačkica i dužine dlake. On je biće ljubavi koje nas uči lekcijama većim od estetike.
Jedino pravo rešenje za linjanje, bilo da izaberete kratkodlaku ili dugodlaku opciju, jeste redovno kupanje, naročito tokom proleća i jeseni. Pravilnim kupanjem na svakih 7 do 10 dana, uz obaveznu upotrebu šampona i kondicionera, omogućavate mrtvoj dlaci da opadne u kadi, a ne po vašem nameštaju. Tako se koža obnavlja, a vi uživate u čistom domu i zdravom psu.
Preuzmite besplatni priručnik Saše RiessOVDE. Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju. Luka nudi 3h konsultacija kod vas (350€+put van NS). Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas. Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Peti prst kod pasa često je tema rasprava, pogrešnih saveta i rutinskih zahvata bez pravog razumevanja. Mnogi vlasnici nisu sigurni čemu služi, da li je „višak“i da li ga treba ukloniti. Istina je jednostavna: ima svoju funkciju, ali samo u određenim slučajevima predstavlja problem.
Šta je peti prst kod pasa
On se nalazi najčešće na prednjim nogama i anatomski je povezan sa kostima i tetivama. Za razliku od zadnjih nogu, gde se ređe javlja i često je slabije vezan, prednji peti prst ima jasnu ulogu u kretanju i stabilnosti.
Čemu služi peti prst kod pasa
Na prednjim nogama:
pomaže u ravnoteži
učestvuje u stabilizaciji zgloba
koristi se pri hvatanju i držanju predmeta (npr. kosti)
doprinosi preciznijem osloncu pri kretanju
Ako ste ikada videli psa kako drži kost ili igračku, primetićete da peti prst aktivno učestvuje u tom pokretu.
Kada kod pasa može biti problem
Problem ne nastaje zbog samog prsta, već zbog:
loše anatomske povezanosti
prevelike pokretljivosti
nepravilnog položaja
Kod nekih pasa, naročito na zadnjim nogama, peti prst može:
smetati pri kretanju
narušavati balans
povređivati se zbog trenja ili kačenja
U tim situacijama ovaj prst kod pasa može opravdano biti uklonjen.
U većini rasa, prisustvo dodatnog ili nepravilno postavljenog prsta smatra se genetskim nedostatkom, naročito u kontekstu izložbi. Takvi psi često ne mogu proći ocenjivanje, osim kod rasa kod kojih je prst standardom dozvoljen ili tražen.
Važno je razlikovati:
funkcionalni peti prst (ne dira se)
problematični peti prst (razmatra se uklanjanje)
Kada NE treba uklanjati peti prst kod pasa
Ako prst:
ne smeta kretanju
ne povređuje se
stabilno je povezan
ima jasnu funkciju
ne treba ga dirati.
Rutinsko uklanjanje bez problema nije opravdano i može narušiti prirodnu biomehaniku psa.
100% prirodni aktivni sastojci: hranljiva aloja, izdašna jojoba, raskošna lavanda, vrhunska izvorska voda, bogata mineralima iz drevnog evropskog skrivenog mora
Funkcija pre forme
Peti prst kod pasa nije „višak“koji treba automatski ukloniti. On postoji s razlogom. Uklanjanje ima smisla samo kada postoji realan funkcionalni problem, a ne iz estetskih ili rutinskih razloga.
Kao i u mnogim drugim stvarima u odnosu prema psima: ne treba popravljati ono što funkcioniše.
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Malo ko se zapravo pita koji psi ne bi opstali u prirodi i šta to znači za nas koji biramo da parimo ili udomljavamo određene rase. Kada čovek jednom uđe u genetiku pasa i počne da bira šta će se kombinovati, preuzima ogromnu odgovornost za život koji nastaje. Priroda je jednostavna – ne prašta slabosti i ne štedi mutacije koje otežavaju opstanak.
Koji psi ne bi opstali u prirodi i zašto?
Neke rase nastale su kao rezultat ljudskog izbora, a ne prirodne selekcije. To znači da bez čoveka — ne bi mogle da prežive ni nekoliko dana.
Najpoznatiji primeri:
Engleski buldog – ne može da diše kako treba, ne može da trči, teško se hladi, često ne može da se porodi prirodno.
Jazavičar – ekstremno kratke noge i dugačak torzo učinili bi ga lakom metom predatorima; u divljini ne bi mogao da pobegne ni da se brani.
Mops, francuski buldog, pekinezer – sve brahiocefalične rase imaju probleme sa disanjem, toplotom, fizičkim naporom.
U prirodi, prirodna selekcija bi ove jedinke jednostavno – izbacila.
