Postoji rečenica koja se danas izgovara sve češće, gotovo bez razmišljanja: „Lakše mi je da imam psa nego dete.“ Izgovara se kao racionalna odluka, kao znak zrelosti, planiranja i odgovornosti. A zapravo, iza nje se često krije dubok strah — ne od deteta, već od života koji zahteva odricanje.
Odricanje danas za neizvesno sutra
Savremeni čovek navikao je da svaku odluku meri unapred. Koliko košta, koliko traje, šta dobijam zauzvrat i šta gubim ako pogrešim. Upravo iz tog načina razmišljanja nastaje i opravdanje za sterilizaciju pasa, za industriju koja nudi „lakša rešenja“ i za logiku da je žrtva danas prihvatljiva ako obećava mir sutra.
Ista logika primenjuje se i na roditeljstvo. Razlika je samo u tome što se pas doživljava kao kontrolisana obaveza, dok je dete – nepredvidivo.
Pas kao „sigurnija“ odluka
Ljudi retko računaju koliko će ih dete koštati kada ga stvarno žele. Oni koji unapred prave tabele, projekte i kalkulacije često odustaju. Govore: „Kad kupimo stan… kad kupimo kola… kad budemo sigurni…“
A vreme prolazi.
Pas, s druge strane, dolazi sa iluzijom da je jednostavniji. Manje košta, manje traži, manje remeti ustaljeni život. Ili se bar tako čini u početku. Problem nastaje kada se pas nađe u svetu u kojem sve ima cenu: hrana, veterinar, oprema, treninzi, saveti. Tada se i pas pretvara u finansijski teret, a ne u biće za koje smo se obavezali.
Računanje troškova često postaje izgovor za odlaganje života.
Industrija koja živi od straha
Oko pasa je izgrađena čitava industrija koja vrlo dobro zna kako da iskoristi ljudski strah od greške, od odgovornosti i od osećaja krivice. Svaki problem ima proizvod, svaki strah ima rešenje koje se plaća. I dok čovek misli da čini najbolje, često zapravo beži od suštine: od lične odgovornosti.
Pas nije došao u život da bi bio lakša verzija deteta. Došao je sa razlogom. Da nas suoči sa nama samima, sa našim granicama, strahovima i sposobnošću da brinemo o drugome bez kalkulacije.
Kada odlaganje postane način života
Problem nije u tome što neko bira psa. Problem je kada pas postane izgovor da se život stalno odlaže. Kada se svaka velika odluka pomera „za kasnije“, dok se sigurnost traži u kontroli i izbegavanju rizika.
Ni pas ni dete ne dolaze kao projekat. Dolaze kao odgovornost koja se živi, a ne planira do savršenstva.
Rečenica „Lakše mi je da imam psa nego dete“ne govori ništa o psu. Ona govori o našem odnosu prema riziku, žrtvi i nesigurnosti. O spremnosti da danas nešto damo, bez garancije da će sutra biti lakše.
Jer život nikada ne postane jeftiniji.
Postanemo samo stariji dok čekamo da se „steknu uslovi“.
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Iz serijala: Priče iz knjige – O psima i buđenju: Strah je danas prisutan svuda — u ekonomiji, u porodici, u našem telu.
Strah je svuda — i često ga ne prepoznajemo
Često se prikriva kao briga ili kao potreba da sve držimo pod kontrolom.
Danas ću sa vama podeliti jednu priču iz knjige O psima i buđenju. Priču koja jasno oslikava gde strah nastaje, kako se prenosi kroz odnose i kako se, kada vratimo poredak, strah smiruje i pretvara u snagu za život.
U praksi, strah od života pokazuje se kao stalna napetost i osećaj da nešto važno nedostaje. To može biti novac, sigurnost, ljubav, mesto koje nam pripada. Zbog te napetosti ljudi gomilaju zalihe, planiraju svaku sitnicu, preuzimaju odgovornosti koje im ne pripadaju ili, nasuprot tome, beže u obamrlost i odlaganje. Strah od života nije ideja — to je telesno stanje.
Prepoznajemo ga po plitkom dahu, po ukočenim ramenima, po zategnutom glasu, po brzom pogledu koji traži opasnost i kad je nema, po nedostatku mira, jer unutrašnji osećaj govori kao da nemamo vremena da sve stignemo što moramo da uradimo.
Kada strah vodi, odnosi gube jasnoću. Tada dete počinje da tuguje umesto roditelja, partner postaje protivnik, a pas postaje amortizer za preveliki teret u kući.
Kada pas postane ogledalo duše i straha od života
Na jednoj radionici u Njujorku došao je mladić čiji je glas bio miran, ali oči pune neizgovorene boli. Roberto je bio iz Majamija, visok i stasit, sa harizmom koja je privlačila pažnju, ali i sa nečim što je držalo ljude na distanci. Njegova priča počela je jednostavno — o psu iz detinjstva.
„Moji roditelji su bili strogi i nisu želeli psa u kući“, rekao je. „Posle mnogo moljakanja i ubeđivanja, dobio sam štene — malog belog mešanca samojeda. Pas je živeo u dvorištu.“
Kako je pričao, osećalo se da svaka reč nosi težinu koju ne može da imenuje.
„Kako je rastao, tako je opadala moja briga. Jednom prilikom, tokom porodične zabave, uveo sam ga ipak u kuću da se pohvalim drugarima, ali sve se pretvorilo u noćnu moru. Napravio je nered na tepihu. Nastala je sramota koja me je progutala. Ubrzo zatim doneli smo odluku da ga odvedemo u azil.“
Zvučalo je kao banalna epizoda iz detinjstva, ali u vazduhu se osećalo da je to samo vrh ledenog brega. Energija u sali se promenila, kao da je svako osetio da se priprema nešto dublje, bolnije.
Istina koja razotkriva porodični nered
Jedno pitanje otvorilo je vrata koja su bila zaključana godinama: „Koju prljavštinu zapravo pokušavamo da sakrijemo?“Sala se smrzla. Roberto je, nakon kratke tišine koja je trajala večnost, rekao rečenice koje su promenile sve:
„U detinjstvu sam doživljavao seksualno zlostavljanje od oca i dede. Kasnije sam, kao maloletan, upadao u rizična ponašanja, koristio alkohol i drogu i ulazio u odnose iz interesa.“
Govorio je mirno i bez izraženih emocija, kao da čita nečiji tuđi dnevnik. To odsustvo osećaja nije bilo znak snage, već često znak dubokog zamrzavanja.
U telu, strah ponekad ne izgleda kao panika, već kao hladnoća bez glasa. Beli pas iz njegove priče nije bio samo pas – bio je simbol nevinosti koju je Roberto osećao da je izgubio, čistoće koju nije mogao da podnese jer ga je podsećala na ono što je skrivao od onih kojima je verovao i koje je voleo – oca i dede.
U poretku ljubavi strah se razlaže na ono što zaista jeste — poziv da vratimo red i pripadanje.
Strah od života i povratak reda kroz poredak ljubavi
U daljem radu izabrali smo predstavnike za oca i dedu. Roberto je stajao naspram njih i kroz rituale poretka ljubavi vraćao svakom svoje. Nije reč o poslušnosti, reč je o vraćanju reda: roditelji su veliki, deca su mala. „Vidim te onakvog kakav jesi“, rekao je svom ocu kroz predstavnika. „Ljut sam i povređen, ali vraćam ti sve što je tvoje sa ljubavlju i poštovanjem. Puštam te i puštam se.“
Kada se to mesto u srcu ponovo uspostavi, telo počinje da diše dublje. Nakon toga, pozvali smo i predstavnicu za majku. Tu je slika bila u potpunoj tišini, bez reči. Gledali su se bez kontakta, kao da je led između njih. „Mama, mama, mama!!!!“ — vikao je gledajući je u oči. „MAMAA!!!!!! Pogledaj me, MAMA!!!!“ Žena koja je predstavljala mamu samo je nemo stajala zaleđena, gledala je svog sina bez treptaja, hladnog pogleda. „To sam ja, tvoj mali sin!!“
Dalje kroz rad, Roberto je smogao snage da kaže majci, kroz suze koje su ga konačno oslobodile ideje da on može da je spasi od oca, koji je neretko bio agresivan prema njoj: „Pokušao sam da te zaštitim. Da tebe spasim, ponudio sam svoje telo kao trofej. Mama, ja to više ne mogu, sada ti vraćam sve tvoje – sa ljubavlju i poštovanjem.“
U tom trenutku, u sali su se pojavile suze, a led je počeo da se topi. Cela sala je plakala, svi — čak i mama je pustila nekoliko suza, gledajući svoje dete ispred sebe kako konačno uzima svoj život u svoje ruke.
Ova priča je važna jer prikazuje mehanizam kojim strah nastaje i ostaje. Roberto je kao dete preuzeo uloge koje mu ne pripadaju. Hteo je da spase majku, da zaustavi nasilje, da bude bolji od oca i dede.
Kada dete to pokuša, nastaje dvostruki teret. Prvo, dete ne može da odradi posao odraslih, pa propada u osećaju krivice. Drugo, dete gubi svoje mesto, pa kasnije u životu ne razlikuje svoje brige od tuđih. Ne može da razlikuje svoj život od tuđeg.
Strah od života tada raste kao korov: izgleda kao konstantna spremnost na sramotu, kao izbegavanje bliskosti, kao preterana briga o stvarima koje se ne mogu kontrolisati. Beli pas je u ovoj priči samo nosilac poruke. Njegov nered na tepihu dodirnuo je skriveni nered u sistemu. Zbog toga je sramota bila tako jaka i zbog toga je istina koju je razotkrio pas bila višak. Roberto posle tog incidenta u kući više nije mogao da priđe psu, ne zato što ga nije voleo, nego zato što su unutrašnja sramota i strah bili jači od ljubavi prema psu, i pas je završio u azilu. Priča koju je pas nosio sa sobom postala je suviše bolna. I tada je i pas postao višak.
Pripadanje znači da svako ima mesto. U Robertovoj porodici pripadanje je bilo narušeno jer su očevi postupci ostali bez reči i bez odgovornosti. Kada počinioci i žrtve nisu jasno viđeni, sistem pokušava da se samorazreši. Tada deca staju na mesta odraslih i zauzimaju pozicije koje traže više snage nego što dete ima.
Red znači da su roditelji iznad, a deca ispod. Ne u vrednosti, već u odgovornosti. Kada se red sruši, dete preuzima ulogu zaštitnika, sudije ili spasioca. Tada strah od života raste, jer dete oseća da je pred zadatkom koji ne može da ispuni, a istovremeno ne sme da odustane.
Ravnoteža u uzimanju i davanju omogućava da odnos teče. I ona je najteža između dece i roditelja. Kada dete pokušava da daje roditeljima, nastaju nevidljivi dug i zamrznuta tuga. Kasnije taj obrazac vodi ka sagorevanju, do osećaja da je život stalna vanredna situacija. Prvi pokret deteta jeste da uzme život od svojih roditelja, kako bi moglo dalje da daje iz te nepresušne reke života svojom kreativnošću i stvaralaštvom. Međutim, kada je taj pokret zaustavljen zlostavljanjem, dete teško ima kapacitete da preskoči formu i poveže se sa suštinom očeve ljubavi.
Da bi se to dogodilo, potrebno je sigurno okruženje koje može da obezbedi drugi roditelj. Često je, međutim, i taj primarni pokret zaustavljen, jer dete doživljava oba roditelja kao saučesnike.
Kada strah utihne, ostaje ono što je oduvek bilo tu — poverenje, disanje i život koji teče.
Kako izgleda telo kada se strah povuče
Nakon rada na radionici, Roberto je rekao da oseća težinu u nogama i toplinu u grudima. To su prvi znaci da energija silazi iz glave u zemlju, iz hiperbudnosti u osećanje. U danima posle, javio je da je kontaktirao majku i da je razgovor bio veoma miran i kratak. Nije pokušavao da popravi više ništa niti da joj daje savete.
Rekao je da je počeo da šeta bez slušalica, da obraća pažnju na korak i disanje, da ne preskače obroke. Deluje banalno, ali to su znakovi povratka u red. Kada se red vrati, strah prestaje da komanduje. Ne nestaje, ali menja funkciju. Umesto sirene, postaje signal koji nas podseća da se pravi pokret života — težnja ka pravom mestu u svetu koji nas okružuje.
Važan deo priče je i pas iz detinjstva. Na pitanje da li je kasnije ponovo imao psa, Roberto je rekao da nije, jer se plašio da će ponoviti isti obrazac. Posle rada je rekao da razmišlja o volontiranju u azilu. Ne kao kazna sebi, nego kao provera sposobnosti da bude u kontaktu sa životom onakav kakav jeste, bez preterane kontrole i bez izbegavanja.
Pas kao simbol povratka u život
Strah od života ne nestaje preko noći. U slučaju Roberta, bio je utemeljen u stvarnoj traumi i odgovornosti koju je preuzeo na sebe iz ljubavi prema roditeljima, iako nije pripadala njemu. Ipak, kada se vrati poredak, strah prestaje da određuje svaki potez. Nastavlja da se javlja, ali kao signal da se zaustavimo, da proverimo kome šta pripada i da na raskrsnici izaberemo život.
U tome je suština Poretka harmonije. On nudi oslonac. Ne briše prošlost, već je raspoređuje tamo gde prestaje da nas vuče nazad. Tada se otvara prostor za jednostavne, dobre izbore: normalan apetit, mirniji san, razgovor bez skrivanja, odnos sa psom bez prelivanja strepnje.
Roberto je na kraju radionice rekao nešto što me je duboko dirnulo: „Osećam da mogu ponovo da dišem.“ Njegov beli pas iz detinjstva možda je otišao zauvek, ali nevinost koju je predstavljao — ona se vratila. Ne kao naivnost, već kao sposobnost da se živi bez konstantnog straha, da se voli bez potrebe da se spasava, da se bude prisutan bez potrebe da se kontroliše sve oko sebe.
Kada strah više ne vodi — nego upozorava
Ako u ovoj priči prepoznajete sebe, započnite od onoga što danas možete. Jedna jasna rečenica u sebi, jedan kraći zadatak manje, jedan izdah duži. Mali koraci su dovoljni da se krug straha zaustavi i da se pokrene krug života. To je smisao poretka: da nam vrati meru, da odnose učini podnošljivim i da nas polako navikne na mir koji ne zavisi od spoljašnjih okolnosti.
Kada se to dogodi, priče poput Robertove postaju svedočanstva o promeni koja je moguća. Strah ne nestane, ali prestaje da vodi. A život, iako i dalje nepredvidiv, postaje mesto na kojem možemo da stojimo čvrsto, sa više vere u sebe i u one koji su uz nas.
Srce koje je bilo smrznuto ponovo počinje da kuca — ne u strahu, već u ritmu koji poznaje ljubav.
U priči o Robertu, strah od života, pas i poredak ljubavi stapaju se u proces u kojem trauma postaje pokret ka životu.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Psi lutalice nisu samo problem na ulicama; oni su čuvari reda i ogledalo našeg društva, pokazujući koliko razumemo prirodu oko sebe.
Žao mi je što će ova kolumna biti trn u oku mnogima, ali ja prosto nemam kud. Moj pogled na ovaj fenomen nije neutralan. Psi sa ulica nisu za mene ni samo problem ni samo rešenje. Oni su ogledalo koje mi vraća sliku sveta kakav zaista jeste – pun viška, pun gladnih očiju, pun tragova koje ostavljamo, a ne želimo da ih vidimo.
Moja istina je da pas nije samo lutalica, već čuvar reda koji nismo naučili da cenimo. Ako nestane, nestaće i deo naše odbrane od haosa koji sami proizvodimo.
Ova istina za mene nema cenu
U jeku novih zakonskih okvira, predloga, pritisaka i poteza nekih nepoznatih likova iz senke, u vreme kada teorije zavere uvek pronađu svoje mesto, pojavljuje se i priča koja lebdi iznad naših glava – obojena empatijom naših srca. Šta ćemo sa psima na ulicama?
Dok se svet prelama između uredbi i emocija, između politike i svakodnevnog života, pitanje pasa lutalica postaje više od komunalnog problema. Postaje ogledalo: koliko zaista razumemo prirodu oko sebe, a koliko bismo želeli da je pretvorimo u sterilnu sliku koja ne remeti naš red?
Dok „nojevi psi“ u Kanadi čekaju smrtnu kaznu jer su navodno opasni za javno zdravlje, iako su potpuno zdravi, pojavila se nova inicijativa – nasumično ubijanje pasa. I ne znam zašto smo toliko iznenađeni, kada je to sastavni deo zapadnog rešenja već decenijama. Evo, samo u Sjedinjenim Američkim Državama godišnje se ubije oko dva miliona pasa – potpuno zdravih i bez ikakve stvarne potrebe za tim.
Iza svega stoji jedan fenomen koji je duboko ušao u naše razmišljanje, gotovo kao aksiom: prenapučenost.
Još devedesetih godina naučnik Rej Kopinger procenjivao je da na svetu živi oko jedne milijarde pasa. Ako pratimo rast ljudske populacije i globalne ekološke trendove, danas se taj broj približava cifri od jedne i po milijarde.
Prema podacima sa Vikipedije (Free-ranging dog), samo oko 20% pasa na svetu ima vlasnike i živi pod ljudskom kontrolom. Ogromna većina su slobodno lutajući psi – oni koje viđamo po ulicama, selima i periferijama, a da ne pominjem one koje ni ne vidimo. Drugim rečima, kad zaista govorimo o psima, govorimo o planeti koja je zapravo nastanjena uglavnom psima bez povoca.
I ovde je važno razbiti uvreženu paradigmu: ti psi nisu nastali samo iz neodgovornog vlasništva. Naravno, ima i pasa koji jesu napušteni iz domova, ali u odnosu na broj pasa koji naseljava ovu planetu, taj broj je tek kap u moru. Ako smo fokusirani samo na „izbačene ljubimce“, mi ne vidimo šumu od lišća. Zato i ne možemo, možda, da rešimo problem na način koji linearno posmatra i nudi „logična“ objašnjenja.
Slobodno lutajući psi nisu anomalija našeg vremena, već prirodna forma pasa, stara koliko i sama civilizacija. Oni su oduvek živeli na obroncima ljudskih naselja, na smetlištima i u poljima, hraneći se našim viškovima. Njihova istorija je uvezana sa našom, ali nikada u potpunosti pod našom kontrolom.
Usamljeni pas na plaži, more — trenutak tišine i slobode
Ovi psi nisu „naši“ u smislu ljubimaca, a opet nisu ni „njihovi“ u smislu divljine. Pas je postao ono što nijedna druga životinja nije – ogledalo čovekove nezasitosti.
Jer pas postoji tamo gde postoji višak. Gde bacamo hranu, gde ostavljamo tragove, gde previše trošimo. Pas je pokazatelj fenomena koji bismo mogli nazvati „gladne oči“čoveka, koji nije zapravo gladan hrane – gladan je ljubavi i celovitosti koju pokušava da napuni hranom.
Želimo više nego što nam treba, uzimamo više nego što možemo da potrošimo, a ostaci postaju signal za psa da nastani naš prag. Ponovo na delu – cena konzumerizma i konformizma.
Kada ulični pas nestane, ko dolazi na njegovo mesto?
Uloga pasa lutalica kao čuvara reda u gradovima
Uvek se pitamo: kako ukloniti pse sa ulica? Kao da su oni jedini višak našeg društva. A istina je jednostavna – priroda ne podnosi vakuum. Ako uklonimo pse, njihovu ulogu preuzimaju druge životinje. Najčešće pacovi.
Pacovi su od davnina naši podstanari. Živeli su u našim zidinama, brodovima, skladištima. I nisu doneli samo škripanje u noći – doneli su bolesti. Kuga, koja je u 14. veku pokosila trećinu stanovništva Evrope, širila se preko buva sa pacova. Pandemija koja je promenila lice kontinenta, srušila feudalni poredak, preoblikovala ekonomiju i društvo.
Nekad mislimo da bi nestanak pasa značio sigurnost, ali istorija nas uči suprotno. Psi nisu samo problem – oni su odbrana od haosa. Kada njih nema, nastupa tišina u kojoj se množe glodari, a s njima i bolesti koje ne možemo predvideti.
Ekološka kaskada Jeloustona – lekcija o odsustvu
Psi lutalice i ekološka ravnoteža
Priroda nam je već pokazala kako izgleda kada iz lanca izbacimo samo jednu kariku. Vukovi u Jeloustonskom parku bili su istrebljeni početkom 20. veka. Ljudi su mislili da će bez njih biti manje problema. Umesto toga, desila se ekološka kaskada koja se pretvorila u ekološku katastrofu.
Jeleni, oslobođeni predatora, počeli su da pasu mlade izdanke drveća i trave jer je njihova količina postala toliko velika da je hrane skoro potpuno nestalo. S njima su nestala staništa ptica i pčela. Reke su promenile tok, obale su se obrušavale, ceo pejzaž se urušavao. Tek kada su vukovi vraćeni 1995. godine, ravnoteža se počela vraćati – biljke, pčele, ptice, pa čak i tokovi reka.
Ono što se desilo u Jeloustonskom parku može se desiti u svakom našem gradu ako uklonimo pse. Oni su naši „vukovi“. Ne predatori, ali regulatori. Njihova prisutnost drži druge oportuniste na odstojanju. Njihov nestanak bi otvorio vrata drugačijem haosu – tišem, ali smrtonosnijem.
Pas kao čuvar reda
Pas nije samo životinja koja živi uz čoveka. On je i simbol reda. U mitologiji, psi su čuvari pragova, kapija i granica. Uvek stoje između dva sveta. Tako i danas, psi sa ulice stoje između našeg sveta i prirodnog haosa.
Njihovo prisustvo nam se često ne dopada, jer podseća na neuspeh. Na činjenicu da smo pripitomili, pa napustili. Na to da nismo u stanju da držimo pod kontrolom ono što smo jednom pozvali u svoj život. Ali upravo u toj neudobnoj slici leži istina: pas je naš indikator. Pokazuje gde trošimo više nego što treba, gde bacamo više nego što možemo da podnesemo, gde priroda vraća balans našoj rasipnosti.
Pas sam na širokoj livadi — trenutak mira, tišine i povezanosti sa prirodom.
Zašto ne sterilišemo sve pacove i golubove?
Kada kažemo da treba „sterilisati sve pse“, logično je da se zapitamo: zašto ne uradimo isto sa pacovima ili golubovima? Oni su jednako oportunistički, jednako problematični. Ali njih ne doživljavamo kao „svoje“. Pas je previše naš i nedovoljno naš u isto vreme. On nije samo životinja – on je svedok naše priče. Zato ga i kažnjavamo mnogo strožije, a sve pod maskom empatije i „da se ne muče“.
Golubovi mogu da lete nad našim glavama, pacovi da žive u našim podrumima – mi ih ne pokušavamo sistemski eliminisati. Ali pas, jer je došao preblizu, plaća najveću cenu. Kao da nas podseća na sopstvenu nemoć da upravljamo životom, i zato ga proglašavamo viškom.
Može li populacija pasa biti stabilna?
Možda pitanje nije kako da ih nema, već kako da ostanu deo našeg reda bez haosa. Ako postoji početak tog puta, on bi mogao da bude jednostavan: prestanimo da bacamo hranu. Viškovi koje ostavljamo nisu samo naš otpad – oni su signal prirodi da dolazi, da se širi, da nas obuzima. Psi su tu jer ih prizivamo. Oni su dokaz naše nezasitosti.
Bol ovih reči
Ova kolumna neće se dopasti svima. Oni koji žele rešenja, sterilizacije, uklanjanja i eutanazije reći će da preterujem. Oni koji vole pse reći će da sam suviše grub. Ali istina je jednostavna: psi su pokazatelji našeg sveta. Kada ih vidimo na ulicama, ne gledamo njih – gledamo sebe.
Ako nestanu, nećemo dobiti mir. Dobićemo prazninu koju će popuniti glodari i bolesti. Dobićemo gradove u kojima nema laveža, ali ima tihe škripavosti pacova u zidovima. A onda će nas istorija podsetiti da upravo odatle dolaze pandemije koje menjaju tok civilizacije.
Psi su čuvari našeg reda, ne zato što smo ih mi pripitomili, već zato što nam pokazuju granicu do koje možemo da trošimo i rasipamo. Oni su svedoci našeg viška i naši neželjeni saveznici.
I zato, kada sledeći put pogledamo psa na ulici, setimo se da on nije samo „lutalica“. On je znak. Simbol. Ogledalo. Ako njega uklonimo, uklonili smo i sopstveni podsvesni alarm. A priroda će tada uzvratiti – tiho, podmuklo, kroz bolesti, kroz glodare, kroz nevidljivu kugu koja uvek vreba iz tame.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus.
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
