od strane Saša Riess | 29.10.25. | Emocije
Zašto psi danas ne pate zbog hrane i igračaka, već zbog manjka prisutnog čoveka
Psi ne pate jer im nešto fali, već jer su izgubili osnovnu vezu sa čovekom. U svetu u kojem imamo sve, pas ostaje bez onog jedinog što mu je istinski potrebno – stabilnog, prisutnog, smirenog čoveka. Ne mislim na fizičku prisutnost, već na energetsku, emocionalnu dostupnost. Sve ostalo – hrana, oprema, kozmetika – postaje nevažno kada nema povezanosti.
Kako je briga o psu postala potrošački identitet savremenog vlasnika
Moderni vlasnik psa funkcioniše pod pritiskom industrije koja nas uverava da bez stalne kupovine ne možemo biti odgovorni vlasnici. Svaki dan dobijamo poruke: „Vaš pas zaslužuje više“, „Ovo morate imati ako vam je zaista stalo“. Tako briga o psu postaje stvar imidža, a ne odnosa. Kupovina više nije funkcionalna – postaje moralna obaveza. I mi to internalizujemo. Osećamo se nedovoljno ako ne kupujemo redovno. I onda kad više ne možemo – mislimo da više ne zaslužujemo psa.
Kada novac nestane – nestaje i lažna slika ljubavi prema psima
Problem nastaje kada se ta iluzija raspadne. Kada ostanemo bez posla, kada dođe do razvoda ili gubitka. U tom trenutku, ljudi misle da više ne mogu da brinu o svom psu. Ne zato što ne mogu da ga nahrane, već zato što više ne mogu da učestvuju u sistemu potrošnje koji je postao sinonim za brigu. I tada, sa osećajem krivice, odlučuju da se rastanu od psa. Misle da je to odgovorno, a zapravo je posledica duboko pogrešne poruke društva – da je ljubav prema psu stvar novca.
Pas ne traži luksuz, već prisutnost čoveka koji ga razume.
Šta pas zaista traži od svog vlasnika – jednostavnost i prisutnost
Istina je da pas ne traži sve – već traži nešto. A to „nešto“ je jednostavno. On želi stabilnost, jasnoću, kontakt. Ne treba mu jastuk sa lavandom ni suplement sa spirulinom. Treba mu da zna ko vodi, ko postavlja granice, ko ostaje uz njega i kad se sve menja. Nijedna kupovina to ne može da zameni.
Lična priča: kako sam i sam bio deo sistema koji ubija ljubav prema psima
I sam sam bio deo tog sistema.
Betti je bila bišonka koju su vlasnici kupili u Južnoj Koreji. Preporuka uzgajivača bila je jasna: ako želite da pas izgleda kako treba – vodite je kod njega. Taj „on“ sam bio ja. I sve je krenulo po pravilima struke: tretmani jednom nedeljno, striktni standardi, besprekorna bela dlaka, izložbeni rezultati. Iza toga nije stajalo pitanje da li je to psu zaista potrebno – već samo da li je ispravno po pravilniku.
Kada pas ponovo postane ono što jeste – biće koje ne traži savršenstvo
Oni su se povukli. Prestali su da dolaze. I odlučili da psa daju dalje – jer su poverovali da više nisu dovoljno dobri za nju.
Betti je završila kod njihove kuvarice. Žene bez posla, ali sa makar jednom prednošću – nije imala potrebu da dokazuje ništa. Šišala ju je kuhinjskim makazama. Hranila onim što ima. I nije pokušavala da od Betti napravi trofej. Nije joj merila dlaku, nije je izlagala, nije je stilizovala.
Betti je – prvi put u životu – mogla da bude pas.
Kako struka i standardi često postaju prepreka istinskoj ljubavi prema psima
Ovo nije priča o tome kako je pas srećan i kad je siromašan. Ovo je priča o tome kako profesionalni sistem može oblikovati uverenja toliko snažno da čovek prestane da veruje da je dovoljan – ako nema novac. I kako struka, kad ne razmišlja o posledicama, postaje saučesnik u industriji koja proizvodi napuštanje.
Zašto i stručnjaci snose deo krivice za napuštanje pasa
Stručnjaci, treneri, groomeri, terapeuti – svi mi učestvujemo u oblikovanju slike šta znači biti „dobar vlasnik“. I kada postavimo lestvicu na nivo koji zavisi od novca, vremena, discipline i savršenstva – onda snosimo odgovornost za svako napuštanje koje dolazi iz osećaja krivice. Jer ako nismo rekli da postoji i drugi način, mi smo pristali na to da ga nema.
Kako tržište koristi emocije vlasnika pasa dok psi gube povezanost
Danas, naš emotivni odnos sa psima postao je laka meta tržišta. Umesto da se oslonimo na jednostavnost odnosa, koristimo „nove proizvode“ kao zamenu za pažnju. Rezultat toga je vidljiv. Samo u Americi, u prvoj polovini ove godine, broj napuštenih pasa porastao je za više od 20% u odnosu na prethodnu.
Ljudi ne napuštaju pse jer ih ne vole. Nego jer misle da ih više ne mogu priuštiti. Ne znaju da briga o psu ne mora biti skupa. Ne znaju jer im niko nije rekao.
Povratak jednostavnosti u odnosu sa psima – povratak istinskoj ljubavi
Ako samo zastanemo i priznamo da smo preterali, možda ćemo shvatiti koliko je jednostavno pružiti ono što psu stvarno treba. Treba mu čovek koji ga razume, koji zna kada mu je dosta i kada mu je tišina važnija od bilo koje igračke. Čovek koji ostaje prisutan i kada je teško.
Ljubav prema psu se ne kupuje – ona se živi svakog dana
Mi smo stvorili industriju nege pasa i izgubili pse u tom procesu. Psi su postali objekti u našoj predstavi brige, a ne subjekti sa sopstvenim osećanjima. Ispod mirisa vanile i kokosa, ispod titula i brendiranih korpi, ostali su psi koji čekaju nešto što se ne može naručiti preko interneta – povezanost.
Pure Love and Harmony pristup – način da vratimo pravu ljubav prema psima
U Pure Love and Harmony pristupu, učimo da odnos sa psom nije luksuz. To nije filozofija rezervisana za bogate. To je način života koji može praktikovati svako. Nije potrebna specijalna oprema. Nije potreban savršen dom. Potreban si ti.
Ne kao kupac. Ne kao vlasnik. Nego kao čovek. Onaj koji zna da je ljubav tiha, jednostavna i prisutna. Onaj koji ume da ostane kad sve drugo ode.
Ako to uspemo da vratimo, vratićemo i pse. I sebe. I nadu da odnos sa živim bićem ne mora biti roba, već istina.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Preuzmite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
od strane Saša Riess | 19.10.25. | Emocije
Iz serijala: Priče iz knjige – O psima i buđenju
Psi nose našu bol i tajne, pokazujući bezuslovnu ljubav i istinu koju često ne želimo da priznajemo.
Tišina koju samo pas razume
Postoji bol koji ne možemo objasniti, ali ga osećamo celim bićem. I postoji ljubav koja ne zahteva reči da bi se izrazila – samo prisustvo, pogled, tišina. Psi su majstori te tišine.
Oni ne govore našim jezikom, ali razumeju ono što mi ne smemo da priznamo. Možda nas zato njihova patnja toliko i boli – jer nas vole čak i kada mi to sebi ne možemo da dopustimo.
Susret sa Aleksandrom
Upoznali smo se tokom serije mojih seminara Poretka harmonije u Australiji. Aleksandar je došao na konsultaciju nakon što su iscrpljene sve konvencionalne metode lečenja. Njegov pas imao je epilepsiju.
I to ne povremene napade – već svakodnevne, iscrpljujuće krize koje ni terapija više nije uspevala da kontroliše. Bio je na ivici da prihvati ono što mu je veterinar predložio kao poslednju opciju: eutanaziju.
Ali nešto u njemu se još borilo. I možda baš to nešto – ona tanka nit nade – bila je dovoljna da se sretnemo.
Pokušao je da mi objasni tok bolesti. Njegov retriver bio je deo njihove porodice osam godina. Napadi su na početku bili retki, ali su s vremenom postajali sve učestaliji.
Njegov glas, inače snažan i kontrolisan, u jednom trenutku se zatrese dok mi je pričao o tome kako je gledao svog psa kako se grči na podu, bespomoćan da išta učini.
Upitao sam ga: „Kada je pas došao u vaš život?“ I tiho dodao: „Šta se tada dešavalo u porodici?“
Zbunjeno me je pogledao. Nije video vezu između mog pitanja i problema njegovog psa. Hteo je da pričamo o psu – o simptomima, o lekovima, o režimu ishrane.
Ali psi ne pričaju o lekovima. Oni pričaju o nama.
Pas kao spona između oca i deteta
Aleksandar je bio razveden. Njegova bivša supruga je, u pokušaju da uteši dete nakon razvoda, kupila psa. Dete se odmah vezalo za njega. I pas je, kako je rekao, postao zaštitnik – najpre nežan, a onda sve više napet, nemiran, reaktivan, pa čak i agresivan.
Kada su počeli prvi napadi, pas je premešten kod Aleksandra i od tada su nerazdvojni. Pas kao da je neka veza sa detetom koje i ne viđa toliko često.
Odatle počinje priča koju nisam slušao samo u rečima, već u tišini i u pauzama između njih.
Tišina između čoveka i psa govori više od hiljadu reči.
Istina koja se pokazuje kroz telo
Nisam znao šta tražim, ali sam se prepustio. Osetio sam da postoji nešto neizgovoreno. Ne nužno u vezi sa psom, već u vezi sa čovekom koji je ispred mene sedeo, stisnutih šaka i savršeno kontrolisane posture.
Kao da je nosio težinu koju nije mogao da podeli ni sa kim. Pitao sam ga: „Da li postoji nešto što nikada nikome niste rekli?“
Ćutao je. Nije me odbio. Samo je gledao kroz prozor. I onda, tiho, kao da sam sebi priča:
„Bilo je to… ubrzo nakon razvoda, kada smo pokušali još jednom da uredimo brak, ostala je trudna, kao da je namerno to uradila. Zamolio sam je da abortira dete. Nije želela. Ja sam to tražio od nje. Nisam bio spreman da budem otac tada, pod takvim okolnostima. Mislio sam da će tako svima biti lakše. Ali ovo nikada nikome nisam rekao. Čak ni sebi. Ni dan-danas ne smem da priznam šta sam uradio.“
Psi nose našu bol i tajne kroz tišinu i prisustvo
U tom trenutku nisam više slušao njega. Osetio sam kako taj bol u njemu polako počinje da raste i da ga obuzima. Tada sam već imao iskustva u radu u polju harmonije i mogao sam samo da budem tu za njega.
Sve ostalo bio je njegov proces – suočavanje sa davno prekinutim pokretom duše, oca za detetom kojeg nema. To je bio bol koji nije imao pravo da bude. I kao takav, morao je negde da ostane zabeležen. Ispoljio se kroz lojalnost onoga koji ga je najviše voleo – njegovog psa.
„Pas kao član sistema ponekad pokazuje ono što ljudi pokušavaju da sakriju. On ne nosi krivicu, ali nosi posledice.“
Epileptični napadi retrivera bili su, u svetlu ove spoznaje, jezik istine. Telo koje vrišti umesto onog koji bol prikriva ćutanjem. Iako sam znao da je pred nama dug put, znao sam i da je ovaj trenutak bio ključan.
„Šta god da je istina, ima pravo da bude“, rekao sam mu. „Ona postoji i kada je ne priznamo. A što je više potiskujemo, ona će snažnije da govori. Kroz nas, kroz našu decu i kroz naše pse.“
Čudo koje dolazi sa istinom
Taj susret kao da je odmah doneo „čudo“. Tu, dok smo sedeli, njegov pas bio je sa nama. Spokojno je spavao, ležeći između nas. U jednom trenutku Aleksandar se uhvatio za glavu i jako počeo da plače – naglas.
Posmatrao sam ga sa nekim čudnim mirom koji je prožimao sobu i koji njegovi jecaji nisu remetili – čak su tom miru davali jednu posebnu dubinu.
Dok je glasno plakao i ridao, njegov pas mirno je spavao. Nije ni jednom podigao glavu, nije ga ni pogledao.
Samo je mirno spavao. U nekom čudnom svetlu, i Aleksandar je bio miran, iako se sa njegovog muževnog lica slivao okean suza.
Aleksandar je otvorio vrata istini. Počeo je da priznaje ono što je dugo sakrivao: osećaj krivice, stida i težinu odgovornosti. Prestao je da traži odgovore u psu. Počeo je da ih traži u sebi.
U jednom trenutku, kada se malo umirio, odjednom je postao ponovo vidno uznemiren. Pitao sam ga kako se oseća.
Rekao je: „Sve je u redu, možda čak i previše.“ Nisam to razumeo odmah, ali mi je ubrzo objasnio:
„Ovde sam kod vas već dva sata, a Niko (njegov retriver) nije imao nijedan napad. Nikad ga nisam video da ovako mirno spava.“
I psi ponekad ćute – i osećaju sve.
Kada se ljubav i istina ponovo sretnu
Tu smo završili naš sastanak i više se nismo čuli, sve dok se godinu dana kasnije, potpuno nenadano, moj telefon nije oglasio. Bio sam u Beogradu, na proslavi diplomskog rada mojih studenata.
Kroz buku muzike jedva sam uspeo da razaznam o kome je reč:
„Saša, desilo se čudo. Niko skoro da nema napade. Toliko su retki da skoro i ne pijemo nikakvu terapiju. Niko ne može da objasni ovaj zaokret. Veterinari ne veruju da je ovo uopšte moguće. Sa druge strane, imam divan odnos sa ćerkicom. I ja i moja bivša supruga postali smo jako bliski – kao roditelji našem detetu. A oboje imamo i svoje druge veze. Ja ne znam kako da ti se zahvalim.“
Sreli smo se sledećeg dana – zvao me je iz Beograda, bio je poslovno tu i želeo da se vidimo.
Tada mi je ispričao kako je, posle nekog vremena od radionice, bio kod veterinara na redovnoj kontroli. Dok je pas bio na vađenju krvi, sedeo je pored žene koja je tiho jecala. Pitao je o čemu se radi…
Rekla je da je dovela psa na uspavljivanje i čeka da je pozovu da se oprosti od njega. Dali su mu sedativ jer je imao jake napade, a ona čeka. Tiho je kroz plač rekla: „Pas ima epilepsiju. Ništa više ne pomaže.“
„Krenuo sam da joj kažem kroz šta sam ja prošao“, rekao je Aleksandar, „ali su je u tom trenutku pozvali. Zaustavio sam se. Zanemeo. Video sam sebe, pre nekoliko meseci. I samo sam pomislio – umreće mi možda na rukama, ali ga neću uspavati. Danas imam srećnog i veselog psa koji je imao deset napada dnevno. Sada ima jedan u dva meseca. I to – verovao ili ne – mogu da predvidim. Znam kad zadržim u sebi neki gnev ili bes, kada ne kažem kolegama da nisu u pravu, kada prećutim sopstvene emocije zato što me je sramota.“
Psi i ljubav koja leči ono što krijemo
Ne postoji ništa mistično u ovim procesima. Sve je sistemski. I sve je, kako Hellinger kaže, „u službi ljubavi“. Ljubavi koja želi da sve pripada. Da sve bude priznato. Da sve ima svoje mesto.
Na kraju naše konsultacije, Aleksandar mi je rekao nešto što nikada neću zaboraviti:
„Mislio sam da je pas moj problem. A ispostavilo se da je pas bio moj put.“
To je i suština Poretka harmonije. Psi su naši saputnici. Oni ne traže da budemo savršeni – samo istiniti. Kada im priznamo ono što je naše, oslobađamo ih da budu samo to što jesu: psi. I to je dovoljno.
„Istina ne traži da bude lepa. Samo da bude priznata.“
I dok pas ne zna da li ste pogrešili, zna da nosite nešto što vas boli. I ako to ne oslobodimo, on će to poneti umesto vas.
Jer takva je ljubav psa – bezuslovna.
Sve dok mi ne postanemo spremni da volimo sebe – jednako tako, platiće cenu svoje ljubavi možda čak i životom.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
