Odluka o uklanjanju reproduktivnih organa kod ljubimaca često se posmatra isključivo kao rutinska hirurška procedura. Međutim, sterilizacija pasa ili kastracija čak i u zrelom ili starijem dobu sa sobom nosi ozbiljne zdravstvene rizike.
Poznata doktorka integrativne veterine Džudi Morgan upozorava na specifičan problem koji se javlja kod odraslih jedinki koji su sterilisani ili kastrirani. Naime, čak i ako se operacija izvrši u srednjem ili kasnijem životnom dobu, štitna žlezda kod skoro svih pasa dramatično izgubi svoju aktivnost. Ovaj problem se najčešće manifestuje u periodu od 6 do 12 meseci nakon samog zahvata i ne mora nužno odmah pokazati bilo kakve značajne simptome. Simptomi mogu da se pojave spontano i da se ispolje kroz promene u ponašanju, alergije i many druge reakcije.
Nažalost, tek u kasnijoj fazi oni često ukažu na fiziološke promene koje su do tih simptoma dovele. Međutim, ako se zaista udubimo u analizu stvarnog uzroka, suvrat fiziologije počinje nakon što se izvrši sterilizacija pasa ili kastracija.
Lančana reakcija i preopterećenje u endokrinom sistemu
Ceo endokrini sistem u telu funkcioniše kao jedna velika, savršeno povezana mreža različitih žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Kada operacijom trajno uklonimo jedan set organa, ostale žlezde odmah moraju da rade neuporedivo više, da nadoknade izgubljeno. Na taj način žlezde koje su preuzele proizvodnju polnih hormona, moraju da rade mnogo više kako bi ispunile svoje nove obaveze ali i nastavile svoje primarne funkcije.
Zbog toga nadbubrežne žlezde preuzimaju na sebe ogroman i neprirodan teret. U situaciji kada u telu više nema jajnika ili testisa, one moraju same da proizvode ključne polne hormone. One, naime, počinju da luče progesteron, testosteron i estrogen kako nivoi u organizmu nikada ne bi pali na nulu, ali na taj način niti proizvode dovoljno hormona za nesmetano funkcionisanje organizma, nego samo fiziološki neophodni minimum, ali u isto vreme gube svoju primarnu funkciju koju ne mogu u potpunosti da obavljaju zbog preopterećenosti.
Zašto se javljaju Kušingova bolest i Adisonov sindrom?
Ovo ekstremno preopterećenje nadbubrežnih žlezda predstavlja samo jedan od glavnih faktora za nastanak teških oboljenja. Zbog toga se danas svake godine kod preko 100.000 pasa dijagnostikuje Kušingova bolest. Ona, zapravo, predstavlja stanje hiperaktivnosti i prevelikog lučenja hormona nadbubrežnih žlezda. Sa druge strane, veterinari sve češće uočavaju i potpuno suprotnu pojavu, odnosno Adisonovu bolest. Do ovog teškog stanja dolazi kada se nadbubrežne žlezde potpuno iscrpe i sagore, pa više ne mogu da proizvode skoro ništa.
Kada se uklone polne žlezde, nadbubrežne žlezde preuzimaju dupli rad i rizikuju sagorevanje.
Štitna žlezda i neophodnost doživotne hormonske terapije
Kada hirurškim putem oduzmemo jedan izvor hormona, organizam prosto mora da pronađe zamenu na nekom drugom mestu. Zato su sterilizacija pasa i kastracija čak i u zrelom dobu izuzetno rizičan korak za celokupan metabolizam. Štitna žlezda nakon ovog šoka često doživi potpuni kolaps i nagli pad funkcije. Dakle, psi na kraju završe na stalnim i doživotnim veštačkim suplementima za štitnu žlezdu. Osim toga, svestran i holistički pristup nezi zahteva da dobro izmerite sve rizike pre donošenja ove radikalne odluke.
Tekstove možete čitati i na engleskom jeziku ovde.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas (350€ + putni troškovi van Novog Sada). Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
Odgovorno vlasništvo i svest o dobrobiti životinja u Norveškoj su podignuti na nivo zakona, čime je rutinska sterilizacija zdravih pasa postala prošlost. Da, dobro ste pročitali.
Prema norveškom Zakonu o dobrobiti životinja, hirurški zahvati i uklanjanje zdravih delova tela nisu dozvoljeni osim kada za to postoji opravdan razlog vezan za zdravlje ili dobrobit same životinje.
Drugim rečima, pitanje koje su Norvežani postavili nije bilo:
„Kako da kontrolišemo pse?“
Već:
„Da li imamo pravo da uklonimo zdrav organ životinji ako za to ne postoji medicinska potreba?“
Njihov odgovor postao je zakon.
Ono što ovu priču čini još zanimljivijom jeste činjenica da Norveška istovremeno gotovo da nema problem „pasa lutalica“. Psi koji žive trajno na ulici predstavljaju izuzetno retku pojavu. Većina pasa je identifikovana, vlasnici snose visoku odgovornost za svoje životinje, a zakoni se dosledno sprovode.
Kako odgovorno vlasništvo u Norveškoj zamenjuje sterilizaciju?
To otvara jedno veoma važno pitanje. Godinama slušamo da je rutinska sterilizacija neophodna kako bi se smanjio broj napuštenih pasa. A onda pogledamo Norvešku.
Zemlju u kojoj je rutinska sterilizacija zdravih pasa zabranjena.
Zemlju u kojoj gotovo da nema napuštenih pasa.
Zemlju u kojoj se problem ne rešava uklanjanjem reproduktivnih organa, već znanjem koje sa sobom nosi odgovorno vlasništvo i stalna edukacija.
Problem napuštenih pasa se ne rešava skalpelom, već edukacijom i promenom svesti društva.
Na kraju, možda najvažnije pitanje nije da li pas treba ili ne treba da bude sterilisan.
Možda je pitanje:
Kakvo smo društvo postali kada odgovornost pokušavamo da rešimo hirurškim putem umesto odgovornim ponašanjem?
Zato je formula Pure Love & Harmony i Sasha Riess pristupa na putu pomirenja ljudi i njihovih pasa, kroz znanje, razumevanje, odgovornost i održivu ljubav koja ima budućnost. Naglasak na obrazovanju i poštovanju prirode psa postavlja odgovorno vlasništvo kao jedino pravo i dugoročno rešenje.
Norveški Zakon o dobrobiti životinja (Animal Welfare Act), član 9:
Sterilizacija pasa je tema koja izaziva mnogo kontroverzi među vlasnicima ljubimaca i veterinarima. Pitanje da li psi dobijaju tumor ako se ne sterilišu često se postavlja, ali odgovor nije jednostavan. Ključno je razumeti ne samo zdravstvene aspekte, već i hormonske, ekološke i biološke faktore koji utiču na život psa.
Kada sterilisati psa i zašto ovo pitanje uopšte postoji
Sterilizacija se često posmatra kao preventivna mera protiv neželjenih štenca i nekih bolesti, poput tumora reproduktivnih organa. Međutim, pitanje kada sterilisati psa zavisi od fiziološkog i mentalnog sazrevanja životinje. Preuranjena sterilizacija može poremetiti normalan razvoj hormona i organizma.
Veterinarski stručnjaci preporučuju da se psi sterilišu tek nakon što dostignu polnu zrelost – obično između 18 i 24 meseca. Pre tog perioda polni hormoni, poput estrogena i testosterona, nisu dovoljno razvijeni da bi pravilno stimulisali druge telesne i mentalne funkcije.
Da li psi dobijaju tumor ako se ne sterilišu?
Veliki broj pasa koji nisu sterilisani i nikada nisu imali potomstvo može razviti određene vrste tumora. Najčešće su to tumori mlečnih žlezda kod ženki, tumori testisa i prostate kod mužjaka, ali i upale materice (piometra) kod ženki.
Uzrok nije samo genetika – radi se o tome da reproduktivni organi gube svoju prirodnu funkciju kada se nagon za reprodukcijom ne ispoljava, što može dovesti do sistemskih poremećaja i povećati rizik od kancera.
Kako hormoni utiču na rizik od tumora kod pasa
Hormoni igraju ključnu ulogu u održavanju ravnoteže organizma. Kod pasa koji su sterilisani prerano ili nisu imali priliku da koriste reproduktivne funkcije, dolazi do disbalansa hormona, što može uzrokovati razvoj benignih ili malignih tumora.
Kod mužjaka, testosteron stimuliše normalan rad prostate i drugih organa, dok kod ženki estrogen i progesteron regulišu menstrualni ciklus i funkciju mlečnih žlezda.
Zašto psi koji nikada nisu imali potomke češće razvijaju probleme
Psi koji ne koriste svoje reproduktivne organe mogu razviti tzv. “energetsku blokadu”, gde organizam ne može pravilno da iskoristi funkcije organa. Ovaj fenomen može povećati verovatnoću razvoja tumora, posebno u srednjim i starijim godinama.
Stoga, iako sterilizacija smanjuje rizik od određenih bolesti, njena primena mora biti pažljivo tempirana i zasnovana na individualnom razvoju psa.
Greške iz 90-ih: kako je sterilizacija sa mačaka preneta na pse
Program „uhvati–steriliši–vrati“ koji je sproveden kod divljih mačaka devedesetih godina u Americi kasnije je primenjen i na pse. Ideja je bila da se smanji populacija životinja, ali efekti nisu bili potpuno predvidivi.
Eksperimenti pokazuju da ukoliko populacija divljih životinja nije prvo dovedena na ekološki minimum, sterilizacija sama po sebi ne rešava problem prenamnožavanja, već samo menja dinamiku populacije i može uzrokovati nove probleme u ekosistemu.
Pravilno tempirana sterilizacija psa smanjuje rizik od tumora
Program „uhvati–steriliši–vrati“ i zašto ne funkcioniše
Kod pasa, ovaj program često dovodi do toga da se u ekosistemu stvara praznina koju priroda brzo popunjava. Psi sa ulice uklonjeni u azil se zamenjuju drugim psima koji dolaze iz okoline, čime se balans ne rešava.
Dakle, sterilizacija sama po sebi nije univerzalno rešenje, već mora biti deo šire strategije koja uključuje i ekološki i društveni kontekst.
Ekološki kontekst – zašto priroda ne trpi vakum
Psi i druge životinje na ulicama igraju ulogu u ekosistemu: kontrolišu populaciju glodara, ptica i insekata. Uklanjanjem pasa sa ulica bez razumevanja ekološkog konteksta, dolazi do poremećaja u balansu prirode, što može imati neželjene posledice na druge životinje i lokalne zajednice.
Šta se dešava kada pas ima prirodan reproduktivni nagon a nema mogućnost parenja
Kada pas stalno oseća potrebu za reprodukcijom, a ona nije zadovoljena, dolazi do stresa i hormonskih poremećaja. Ovi faktori utiču na zdravlje i mogu povećati rizik od tumora, posebno kod pasa koji nikada nisu imali potomke.
Energetski mehanizam koji vodi ka tumorima
Neiskorišćena reproduktivna energija može izazvati disbalans u organizmu, što kod nekih pasa vodi ka razvoju kancera. Ovo objašnjava zašto psi koji ne koriste svoje reproduktivne funkcije ponekad obole od bolesti koje su retke kod pasa koji imaju potomstvo ili su pravilno sterilisani u optimalnom periodu.
Kada sterilisati psa: pravilno vreme prema fiziologiji
Pravilno vreme za sterilizaciju je nakon što pas dostigne polnu zrelost, što je obično između 18 i 24 meseca. Pre tog perioda, hormoni poput estrogena i testosterona nisu dovoljno razvijeni da bi podržali fiziološki i mentalni razvoj psa.
Sterilizacija pre polnog sazrevanja može poremetiti razvoj kostiju, mišića i hormona, dok pravilno tempirana sterilizacija smanjuje rizik od tumora i drugih zdravstvenih problema.
Zašto nikada pre 18–24 meseca
Pre polnog sazrevanja psi ne luče dovoljno hormona za pravilno funkcionisanje organizma. Rana sterilizacija može imati dugoročne posledice, dok odlaganje do 18–24 meseca omogućava psu da se pravilno fiziološki i mentalno razvije.
Da li je bolje da ženka ima barem jedno ili više legla?
Prirodno, reprodukcija može smanjiti rizik od određenih tumora kod ženki. Međutim, odluka da li će ženka imati potomstvo mora biti odgovorna i planirana, jer svako leglo donosi novu populaciju pasa koja zahteva negu i prostor.
Da li će pas dobiti tumor ako se ne steriliše?
Velikom broju pasa koji nisu sterilisani i nikada nisu imali potomke postoji povećan rizik od razvoja tumora. Ipak, ako psi koriste svoje reproduktivne funkcije i organi žive svoju prirodnu svrhu, rizik od tumora se značajno smanjuje.
Prava odluka o sterilizaciji psa treba da bude mirna, promišljena i zasnovana na fiziološkom razvoju psa, a ne samo na društvenim ili političkim pritiscima.
Bio sam za sterilizaciju i kastraciju pasa, ali sada se pitam – je li to briga ili strah? Ovo nije samo o psima – već o nama i poštovanju života.
Moje putovanje od zagovornika do preispitivanja
Kada sam prvi put čuo za masovnu sterilizaciju i kastraciju pasa, bio sam ubeđen da je to pravi put. Verovao sam da je to human čin, odgovornost prema društvu, način da se smanji patnja životinja. Bio sam glasni zagovornik, noseći zastavu “većeg dobra”. Ali danas, nakon godina promišljanja, razgovora s drugima, rada na sebi i suočavanja s pitanjima koja nisam želeo da postavim, pitam se: da li je to zaista bilo za dobro pasa, ili je to bio moj pokušaj da kontrolišem nešto što nisam razumeo – ni kod pasa, ni u sebi?
Fiziološke i emocionalne posledice sterilizacije i kastracije pasa
Šta sterilizacija i kastracija zaista čine psima?
Sve više naučnih dokaza pokazuje da sterilizacija i kastracija nisu samo jednostavni hirurški zahvati. Kada psu oduzmemo polne hormone, mi ne eliminišemo samo sposobnost reprodukcije – mi remete hormonsku osu koja igra ključnu ulogu u njihovom ponašanju, emocionalnoj stabilnosti, zdravlju kostiju, mišića, imunog sistema. Ipak, često to radimo bez dubljeg razumevanja posledica, bez pitanja: zašto to zapravo činimo? Je li to zaista za pse, ili je lakše za nas? Lakše je živeti s psom čije su emocije prigušene, čiji nagoni ne izazivaju, čija energija ne remeti naš komfor. Ali šta smo time postigli? Jesmo li psa učinili “boljim saputnikom”, ili smo ga pretvorili u nešto što više nije ono što je priroda stvorila?
Intimna odluka o sterilizaciji i kastraciji pod društvenim pritiskom
Odluka o sterilizaciji ili kastraciji duboko je intimna. To je izbor koji menja život psa iz korena i nosi ogromnu odgovornost. To nije prostor za kolektivni pritisak, slogane ili propagandu. To je prostor za svestan razgovor, za preuzimanje odgovornosti za posledice koje takva odluka donosi. Ali ova priča nije samo o pojedincu koji donosi odluku. Ova priča je o nečem širem – o aktivizmu koji sam nekada zagovarao, a koji sada vidim u drugačijem svetlu.
Aktivizam između brige i kontrole
Moj deo u talasu propagande
Bio sam deo tog talasa. Glasno sam podržavao sterilizaciju i kastraciju, verujući da je to rešenje za napuštene pse, za prenaseljenost, za bol koju životinje trpe. Ali sada, kroz razgovore s ljudima, kroz rad s njima i promatranje njihovih motiva, uviđam da iza tog aktivizma često stoji nešto dublje – ne samo briga za pse, već nesvesna potreba za kontrolom, ispravljanjem, popravljanjem nečega što nije nužno vezano za životinje. Taj agresivni, često nesvesno nasilni poziv na sterilizaciju i kastraciju nije uvek utemeljen na razumevanju, već na unutrašnjem nemiru koji nas tera da “popravimo” svet, možda zato što ne znamo kako da popravimo sebe.
Obrasci iza žara aktivizma
Kroz rad s ljudima i promatranje njihovih priča, počeo sam da primećujem obrasce koji stoje iza tog žara za sterilizacijom i kastracijom. Verujem da mnogi koji zagovaraju ove zahvate to rade iz dubokih, često nesvesnih razloga:
Neki pokušavaju da uspostave red nad haosom koji su doživeli u detinjstvu.Neki su naučeni da se ljubav zaslužuje “ispravnim ponašanjem”, pa kroz sterilizaciju potvrđuju svoju vrednost društvu.
Neki nesvesno kažnjavaju – sebe, druge, pa i životinje – iz potisnutog bola.
Neki nose teret porodičnih trauma, straha od života, neželjenog roditeljstva, pa taj strah prenose na pse, uskraćujući im reprodukciju.
Neki, koji su sami bili napušteni, projektuju svoju tugu na sudbinu pasa, pokušavajući da spasu njih kako bi zalečili sopstvene rane.
I neki su toliko otuđeni od prirode i sopstvenog tela da pokušavaju da “civilizuju” život tamo gde bi trebalo da postoji prirodni ritam.
U svakom trku psa kroz prirodu ogleda se čista radost postojanja – sloboda koja podseća čoveka šta znači zaista živeti.
Ritual kontrole, a ne ljubavi
Ovi obrasci, koje sam video kod drugih, naterali su me da preispitam sopstvena uverenja. Shvatio sam da sterilizacija i kastracija, u mnogim slučajevima, nisu čin brige, već ritual kontrole. Suzdržavanje straha, ne ljubavi. I dok sam nekada verovao da je to put ka boljem društvu, sada vidim da institucionalizacija ovih zahvata često legitimizuje raskid sa životom – ne samo kod pasa, već i kod nas samih. Kada kao društvo forsiramo sterilizaciju i kastraciju kao univerzalno rešenje, mi ne stvaramo red – mi tiho pozivamo na odricanje od instinkta, vitalnosti, prirodnog identiteta.
Šira slika: Odnos prema životu
Ovo nije samo priča o psima. Ovo je priča o nama, o tome kako se odnosimo prema životu koji ne razumemo, koji pokušavamo da stavimo pod kontrolu umesto da ga poštujemo. Bio sam deo tog sistema. Verovao sam da štitim pse, da doprinosim većem dobru. Ali istina je bila da mi je bilo lakše boriti se za “pravednu stvar” nego suočiti se s pitanjima koja sam nosio u sebi. Aktivizam mi je davao smisao, pravdao moje emocije, davao mi identitet.
Pronalazak istinskog poziva
Suočavanje sa sopstvenim nemirom
Godine su prolazile. Kroz rad na sebi, kroz tišinu, razgovore i promišljanja, počeo sam da se menjam. Pronašao sam deo sebe koji je bio uplašen, koji je tražio sigurnost u uverenjima i borbama. Taj deo mene nije želeo da kontroliše samo pse – želeo je da kontroliše svet, jer je to bio način da se zaštitim od sopstvenog nemira. Kada sam to prepoznao, počeo sam da gledam drugačije. Počeo sam da slušam. Počeo sam da upoznajem pse – ne kao projekte koje treba “ispraviti”, već kao bića s potrebama, ritmom, dostojanstvom.
Poriv naspram poziva
Tek tada sam shvatio razliku između poriva i poziva. Poriv dolazi iz nemira, iz potrebe da ublažim sopstvenu nesigurnost. Poziv dolazi iz tišine, iz mira. Poriv viče, traži potvrdu, zbližava me s istomišljenicima. Poziv sluša, gradi prostor za različitost, povezuje me s drugima, sa svetom. Pronalazak te razlike promenio je moj pogled na sve – na pse, na ljude, na sebe.
Edukacija i svest o sterilizaciji i kastraciji pasa kao put promene
Sterilizacija i kastracija neće rešiti nasilje, niti će zaustaviti napuštanje pasa. To nisu rešile ni do sada. Ali edukacija – istinska, iskrena, lična – ona menja sve. Jer menja nas. Zato treba da zastanemo i zapitamo se: šta nas tera da drugima uskraćujemo ono što nismo naučili da prepoznamo u sebi? Možda, lišavajući pse njihovih fizičkih funkcija, uskraćujemo im iskustvo celovitog postojanja – baš kao što smo i mi, negde usput, zaboravili šta znači živeti punim bićem.
Živeti znači osećati
Dok god toga nismo svesni, ponavljaćemo iste obrasce. Bez pitanja. Bez zastoja. Jer hodati, disati, jesti – nije isto što i živeti. Živeti znači osećati, imati izbor, imati glas. Kao što čovek, kada jednom nauči da ćuti i trpi, zaboravi kako da se vrati sebi, tako ni pas, kome je oduzeto biće, ne može više živeti punim životom.
Poziv na očuvanje života
Zato: čuvajmo život. U sebi. U psima. U drugima.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Sterilizacija pasa se najčešće predstavlja kao najbolje i najhumanije rešenje – kako za vlasnika, tako i za psa. Međutim, moje dugogodišnje iskustvo pokazuje da stvari nisu toliko jednostavne. Pas nije samo organizam kome smo uklonili polne žlezde. On je složeno biće čiji endokrini sistem funkcioniše kao celina. Kada uklonimo testise ili jajnike, mi ne uklanjamo samo mogućnost reprodukcije, već ulazimo duboko u njegov hormonalni balans.
Hormonalna mreža psa i posledice uklanjanja polnih žlezda
Endokrini sistem psa povezuje mozak, nadbubrežne žlezde, štitnu žlezdu, testise ili jajnike. Polni hormoni nisu važni samo zbog reprodukcije – oni učestvuju u regulaciji stresa, metabolizma i ponašanja.
Kada pas izgubi polne hormone zbog sterilizacije, nadbubrežne žlezde pokušavaju da preuzmu njihovu ulogu. To dovodi do hiperaktivnosti ovog organa, a posledica može biti povećana razdražljivost, hormonalne disbalanse i čak pojave bolesti koje su ranije bile retke kod pasa – poput Kušingove bolesti ili problema sa štitnom žlezdom.
Pas često neće pokazati bol ili nelagodu, jer su psi životinje koje izuzetno dobro trpe, ali to ne znači da posledice ne postoje.
Saša Riess govori o funkciji žlezda kod pasa i posledicama sterilizacije.
Alternativne metode
Uvek se pitam: da li je sterilizacija jedino rešenje? Postoje i druge metode kojima se može sprečiti razmnožavanje, a da se ne uklanjaju polne žlezde u potpunosti. Na primer:
Vazektomija kod mužjaka – podvezivanje semenovoda bez uklanjanja testisa.
Histerektomija bez uklanjanja jajnika kod ženki – uklanja se materica, a jajnici ostaju kao prirodan izvor hormona.
Na ovaj način pas ne može imati potomke, ali zadržava svoj hormonalni balans i prirodnu regulaciju organizma.
Moje viđenje
Sterilizacija nije greška sama po sebi – mnogi vlasnici biraju ovo rešenje iz dobre namere. Ali važno je da budemo svesni posledica. Ako već moramo da donesemo tu odluku, onda je moja preporuka da se informišemo o alternativama i da biramo rešenja koja čuvaju hormonalnu mrežu psa.
Na kraju, pitanje sterilizacije nije samo pitanje komfora vlasnika, već i kvaliteta života psa. Moj savet je – istražite, pitajte, tražite veterinare koji razumeju holistički pristup i ne donosite odluku olako.
Preuzmite besplatan priručnikkoji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
