Ovo nije priča o slepoj ljubavi i njenim posledicama. Ovo je priča o tome šta se dogodi kada ljubav nema granice i kada odgovornost prema psima ustupi mesto slabosti.
Kada smo se preselili u Dalas, uselili smo se u kuću u kojoj je već živeo Roki. Bio je stariji nemački ovčar, snažan i krupan pas, sa jednim spuštenim uhom koje mu je davalo blag, gotovo detinji izraz. Iako fizički jak, bio je izuzetno privržen svojoj gazdarici. Pratio ju je svuda. Njeno kretanje određivalo je njegovo.
Rokije odmah uspostavio dobar odnos sa Henijem. Od prvog dana su se razumeli. Igrali su se mirno, bez nadmetanja. Roki je bio zdepast, ali pažljiv. Njegovi pokreti su bili sporiji, ali nežni. Henije pored njega bio opušten i siguran.
Snaga i strah: Roki kao ogledalo nesigurnosti
Imao je i drugu stranu. Bio je vrlo reaktivan prema psima iz susednog dvorišta, kao da stalno brani teritoriju. Istovremeno, bio je pas koji se snažno plašio grmljavine i olujnih vetrova, kojih u Teksasu ima mnogo i koji dolaze naglo tokom cele godine. Tada bi se povlačio, tražio blizinu i zaklon. Bio je pas koji je u sebi nosio i snagu i strah.
Roki je živeo sa svojom vlasnicom, ženom od sedamdeset pet godina. Bio je njen pas. Ne moj. Ta granica je bila jasna, iako smo svi živeli u istoj kući. Njihov odnos je bio zasnovan na bliskosti i navici, ali i na obrascu koji je vremenom pokazao svoju mračnu stranu. Bio sam svedok šta se događa kada poruka Pure Love & Harmony nije adekvatno primenjena, kao i posledica na koje upozoravam još od 2003. godine.
MB poslastice: Simbol neadekvatne odgovornosti prema psima
Roki je bio ozbiljno gojazan. Imao je naviku da stalno traži poslastice. Nije to radio agresivno, već uporno, umilnim lajanjem i nezgrapnim lupkanjem šapom o nogu svoje vlasnice. Ona bi odgovorila rečenicom: „Oh, Roki, samo momenat“, a zatim bi mu dala MB.
MB je bila izuzetno popularna američka “poslastica” za pse, industrijski proizvod bez ikakve nutritivne vrednosti, sa aditivima i čestim povlačenjima sa tržišta zbog ozbiljnih propusta u proizvodnji. Za nju, to je bio znak pažnje. Za Rokija, to je bila smrtna kazna, sa odloženim izvešenjem.
Predlagao sam da prestane sa tim i da mogu da pravim domaće poslastice za njega. Svaki put kada bih ih napravio, ostajale bi u frižideru. Nije ih davala, i na kraju bismo ih bacali. Pokušavao sam na razne načine. Odgovori su uvek bili slični: „U redu.“ „Razmisliću.“ „Potrudiću se. Znam da je do mene” ali promena nije dolazila.
Kada smo mi išli u kupovinu, ponekad bi tražila da kupimo MB „poslastice“. Nisam mogao. Bilo je jače od mene. Smatrao sam da je moja odgovornost prema psima da stojim na svom mestu, da ponudim rešenje i pomoć, ali da ne pređem granicu koja mi ne pripada. Iako Roki nije bio moj pas, odbio sam da budem saučesnik u neadekvatnom odnosu prema njemu. Toliko sam mogao i morao, danas se pitam šta sam mogao drugačije.
Strah od gubitka ljubavi i destruktivna energija
Ona je, međutim, nastavila. Kupovala je MB sama, često onlajn, u velikim količinama, da ih ima kad god Roki zatraži. Njegovu potrebu za sigurnošću zamenila je hranom. Davanje MB postalo je način da umiri i njega i sebe.
Problem nije bio u neznanju, već u nemoći da se bude na svom adekvatnom mestu. U strahu da će ljubav nestati ako se postavi granica. Ljubav je svedena na formu odnosa u kojem ona suštinski ne postoji. Tačnije, postoji, ali kao veoma destruktivna energija. To je isto kao kada bi detetu svaki put kada zatraži dali sladoled i čokoladu, a kasnije se pitali zašto ima ozbiljne zdravstvene probleme i krivili genetiku. I dete i pas traže isto: sigurnost. Kada je nema, tražiće stalnu pažnju kako bi umirili strah.
Poslednji dan: Kada odgovornost postane svesnost
Vremenom, Rokijevo telo je počelo da popušta. Tog poslednjeg dana, 2025. godine, oko osam sati uveče, Rokijevo slabo telo je posustalo. Više nije moglo da izdrži. Otišao je.
Nakon njegove smrti, bila je slomljena. Plakala je. Rekla je da joj je žao što nije mogla da se kontroliše. Priznala je da je davala MB i kada je znala da ne treba. Rekla je i da u kući ima oko dvadeset kilograma MB i pitala da li bi mogla da ih odnese u azil. Rekao sam da to ne bi trebalo da radi. Psi u azilima su već dovoljno napaćeni i često jedu najgoru moguću hranu. Jedino adekvatno rešenje za ono što je ostalo bilo je da se jednostavno baci. MB je za đubre.
Postoje proizvodi koji se prodaju ljudima slabim u ljubavi, onima koji veruju da se ljubav može kupiti. A pas tu cenu, nažalost, neretko plati životom.
Da li sam mogao nešto drugačije?
Preispitujem se.
Možda sam trebao da se okrenem i u potpunosti odem iz te kuće. Da kažem jasno NE svedočenju Rokijeve patnje.
Možda sam trebao da pokušam drugačije. Ne, nisam odustajao, ali dok sam ja tražio pravi način da priđem njegovoj vlasnici, smrt je bila brža.
Roki, žao mi je…
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Istina koja leči: Zašto su krvavi prolivi psa prestali nakon Snežanine teške odluke?
Godinama je radila sve kako treba, ali krvavi prolivi njenog psa prestali su tek kada je prestala da laže sebe.
U prethodnoj kolumni bila je ispričana priča o Mariji i njenom psu, o hroničnoj dijareji koja je trajala godinama i prestala tek onda kada je ona prestala da živi protiv sebe. Tada je ostalo otvoreno pitanje da li je reč o slučaju ili o obrascu koji se ponavlja kada se neizgovorena istina u jednom sistemu predugo potiskuje.
Ova kolumna nastavlja tamo gde je prethodna stala. Donosi priču o Snežani i njenom psu Bobiju, ali i o jednoj odluci koja se godinama odlagala.
Kada protokoli nisu dovoljni za zdravlje psa
Snežana nije bila žena koja ignoriše probleme. Naprotiv. Bila je jedna od onih koje pokušavaju sve, koje se drže smernica, koje traže znanje i dosledno ga primenjuju. Kada su se kod njenog psa Bobija pojavili krvavi prolivi, nije čekala. Reagovala je odmah. Veterinari, analize, terapije. Kada se pokazalo da rešenja nisu trajna, okrenula se drugačijem pristupu.
Od samog početka bila je u stalnom kontaktu. Pratila je rituale, primenjivala preporuke iz priručnika, prilagođavala ishranu, menjala namirnice koje koristi u kuvanju. Uz to, tokom cele godine bila je redovna učesnica online radionica Poretka harmonije. Prisustvovala je, slušala, postavljala pitanja.
Ipak, uprkos svemu što je tehnički bilo urađeno ispravno, Bobijevi simptomi nisu nestajali. Bilo je kraćih perioda poboljšanja, ali krv se vraćala. Uvek. Kao da uzrok nije bio u onome što pas jede, već u onome u čemu živi.
Snežanin brak je spolja delovao stabilno. Život u inostanstvu, uspeh na poslu. Nije bilo scena. Nije bilo drame koja bi dala legitimitet odlasku. Bio je to odnos u kojem se dugo ćutalo. U kojem je verovala da je izdržavanje isto što i ljubav. Godinama je odbijala da sebi prizna da više ne može tako.
U takvim okolnostima, žena često izgubi kontakt sa sobom jer veruje da mora da sačuva porodicu po svaku cenu. Ali telo ne razume ideju cene. Telo reaguje na realnost. A pas, koji živi u istom prostoru i deli istu emocionalnu klimu, reaguje još brže. Zdravlje psa i istina vlasnika su neraskidivo povezani.
Kroz radionice Poretka harmonije, Snežana je polako počela da uviđa obrazac. Postajalo je jasno da pas ne može da bude stabilan u prostoru u kojem je osnovna figura sistema stalno u unutrašnjem konfliktu.
Na poslednjoj radionici te godine, Snežana je podelila ono do čega je došla. Bez dramatizacije. Rekla je da je shvatila da više ne može da laže sebe. Da razume da, ako želi da pomogne svom psu, mora prvo da pomogne sebi.
Odluka o razvodu nije došla kao impuls. Bila je rezultat dugog procesa. Kada je konačno donela odluku, sve se promenilo. Ne zato što je razvod magično rešenje, već zato što je prestalo dugotrajno poricanje.
Nakon razvoda, Bobijevi krvavi prolivi su prestali gotovo preko noći. Hrana je ostala ista. Nije uveden novi protokol. Promenila se samo dinamika života. Nestala je hronična napetost. Nestala je tišina puna neizgovorenog. Nervni sistem žene se smirio. Nervni sistem psa je to pratio.
Šta nam poručuje zdravlje naših ljubimaca?
Ova priča ne govori da su svi zdravstveni problemi pasa posledica ljudskih odnosa. Ona govori o nečemu suptilnijem. O tome da se ponekad simptomi ne povlače dok se ne promeni ono što ih stalno iznova stvara.
I Marija i Snežana su preuzele odgovornost ne samo za svoje pse, već i za sopstveni život. U poretku harmonije, svako ima svoje mesto. Kada žena stoji na svom mestu, pas više ne mora da nosi ono što nije njegovo.
Ovo nije priča o razvodu. Ovo je priča o iskrenosti. O trenutku kada prestaje samoprevara. Pas to prepozna prvi. Ne rečima, nego telom. Ipak nije do čipsa. Do istine je.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Ipak nije do čipsa: Da li vaša istina može da izleči vašeg psa?
Marijina odluka da napusti toksičan posao navodno je u jednom danu zaustavila višegodišnju agoniju njenog psa. Šta ako se bolest ljubimaca skriva u našim navikama, strahovima i neizgovorenim istinama?
Kada nema drame: Kako bolest ljubimaca počinje tiho
Postoje priče koje počnu tiho, skoro nezapaženo, bez velike dramaturgije i bez spoljne drame. Nema trenutka kad svet stane. Nema velikog obraćanja javnosti. Ima samo jedna osoba, jedan pas i jedan nemir koji godinama ne popušta.
Na stolu stoje papiri sa uputima, računi od veterinara, preporuke za ishranu, suplementi, kuvari psićeve hrane, planovi za detoksikaciju, saveti stručnjaka, sve ono što bi trebalo da reši problem. Ipak, telo jednog psa uporno reaguje istim simptomom. Godinama.
Bolest ljubimaca i telo psa koje godinama ponavlja isti simptom
Marija je živela u malom stanu u predgrađu. Radila je u trgovini. Redovan posao, stabilna plata, fiksno radno vreme, bez ikakvih znakova spoljne opasnosti. Ali unutra, u prostoru koji niko ne vidi, svakodnevno se akumulirao stres. Reči izgovorene visokim tonom, uvrede prekrivene osmehom, stalno vrednovanje tuđih potreba iznad sopstvenih granica. To je okruženje koje spolja izgleda normalno, a iznutra razgrađuje čoveka polako, kao kap koja udubljuje kamen.
U isto vreme, njen pas, mali usvojeni mešanac po imenu Džeki, ispisivao je svoju priču kroz telesni simptom koji se nikada nije zaustavljao. Hronična dijareja. Ne nedelju dana. Ne mesec. Godinama. Sa kratkim, iluzornim pauzama kad bi sve izgledalo bolje pa se vraćalo još jače. Veterinari su menjali terapije. Analize su vraćale konfuzne rezultate.
Prehrana je bila menjana u krug. Kuvani obroci po recepturama, protokoli čišćenja organizma, kombinacije probiotika. Ništa nije davalo stabilnost. Kao da je telo psa imalo svoju autonomnu poruku koja nije mogla da se utiša spoljnim intervencijama.
Iz perspektive veterinarske struke, ovakvi slučajevi se ponekad zavode pod kategoriju idiopatskih. To znači da uzrok postoji, ali ga ne možemo jasno definisati dostupnim alatima. U praksi, to znači da se bavimo efektima bez pristupa uzroku. U takvoj situaciji vlasnik prolazi kroz sve faze iscrpljenosti. Od nade, preko frustracije, do rezignacije. Marija je prolazila kroz sve to.
Šta ako bolest ljubimaca nije samo medicinski problem?
Ali u njoj se pojavilo i još nešto. Pitanje koje većina ne želi da izgovori: Šta ako problem nije u psu?
To pitanje se pojavilo nakon godina praćenja različitih pristupa koji povezuju emocionalna stanja sa fiziologijom. Ne ezoterija, ne magijsko razmišljanje, nego modeli koji pokušavaju da objasne kako nervni sistem čoveka utiče na nervni sistem psa u istom kontekstu. Poznato je da psi registruju promene srčanog ritma kod ljudi, da reaguju na kortizol, da mogu da prepoznaju mikro promene u glasu i disanju.
Ako pas može da detektuje epileptični napad pre nego čovek, ako pas može da nanjuši kancer u ranoj fazi, zašto je nemoguće da pas registruje emotivno stanje vlasnika koje se ne izražava rečima? Ideja da emocije utiču na creva nije nova. Kod ljudi je potvrđena kroz medicinu, neurologiju i psihosomatiku. Strah zatvara stomak.
Tuga usporava varenje. Hronični stres menja mikrobiom. Ako je to moguće kod čoveka, zašto ne bi bilo moguće kod psa koji živi u istom prostoru, u istom ritmu, u istim navikama? Nervni sistem psa je dizajniran da prati čoveka. Evolucija je od vuka napravila biće čije je preživljavanje povezano sa čovekovim stanjima.
Marija je počela da posmatra sebe. Ne da traži krivicu, nego da prati obrazac. Svaki put kad bi za vikend imala dan bez obaveza, simptomi njenog psa bi bili blaži. Svaki put kad bi se vratila kući posle konflikta na poslu, pas bi imao jače pogoršanje. Ovaj obrazac nije dokaz. Ali jeste trag. Ako se isti trag ponavlja više puta, nije neozbiljno razmotriti mogućnost da ima značenje.
Kako teret utiče na svakog člana sistema
U modelima sistemskog rada postoji pojam poretka harmonije. To nije filozofski konstrukt nego princip koji kaže da svako biće u sistemu treba da nosi sopstveni teret. Kada pas preuzima teret vlasnika, bilo emocionalni ili energetski, narušava se prirodni red. Pas nema kapacitet da procesuira ono što pripada čoveku. I sistem se tada poremeti. Ishod tog poremećaja je često hronična bolest ljubimaca koja se registruje kroz ponašanje ili fizičko zdravlje.
Marija je došla do tačke kad više nije mogla da ignoriše sopstveno stanje. Počela je da štedi. Planirala je da za dva meseca napravi finansijski jastuk i da napusti posao. Tokom tog perioda već je primećivala da joj se telo menja kada misli o odlasku. Disanje postaje dublje. Stomak se opušta. Misao o slobodi makar teoretskoj otvara prostor u telu koji je godinama bio skučen.
Balans nije stanje, već odnos između čoveka i psa.
Kada je konačno dala otkaz, nije očekivala čudo. Vratila se kući sa jednostavnim osećajem rasterećenja. Ne ekstaza, ne euforija. Samo odsustvo pritiska. Te noći, prvi put posle dugo vremena, Džeki nije imao dijareju. Sutradan takođe nije. I tako dan za danom. Posle niza godina, simptom se zaustavio onog dana kad se promenilo stanje u kojem živi čovek.
Postavlja se pitanje kako objasniti ovakvu promenu. Nauka ne nudi jasan odgovor jer ovaj fenomen spada između oblasti. Previše je holistički za klasičnu veterinu. Previše fizički za psihologiju. Previše utemeljen u iskustvu da bi se odbacio. Previše neuhvatljiv da bi se proglasio pravilom. Ali ono što ostaje jeste podatak. Evidencija. Rezultat.
Promena čovekovog stanja i efekat na psa
Ovo nije poziv ljudima da daju otkaze. Ovo nije tvrdnja da se sve bolesti pasa rešavaju promenom posla. Ovo je poziv na drugačiji način razmišljanja. Umesto isključivog fokusiranja na posledicu, postoji mogućnost da se posmatra i uzrok koji možda ne pripada psu nego čoveku. Ako pas živi u emocionalnoj klimi koja je konstantno toksična, nije li realno da će njegov nervni sistem reagovati?
Ako čovek danima ne diše do kraja, zašto očekivati da pas može da diše slobodno? Organizam psa ne poseduje verbalni jezik da izrazi ono što oseća. Njegov jezik je telo. Kada se pojavljuju gastrointestinalni simptomi koji traju godinama, a koji variraju u zavisnosti od emocionalnog stanja okoline, to nije nevažno. To nije slučajnost koja se može odbaciti bez razmatranja. To je podatak koji zahteva da se sistem posmatra celovito. Čovek i pas nisu dva odvojena entiteta koji žive paralelno. Oni su sistem. I sistem ima svoje zakonitosti.
U kontekstu rezonance, svako biće u sistemu reaguje na najjači signal. Ako je signal strah, sistem će vibrirati u strahu. Ako je signal mir, sistem će naći svoj tempo. U Marijinom slučaju, očigledno je da je promena signala promenila dinamiku simptoma. Ne može se znati da li bi isti ishod imao neko drugi. Ali činjenica je da je imala ona.
Gde prestaje bolest, a počinje istina?
Najveća vrednost ove priče nije samo u tome kako se leči bolest ljubimaca, nego u pitanju koje otvara… Šta je u našem životu toliko teško da naš pas reaguje telom? Šta mi kao ljudi ne uspevamo da procesuiramo? Gde smo ostali u situaciji koja je prestala da bude bezbedna za naš nervni sistem?
Jer ako živimo u stanju hronične napetosti, a pas funkcioniše kao produžetak našeg nervnog sistema, onda nema razdvajanja. Ono što je naše, preliva se u njih. I obrnuto.
Marija danas živi drugačije. Ne savršeno. Ne bajkovito. Samo autentičnije. Džeki nema simptome. To ne znači da će ih zauvek biti bez. To znači da je trenutno sistem u balansu. A balans nije stanje. Balans je odnos. Odnos između unutrašnjeg i spoljašnjeg, između čoveka i psa, između emocije i tela.
Ovo je jedna priča. Druga dolazi. U sledećoj kolumni biće reči o Snežani i njenoj kući Bobi. Godine krvave dijareje koje su prestale nakon razvoda. Druga kuća, drugi odnos, druga dinamika. Ali isto pitanje. Ako pas reaguje na ono što živimo, šta smo spremni da promenimo da bismo im dali zdrav život?
I da li smo spremni da te promene uradimo pre nego što pas postane nosilac onoga što je naše? Ako psi zaista nose ono što mi ne izgovaramo, onda se najveća terapija možda ne nalazi u laboratoriji, nego u istini.
Ipak nije do čipsa. Do istine je.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Postoji jedno staro učenje, nalik drevnoj indijanskoj priči, koje kaže da je susret sa crnim ili belim psom znak poštovanja. Ne zato što su ti psi drugačiji, već zato što su psi – kao vrsta – oduvek najbliži čoveku. Upravo tu počinje i tema o kojoj se retko govori otvoreno: black dog syndrome.
Šta je black dog syndrome?
Black dog syndrome je pojam koji se koristi širom sveta kako bi se opisala pojava da se crni psi teže udomljavaju, češće završavaju u azilima i, nažalost, lakše bivaju odbačeni ili eutanazirani.
„Crni pas je onaj koga je najlakše izbaciti na ulicu, najlakše smestiti u azil i najteže ‘osvojiti’. A samim tim – i najlakše ubiti.“
Ovo nema veze sa karakterom psa. Ima veze isključivo sa ljudskim projekcijama, strahovima i simbolikom boje.
Crno i belo – ista suština, različita percepcija
U prirodi, crna i bela boja imaju istu vrednost. One su suprotnosti samo u ljudskoj interpretaciji. Pas ne zna da je crn ili beo. On zna samo jedno – da li pripada ili ne pripada.
Problem nastaje onda kada ljudi:
crne pse doživljavaju kao „opasnije“
veruju da su „teži za dresuru“
smatraju da su „manje fotogenični“
projektuju lične strahove na boju dlake
Odgovornost ljudi koji biraju crne pse
Briga o crnom psu, kaže Saša, nosi veću odgovornost – ne zato što je pas „problematičan“, već zato što je društvo problematično prema njemu.
„Ljudi koji brinu o crnim psima imaju veću odgovornost od onih koji biraju pse koji nisu crni.“
To nije teret, već svesna odluka da se ne učestvuje u kolektivnom odbacivanju.
Mnogi od nas veruju da su stabilni jer su zadržali svakodnevne navike, ali često je upravo ta rutina samo zamka bola u koju upadamo kako bismo sakrili svoje neproživljene rane.
Posledica ćutanja i zamka bola
U prošloj kolumni govorio sam o tome kako smo, u pokušaju da se zaštitimo od prevelikog bola, ostavili pse da budu prvi koji će pokazati posledice našeg ćutanja. I gotovo istog dana stigao je komentar koji naizgled osporava tu ideju, a u suštini je potvrđuje do najsitnije tačke: „Nije bilo panike ni haosa. Pas je imao svoju rutinu.”
Poricanje: Kako nastaje zamka bola kroz neproživljene rane
Ta rečenica je savršen primer upravo one istine o kojoj sam pisao. To je rečenica koja nastaje onda kada je sećanje na bol preteško da se otvori. Kada društvena trauma udara toliko duboko da najlakši način da se preživi jeste da se kaže da se ništa nije dogodilo. Da nije bilo panike. Da su ljudi radili normalno. Da je pas imao rutinu.
Ali ta vrsta poricanja nije dokaz stabilnosti. To je dokaz rane. Komentar nije kontradiktoran. On je simptom. On je podsvesna potvrda svega što sam napisao u prethodnoj kolumni. Ne zato što je osoba loša ili neinformisana, nego zato što je to mehanizam preživljavanja čitave jedne epohe.
Niko ne želi da ponovo oseti strah koji je morao da progura kroz zube da bi imao snage da radi. Niko ne želi da prizna da je svet stao, jer ako to izgovorimo, moraćemo da priznamo i šta je to uradilo našem sistemu. Ali psi jesu priznali. Oni nisu mogli da ćute.
Zamka bola kao najopasniji obrazac kolektivne psihologije
Zato je paradoks sledeći: komentar koji kaže da se ništa nije desilo zapravo je najbolji dokaz da se desilo mnogo više nego što možemo da podnesemo. Jer kada trauma ostane neobrađena, prva reakcija nikada nije suočavanje. Prva reakcija je minimiziranje.
I baš zato nam se nešto ozbiljno sprema. Mi otvaramo vrata normalizaciji potiskivanja, a to je najopasniji obrazac kolektivne psihologije. Ne zbog odraslih. Odrasli imaju načine da prežive i kad život izbije tlo pod nogama. Opasno je zbog dece. Opasno je zbog pasa. Oni nemaju mehanizme da sve to potisnu u unutrašnje ladice. Oni će živeti ono što mi ne smemo da priznamo. Psi već žive simptome tišine. Deca će ih naslediti ako nastavimo ovim putem.
Simptomi tišine: Šta nam psi govore o našem bolu
Komentar: „Pas je imao rutinu” je zapravo najdublja rečenica straha. Ona ne govori o psu. Govori o čoveku koji je morao da pronađe oslonac u rutini da bi izdržao neizdrživ period. Govori o potrebi da se održi privid normalnosti po svaku cenu. Govori o tome da je lakše povući granicu oko sopstvenih uspomena nego otvoriti ono što bi možda i danas bolelo kao prvog dana.
Naša deca i ljubimci ne znaju da sakriju ono o čemu mi ćutimo.
Ali upravo u toj rečenici leži najveće upozorenje. Ako nastavimo da zatvaramo oči pred time ko smo postali tokom pandemije, nećemo poboljšati ništa. Samo ćemo zatvoriti još jedan krug tišine. A tišina nikada nije lečila. Tišina je pravila generacije koje nose teret svojih roditelja i da ne znaju zašto.
Psi su nam već pokazali šta čeka kada emocije ostanu bez glasa. Videli smo to u separacionoj anksioznosti, u panici koja se javljala kada su ljudi morali da se vrate na posao, u pojačanoj reaktivnosti, u tome što mnogi psi danas više ne znaju da se odvoje od čoveka ni pet minuta. To nisu „problematični psi”. To su emocionalni otisci ljudskog bola koji nikad nismo razložili do kraja.
Priznanje kao put ka isceljenju
Zbog toga je ova kolumna direktan nastavak prošle. Jer komentar koji je, naizgled, želeo da pobije ono što sam napisao, zapravo ga je potvrdio do samog korena. Pokazao je da kao društvo još uvek nemamo snage da pogledamo šta smo preživeli. I upravo zato je neizmerno važno da to počnemo sada, dok još možemo da zaustavimo posledice.
Ako mi ne progovorimo o onome što se desilo, progovoriće oni koji ne bi trebalo: naša deca i naši psi. A oni govore kroz ponašanje, kroz telo, kroz nemir koji ne znaju da objasne. Ne smemo da im ostavimo u amanet teret koji pripada nama. Ne smemo da ih naučimo ćutanju koje nas je već jednom gotovo koštalo stabilnosti.
Ako želimo društvo koje ozdravljuje, moramo prvo mi reći naglas ono što psi već mesecima pokazuju: da cena tišine uvek stiže, samo joj treba vremena. Zato je vreme da prestanemo da se branimo rečenicama poput „nije bilo panike”. Bilo je. I to je u redu. Bilo je teško. I to je u redu. Bilo je bolno. I to je u redu. Priznanje nije slabost. Priznanje je jedini način da ne predamo sopstvenu traumu svojoj deci i svojim psima kao nevidljivo nasledstvo.
Ovaj komentar nije kritika. On je odraz jedne duboke istine. I baš zbog toga, postao je najvažniji deo ove priče.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Sve su vidljivije posledice pandemije kod pasa, pojava o kojoj se još uvek ćuti, iako se tiho širi veterinarskim ambulantama, parkovima, groomerskim stolovima i domovima širom sveta.
Generacija pasa koja nosi posledice ljudskog stresa iz pandemije
Fenomen pasa koji su živeli pored nas tokom pandemije menja se na način koji više ne može da se objasni samo genetikom, godinama, ishranom ili slučajnošću. To su psi koji danas pokazuju poremećaje i bolesti čija učestalost nikada nije bila ovako velika niti ovako ujednačena. I sve ukazuje na to da oni nose nešto što nismo hteli da pogledamo u sebi.
Kovid-psi: generacija koja nosi posledice ljudske tišine
Fenomen „kovid-pasa“ opisuje se kao generacija pasa koja je živela uz ljude u periodu kada je svet stao. Neki su tada bili štenci, tek otkriveni životu. Neki su već bili odrasli. Neki su menjali vlasnike, selili se iz doma u dom. Neki su ostali uz svoje porodice, ali je ta porodica za to vreme postala neko drugi. Jer ljudi koji su ušli u pandemiju nisu oni koji su iz nje izašli. Iako su spolja nastavili dalje, iznutra se mnogo toga nije vratilo na svoje mesto.
Zato su upravo psi postali prvo ogledalo te neizrečene promene. Danas se kod kovid-pasa širom sveta pojavljuju obrasci koji podsećaju na nešto mnogo veće od običnih ponašajnih poteškoća. Pojavljuje se strah od samoće kod pasa koji su ranije bili stabilni, noćna budnost kod onih koji su nekada spavali duboko, uznemirenost koja se javlja bez povoda, iznenadni trzaji, nervna napetost koja izgleda kao da je telo uvek spremno na neku opasnost koju niko ne vidi.
Skrivene posledice pandemije kod pasa: Tela koja ne lažu
Sve više njihovih tela reaguje kroz kožu, digestivni sistem, autoimune procese i inflamacije koje se vraćaju talasima. Mnogi od njih stare brže nego što bi trebalo, kao da je neko ubrzao njihov biološki sat. A ima i onih koji počinju da pokazuju znakove zbunjenosti, kognitivnog klizanja, gubljenja rutine mnogo ranije nego što bi se očekivalo. Na prvi pogled, to deluje kao veterinarska statistika. Ali kada se posmatra šire, kada se posmatra sistemski, postaje jasno da ovo nije priča o psima. Ovo je priča o ljudima.
Psi koji su živeli uz nas tokom pandemije bili su uronjeni u polje strepnje koja nikada nije dobila ime. Ljudi su tih meseci i godina živeli u stanju stalnog unutrašnjeg alarma. Neki su izgubili posao, neki su izgubili bliske ljude, neki su izgubili osećaj pripadanja ili kontrole. Neki su se zatvorili prema spoljašnjem svetu, drugi prema unutrašnjem. Svi su na neki način morali da prežive nešto za šta nisu imali pripremu.
Ono što ljudi nisu izgovorili, psi su osećali. Ono što ljudi nisu smeli da priznaju, psi su upili. Ono što ljudi nisu imali gde da spuste, psi su nosili u svom telu.
Kako se manifestuju posledice pandemije kod pasa u svakodnevici
Pandemija je možda završena na političkom nivou, ali se psihološki nikada nije zatvorila. Ljudi su nastavili da rade, da putuju, da izlaze, da žive brzinom koja podseća na staru normalnost. Ali ono što je ostalo neobrađeno nije nestalo. Sistem nikada ne briše ono što nije viđeno. Samo ga premesti tamo gde će najpre postati vidljivo. U ovom slučaju, premestio ga je na pse.
Kada se danas pas uspaniči čim vlasnik izađe iz sobe, to nije neposlušnost, to je sećanje. Kada se pas probudi u tri ujutro i luta kao da nešto traži, to je trag ljudske nesanice u kojoj je odrastao. Kada pas reaguje na šum kao da preti opasnost, to je zapis nervnog sistema doma u vreme kada niko nije znao šta donosi sutra. Kada pas dobija uporne kožne reakcije, to je telo koje govori ono što ljudska usta nisu mogla.
Kada se kod psa pojavi magla u ponašanju, to je paralela ljudskoj mentalnoj magli koju toliko ljudi ima, ali je pripisuju umoru. Psi nemaju sposobnost da potisnu. Oni žive istinu onako kako jeste. Zato danas oni nose nešto što ne pripada njima. A ono što nose, veoma jasno pripada nama.
Kada pas dobije upornu kožnu reakciju ili noćni nemir, to je često telo koje progovara umesto naših potisnutih emocija.
Psi su prvi pokazali ono što ljudi još uvek potiskuju
Sve više stručnjaka širom sveta povezuje pomenute poremećaje sa životnim uslovima tokom pandemije. Postoje studije koje pokazuju da su štenci odrasli u lockdownu razvili povećane obrasce straha i agresije kao odrasli psi. Postoje radovi koji dokazuju da separaciona anksioznost kod pasa nakon pandemije ima istorijski najveći skok. Postoji veliki broj izveštaja veterinara koji govore o inflamacijama, digestivnim smetnjama i autoimunim reakcijama kod pasa koji su odrastali u domovima sa povećanim stresom.
Sve više stručnjaka povezuje mentalno stanje vlasnika sa fizičkim i emocionalnim stanjem pasa. Nijedna studija još ne nudi potpunu sliku, jer niko nije pratio ove pse dovoljno dugo. Ali komadići dokaza koji postoje već su dovoljni da ukažu na isto.
Kolektivni PTSP i posledice pandemije kod pasa
Kovid-psi danas nose posledice jednog kolektivnog iskustva koje čovek još uvek negira u sebi. Zato je najopasniji deo ove priče upravo ono što ljudi ne vide, a psi već pokazuju. Kolektivni PTSP nije nešto što dolazi iz daleke budućnosti. On je već ovde. Tiho. Bez pompe. Bez vidljive drame. Onakav kakav trauma postaje kada se dugo potiskuje. I kao i uvek u sistemskim poljima, najosetljiviji član će prvi pokazati ono što drugi ne mogu.
Kod ljudi su to deca. U odnosu čoveka i psa, to su, uvek i bez izuzetka, psi. Kovid-psi su generacija koja jasno pokazuje da ljudska trauma pandemije nije integrisana. Njihovi strahovi su naše neraščišćene strepnje. Njihova nesanica je naš neizrečeni nemir.
Njihova koža je naš neispoljen stres. Njihova reaktivnost je naš nervni sistem koji se nikada nije smirio. Njihovo ubrzano starenje je naš biološki tempo koji pokušava da stigne ono što je ostalo nezavršeno. Ovo je priča o psima samo na površini. U stvarnosti, ovo je priča o nama. I upravo zato ona jeste opomena.
Ako vidimo šta se dešava njima, možda ćemo na vreme izbeći ono što se sprema nama.
Ako razumemo njihove simptome, možda ćemo prepoznati svoje.
Ako prihvatimo da su oni ogledalo, možda ćemo se konačno pogledati u to ogledalo.
Kolektivni PTSP već kuca na vrata.
Psi su ga čuli prvi.
Oni ga žive već godinama.
Sada je pitanje da li ćemo imati hrabrosti da ga čujemo i mi.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
