Zašto vaše emocije više nisu privatna stvar ako živite sa psom?
Da li je bolje zaplakati pred svojim psom ili sakriti suze? Da li je bolje priznati da smo ljuti, uplašeni ili slomljeni, ili staviti osmeh na lice, promeniti ton glasa i ponašati se kao da se ništa ne događa? Ovo pitanje na prvi pogled više pripada psihologiji čoveka nego priči o psima, ali svako ko dovoljno dugo živi sa psom verovatno je primetio nešto neobično. Pas često zna da nešto nije u redu mnogo pre nego što smo mi spremni to da priznamo. To ne znači da treba da od psa pravimo kantu za sopstvene emocije. Pitanje nije da li treba da budemo emocionalno nekontrolisani. Pitanje je koliko dugo možemo da živimo jedno iznutra, govorimo drugo i radimo treće, a da očekujemo da biće koje živi uz nas ništa od toga ne primećuje.
PAS NE SLUŠA SAMO ONO ŠTO GOVORIMO
Čovek se možda može prevariti rečenicom: „Dobro sam.“Pas nema mnogo razloga da veruje toj rečenici ako ostatak našeg tela govori nešto sasvim drugo. On prati lice, položaj tela, ritam pokreta, glas, disanje i miris. Njuh mu omogućava pristup informacijama koje mi međusobno uglavnom ne opažamo svesno, a istraživanja pokazuju da mirisi povezani sa ljudskim strahom mogu promeniti ponašanje i fiziološke reakcije psa.
Još zanimljivije istraživanje objavljeno je 2026. godine. Vlasnici pasa bili su izloženi uslovima stresa ili relaksacije, a zatim su čitali standardizovani tekst, tako da očigledno ponašanje nije jednostavno odavalo ono što osećaju. Istraživači su psima istovremeno prikazivali kombinaciju vlasnikovog lica, glasa i mirisa. Psi su ipak menjali ponašanje u zavisnosti od tih suptilnih signala. Drugim rečima, čak i kada pokušamo da kontrolišemo ono što pokazujemo spolja, naše fiziološko i emocionalno stanje ostavlja trag u više kanala koje pas može da registruje.
Možda je upravo to ono što mi u svakodnevnom govoru nazivamo „energijom“. Nauka ne mora da koristi tu reč da bi pokazala da iza nje postoje merljive stvari: miris, glas, izraz lica, napetost tela, fiziološka pobuđenost i promene autonomnog nervnog sistema. Pas ih ne mora intelektualno razumeti. Dovoljno je da ih oseća i da na njih reaguje.
MI JEDNO OSEĆAMO, DRUGO GOVORIMO, A TREĆE RADIMO
Tu nastaje nešto što smatram jednim od najvećih problema života savremenog psa. Pas živi mnogo neposrednije od nas. Njegov svet se mnogo više događa ovde i sada.
Čovek, sa druge strane, može godinama da živi suprotno sebi. Može da ostane u odnosu koji ga razara, na poslu kojeg se svako jutro užasava, u gradu u kojem više ne želi da živi ili u životu koji je napravljen prema očekivanjima roditelja, partnera, društva ili sopstvenog straha. Može da oseća bes i govori da nije ljut, da oseća strah i govori da je sve u redu, da želi da ode i svakoga dana odlučuje da ostane.
Nama je takva unutrašnja kontradikcija postala gotovo normalna. Psu nije.
On nema pristup objašnjenju koje smo napravili u svojoj glavi. Ne zna da se smešimo šefu zato što nam je potrebna plata. Ne zna zašto govorimo da je sve dobro dok telo iz dana u dan šalje sasvim drugačiju poruku. On samo živi u emocionalnom i fiziološkom okruženju koje stvaramo.
I upravo zbog toga naše stanje nije samo naša privatna stvar kada sa nama živi pas.
Kada postani autentični i stabilni, pas konačno može da odahne i sa poverenjem se prepusti.
STRES PRELAZI GRANICU VRSTE
Ovo više nije samo poetska ideja ljudi koji tvrde da pas „upija energiju“. U jednoj poznatoj studiji istraživači su merili dugoročne koncentracije kortizola u dlaci pasa i kosi njihovih vlasnika. Pronašli su sinhronizaciju dugoročnih nivoa stresa između čoveka i psa, a rezultati nisu mogli jednostavno da se objasne količinom fizičke aktivnosti ili treninga. Autori su zaključili da psi u značajnoj meri mogu odražavati dugoročni stres svojih vlasnika.
To ne znači da će vaš pas dobiti bolest zato što ste imali težak mesec. Ne znači ni da će vaš stres automatski proizvesti njegov proliv, strah ili problematično ponašanje. Za svaki fizički simptom treba prvo ozbiljno razmotriti medicinske uzroke. Ali isto tako više nije razumno ponašati se kao da emocionalna klima doma nema nikakve veze sa životinjom koja u toj klimi provodi gotovo svaki dan svog života.
HRONIČNI STRES IMA SVOJU FIZIOLOŠKU CENU
Savremena psihosomatska medicina i psihoneuroimunologija već decenijama pokazuju da psiha i telo nisu dva odvojena sistema, već da stres, emocije, nervni, endokrini i imuni sistem neprestano utiču jedni na druge.
Akademik prof. dr Vladeta Jerotić godinama je govorio o psihosomatskoj prirodi bolesti, a njemu se u javnosti često pripisuje dobro poznata rečenica: „Od gripa do raka, sve bolesti su psihosomatske.“To znači da više ne treba zamišljati da ono što mesecima ili godinama osećamo, potiskujemo i nosimo u sebi prestaje da postoji samo zato što smo odlučili da ga ne pokažemo. Telo je deo te priče.
Telo učestvuje u našem životu, čak i kada um pokušava da ga ignoriše.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva.
Knjiga koja inspiriše.
Knjiga koja se ne zaboravlja.
Verovatno ne ono što mi mislimo. Pas ne mora da zna zašto plačemo da bi prepoznao da se naše stanje promenilo. Eksperimenti su pokazali da psi drugačije reaguju na ljudski plač nego na neutralne zvuke, češće usmeravaju ponašanje prema osobi koja plače, a postoje i nalazi fiziološke reakcije pasa na zvuk ljudskog plača.
Zato ne mislim da treba da skrivamo suze od psa kao da ćemo ga time zaštititi od postojanja ljudskih emocija. Tuga je deo života. Smrt je deo života. Gubitak, strah, razočaranje i bol su deo života. Pas koji živi sa čovekom živeće pored čoveka koji će nekada biti srećan, nekada slomljen i nekada izgubljen.
Mnogo je važnije šta se događa posle emocije. Da li je pustimo kroz sebe, prepoznamo je i vratimo se u stanje u kojem možemo da funkcionišemo, ili je pretvaramo u životni stil? Da li plačemo kada smo tužni, ili deset godina govorimo „dobro sam“ dok nam svaki deo tela govori da nismo?
Za psa postoji velika razlika između čoveka koji prolazi kroz emociju i čoveka koji živi zarobljen u unutrašnjem konfliktu.
PAS NE PITA SAMO ŠTA SE DOGAĐA SA NAMA
Postoji još jedan deo priče koji često previdimo. Kada je čovek duže nestabilan, bolestan, uplašen ili emocionalno odsutan, mi zamišljamo psa koji se brine za nas. To jeste lep deo naše predstave o njihovoj odanosti, da pas nije svetac čiji je jedini životni zadatak da spasava čoveka.
On je živo biće sa sopstvenim osnovnim interesom. Da preživi.
Zato negde ispod svega postoji mnogo jednostavnije pitanje koje njegov organizam mora da rešava: „Šta će biti sa mnom?“
Ako je osoba od koje zavisi nepredvidiva, ako je jedan dan dostupna a drugi potpuno odsutna, ako telo govori opasnost dok glas govori sigurnost, pas mora nekako da napravi smisao od tih informacija. Jedan pas će početi da prati čoveka po kući. Drugi će teško ostajati sam. Treći će reagovati na zvukove koje je ranije ignorisao. Kod nekog će se pojačati strah, kod drugog uznemirenost ili gastrointestinalni problemi povezani sa stresom.
Mi onda vrlo lako počinjemo da popravljamo psa.
Korigujemo ponašanje. Lečimo proliv. Kupujemo novu hranu. Tražimo trenera. Ponekad, uz veterinarsku procenu, lekovi za anksioznost ili druga terapija mogu biti potpuno opravdani i važni. Ali nijedan lek niti trening ne može rešiti emocionalno okruženje ako je upravo ono deo problema.
Ponekad pre nego što pitamo „šta nije u redu sa mojim psom“, treba imati hrabrosti da postavimo mnogo neprijatnije pitanje: „Šta se trenutno događa sa mnom?“
AUTENTIČNOST NIJE ISTO ŠTO I EMOCIONALNI HAOS
Tu je važno napraviti jasnu granicu. Autentičan čovek nije čovek koji svakome izruči svaku emociju čim je oseti. Nije autentičnost urlati, razbijati stvari i očekivati da porodica i pas podnesu našu „istinu“. To nije sloboda, nego gubitak samoregulacije.
Autentičnost je nešto mnogo zahtevnije. To je sposobnost da priznamo sebi šta zaista osećamo, da preuzmemo odgovornost za to osećanje i da naše odluke sve manje budu u sukobu sa onim što duboko znamo da moramo da uradimo.
Ako sam tužan, mogu da plačem.
Ako sam uplašen, mogu da priznam da se bojim.
Ako sam besan, mogu da priznam bes bez toga da njime povredim biće pored sebe.
Ako živim život koji više nije moj, mogu da prestanem da očekujem da će moje telo i moja okolina beskonačno plaćati cenu mog straha da nešto promenim.
To je možda mnogo teže nego naučiti psa komandu „mesto“.
Tuga i strah su deo života – pas ne traži da skrivamo emocije, već da budemo stvarni.
ZAŠTO STALNO POKUŠAVAMO DA SMIRIMO PSA?
Savremena industrija pasa sve više nam nudi načine da upravljamo njihovim ponašanjem. Kako da prestane da laje. Kako da ostane sam. Kako da bude manje reaktivan. Kako da se smiri. Kako da više spava. Kako da ignoriše druge pse. Kako da podnese svet koji smo mu napravili.
Nekada je to zaista potrebno. Psi imaju sopstvenu genetiku, razvojnu istoriju, traume, bolesti i individualne osobine. Bilo bi naivno svaki problem psa pripisati njegovom vlasniku.
Ali bilo bi jednako naivno vlasnika potpuno izbaciti iz jednačine.
Ako pas živi sa nama, mi smo deo njegove ekologije. Naš ritam postaje deo njegovog ritma. Naša predvidivost ili nepredvidivost postaje deo njegovog sveta. Naš dugoročni stres nije potpuno odvojen od njegovog, što upravo pokazuju istraživanja kortizola kod čoveka i psa.
Zato ponekad najvažniji trening za psa počinje bez psa.
MOŽDA PAS POKUŠAVA DA NAS VRATI NAMA SAMIMA
Savremeni čovek ima gotovo sve informacije sveta u džepu, a često ne zna šta oseća. Ima hiljade ljudi na društvenim mrežama, a nema kome da kaže da je uplašen. Ima mogućnost da razgovara sa nekim na drugom kontinentu, a ponekad mesecima ne razgovara iskreno ni sa osobom sa kojom živi.
U tom svetu pas ostaje čudno jednostavno biće. Ne zanima ga naša poslovna titula. Ne zna koliko novca imamo. Ne zna da li smo uspeli prema merilima ljudi koje pokušavamo da impresioniramo. On zna kako mirišemo kada se vratimo kući. Zna kako hodamo. Zna kako dišemo. Zna naš glas i razlikuje promene koje mi više ni ne primećujemo.
Možda zato pas nije samo saputnik savremenog čoveka. Možda je postao njegov putokaz.
Ne zato što poseduje neku mističnu mudrost koju čovek nema, već zato što još uvek živi mnogo bliže neposrednom iskustvu života. On nas iznova vraća telu, trenutku, dodiru, kretanju, tišini i prisustvu. U svetu u kojem nas svakoga dana hiljade poruka pokušavaju ubediti šta bi trebalo da želimo i ko bi trebalo da budemo, pas postavlja mnogo jednostavnije pitanje.
„Gde si ti?“
ŽIVETI U SOPSTVENIM CIPELAMA
Možda je najveći poklon koji možemo dati svom psu upravo hrabrost da živimo sopstveni život. Ne život svojih roditelja, partnera, komšija, algoritma, profesije ili predstave koju smo napravili o tome ko bismo morali da budemo.
Naše emocije nisu neprijatelji koje treba sakriti od psa. One su informacije. Plakanje nije slabost koju treba prikriti. Strah nije sramota. Bes nije greh. Problem počinje onda kada ono što osećamo godinama nema nikakvu mogućnost da utiče na način na koji živimo.
Tada telo jedno govori, usta drugo, a život treće.
Pas možda ne zna priču koju smo sebi ispričali da bismo opravdali tu razliku, ali živi pored svih njenih posledica.
Zato ne mislim da našem psu dugujemo večito nasmejano lice. Dugujemo mu nešto mnogo vrednije, čoveka koji je dovoljno stabilan da može biti stvaran.
Čoveka koji može da plače i da se posle suza ponovo uspravi. Koji može da se uplaši, ali da ipak donese odluku. Koji može da prizna da je pogrešio. Koji ume da kaže ne. Koji zna kada treba da ode, kada treba da ostane i kada treba da prestane da živi tuđu predstavu sopstvenog života.
Takvom čoveku pas ne mora da veruje zato što mu je rekao: „Sve je u redu.“
Njegovo telo mu to već govori.
I možda upravo tada pas konačno može da prestane da proverava šta će se sledeće dogoditi, da prestane da nosi deo napetosti sveta koji nije napravio, i da spokojno spusti glavu na noge svog gospodara i odahne jer ZNA da je SVE U REDU.
Ne zato što smo postali savršeni.
Nego zato što smo konačno postali dovoljno svoji da možemo da brinemo o sebi.
A tek tada zaslužujemo i od psa da nam se, sa poverenjem, prepusti.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Vesti Online
Pročitajte i kolumnu o tome zašto kancer kod psa nije samo statistika ili pitanje kocke, već poziv da psa sagledamo kao celinu. Otkrijte kako ishrana, nega, okruženje i naša očekivanja zajedno oblikuju dugoročnu dobrobit i zdravlje vašeg ljubimca.
O problemima ponašanja pasa više možete pročitati u besplatnom priručniku.
Pridružite se Viber grupiPure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Privremeno izbacivanje iz grupe predstavlja najjači signal za psa, jer je odvajanje od čopora u prirodi najstroža kazna. Kada pas uprkos vašim reakcijama ne prestaje da laje, potrebno ga je mirno smestiti u drugu prostoriju. Dok je u tajm-autu, pas može lajati, cvileti ili režati, ali vlasnik mora ostati potpuno ravnodušan.
Pravilno postavljanje granica psu zahteva potpunu smirenost bez pokazivanja ljutnje, vikanja ili emotivne napetosti.
Trenutak mira kao uslov za povratak u čopor
Povratak u prostoriju događa se tek kada nastupi bar pet sekundi potpune tišine i mira. U tom trenutku otvarate vrata bez reči, bez drame i bez ikakvog dodatnog objašnjavanja.
Psu se jednostavno pokaže da može ponovo da se vrati u zajednički prostor. Na ovaj način pas jasno uči da boravi na vašem terenu i da mora poštovati pravila. Pravilno postavljanje granica psu aktivira njegove iskonske wolf instinkte koji prepoznaju vođu i strukturu.
Emotivna inteligencija vlasnika u procesu vaspitanja
Najveći izazov za vlasnike često predstavlja sopstvena emotivna zarobljenost i nemogućnost da ostanu smireni. Mnogo je lakše uspostaviti pravila kada razumete da emotivna stabilnost vodi ka uspehu.
Pas ne sme donositi odluke niti nositi odgovornost za celokupno okruženje u kom živi. Kada vlasnik preuzme odgovornost, pas dobija priliku da se konačno opusti i prepusti vođstvu.
Miran pas nastaje kada vlasnik samouvereno i bez stresa preuzme ulogu vođe.
Granice kao garancija bezbednosti i unutrašnjeg mira
Mnogi vlasnici pogrešno doživljavaju uspostavljanje reda kao vid kazne ili uskraćivanja slobode. U stvarnosti, dosledno postavljanje granica psu pruža osećaj potpunog spokoja i zaštite. Pas koji zna svoja ograničenja ne oseća potrebu da kontroliše prostor ili brani dom od nepostojećih opasnosti.
Izgradite miran odnos zasnovan na poverenju i omogućite vašem psu stabilan i srećan život.
Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Pogledajte svog psa na trenutak. Možda spava pored vas, možda vas posmatra, možda već unapred zna da ćete uskoro ustati i otići do kuhinje. Dok vi gledate njega, zamislite da još troje ljudi, negde u drugim domovima, u ovom trenutku rade isto. Četiri čoveka gledaju četiri psa i svaki od njih vidi potpuno drugačije biće, jer svaki pas živi drugačiji život.
A onda između ta četiri psa stavimo jednu statistiku.
Prema Američkom veterinarskom medicinskom udruženju, približno jedan od četiri psa razviće kancer tokom svog života. Kod pasa koji dožive deset godina ili više, procenjeni rizik raste na približno jednog od dva.
Naravno, statistika nije lutrija, ali kada volite svog psa, broj više nije samo broj. Odjednom se nameće pitanje koje mene mnogo više zanima od same statistike.
Zašto?
Zašto u vremenu u kojem imamo bolje veterinare, sofisticiraniju dijagnostiku, specijaliste, napredne lekove, hiljade vrsta hrane, suplemente, preventivne preparate i čitavu industriju posvećenu zdravlju pasa i dalje govorimo o kanceru kod približno svakog četvrtog psa?
JEDAN UZROK NE POSTOJI
Najlakše bi bilo pronaći jednog krivca. Hranu. Genetiku. Pesticide. Zagađenje. Plastiku. Hormone. Vakcine. Stres. Internet je pun ljudi koji će sa apsolutnom sigurnošću objasniti šta izaziva kancer i, često u sledećoj rečenici, ponuditi proizvod koji bi trebalo da vas zaštiti.
Biologija nije tako jednostavna.
Kancer predstavlja čitavu grupu bolesti. U njegovom nastanku mogu učestvovati genetske promene, starost, okruženje, hormonski faktori, određena izlaganja i mnogo drugih procesa. Kod velikog broja pasa nikada nećemo moći da kažemo da je jedna određena stvar izazvala njihovu bolest.
Starost je deo odgovora. Psi danas zahvaljujući boljoj medicini, ishrani i nezi često žive duže, a sa dužim životom raste mogućnost pojave bolesti povezanih sa starenjem. Genetika je takođe deo priče. Neke rase imaju izraženiju predispoziciju za određene tumore. Veličina, reproduktivni status, životna sredina i individualna biologija dodatno komplikuju sliku.
Sve to znamo.
Ali ipak ostaje osećaj da nešto u toj priči nedostaje.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas. Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
KANCER I CELINA
Savremena onkologija odavno više ne posmatra tumor samo kao grupu ćelija koja raste izolovana od ostatka organizma. Tumor postoji u sopstvenom mikrookruženju, komunicira sa krvnim sudovima, imunskim sistemom, metabolizmom i drugim tkivima. Kancer zato ne možemo razumeti potpuno ako posmatramo samo jednu ćeliju, a zanemarimo sistem u kojem se ona nalazi.
U potpuno drugačijem jeziku o sličnoj ideji pisali su Thorvald Dethlefsen i Rüdiger Dahlke u knjizi Bolest kao put. Oni bolest posmatraju simbolički. Kod kancera ih posebno zanima odnos dela i celine. Ćelija prestaje da služi funkciji organizma kojem pripada i počinje da postoji prvenstveno radi sopstvenog umnožavanja. U tome autori vide simbol odvajanja od celine, gubitka dubljeg smisla, pripadanja i životne povezanosti. Pitanje koje Dahlke otvara meni postaje veoma zanimljivo kada ga prenesemo na život savremenog psa.
„Koliko je današnji pas još u kontaktu sa prirodom bića koje jeste?”
PAS KOJI ŽIVI NAŠE ULOGE
Današnji pas može biti dete koje nismo imali, partner koji nas nikada neće napustiti, terapeut koji ćuti dok pričamo, uteha kada smo usamljeni, društvo, zaštitnik, sportski partner, statusni simbol ili emocionalna sigurnost. Ponekad od jednog psa očekujemo da bude sve to istovremeno.
Ne govorim to da bih omalovažio odnos čoveka i psa. Upravo suprotno. Verovatno nikada nismo bili emotivno vezani za pse kao danas. Ali možda baš zbog toga moramo da postavimo neprijatno pitanje: koliko uloga jedna životinja može da prihvati pre nego što prestanemo da je vidimo kao životinju kojoj te uloge pripisujemo?
Pas se tokom svoje evolucije izuzetno uspešno prilagodio čoveku. Naučio je da čita naše pokrete, izraze, rutine i emocije. Danas od njega očekujemo da razume stan, lift, automobil, saobraćaj, povodac, televizor, groomerski sto, veterinarsku ambulantu, naše radno vreme, našu decu, druge pse i naše promenljivo emocionalno stanje.
I on se ponovo prilagođava.
Možda čak previše dobro.
DA LI SE PAS PRILAGODIO ČOVEKU VIŠE NEGO ŠTO JE SMEO?
Ponekad se pitam da li će najveća evolutivna prednost psa jednog dana postati njegova najveća slabost. Ne govorim o tome da će pas kao vrsta nestati, već o nečemu mnogo suptilnijem. Da li je, u želji da što uspešnije živi sa čovekom, počeo da gubi kontakt sa onim što mu je potrebno da ostane pas?
Mi određujemo kada jede, koliko se kreće, sa kim se druži, gde obavlja fiziološke potrebe, kada ostaje sam, šta sme da njuši, koliko dugo sme da zastane, kada treba da bude uzbuđen i kada mora da bude miran. Biramo njegovu hranu, njegovu genetiku, način njegove nege, pa čak i način na koji ćemo tumačiti ono što pokušava da nam saopšti.
A čoveku je danas možda potrebniji nego ikada.
Imamo više načina komunikacije nego bilo koja prethodna generacija, ali istovremeno sve više govorimo o usamljenosti, anksioznosti i gubitku osećaja pripadanja. Pas ulazi u prostor koji tehnologija nije uspela da popuni. Ne pita koliko zarađujemo. Ne zna naš društveni status. Ne zanima ga koliko smo danas bili uspešni. Samo je tu.
Zato ponekad imam osećaj da je pas dobio možda najteži zadatak u istoriji svog odnosa sa nama. Pokušava da nas spase od nas samih.
Pas ne živi u delovima – prava dobrobit zahteva sagledavanje celokupnog bića.
PAS NE ŽIVI U DELOVIMA
Možda upravo ovde počinje problem načina na koji danas govorimo o dobrobiti psa. Podelili smo ga na specijalnosti. Njegova koža pripada dermatologiji, digestivni trakt gastroenterologiji, ponašanje bihejviorizmu, ishrana nutricionizmu, dlaka groomingu, a tumor onkologiji.
Sve te discipline su potrebne. Problem je što pas ne živi u fiokama.
Njegova ishrana utiče na telo. Telo utiče na ponašanje. Emocionalno okruženje menja fiziologiju. Koža je deo organizma, a ne ambalaža oko njega. Način na koji čovek komunicira sa psom menja njegovu svakodnevicu, baš kao što je menja hrana koju mu stavlja u činiju.
Zbog toga sam razvio Pure Love & Harmony Formulu. Smatram je najcelovitijom formulom dobrobiti psa upravo zato što u isti sistem stavlja četiri elementa koje danas prečesto posmatramo odvojeno: ponašanje i komunikaciju, adekvatnu ishranu, negu tela, kože i dlake i emocionalno okruženje u kojem pas živi.
PLH Formula je pokušaj da psa ponovo sagledamo kao celinu.
ALI KO JE PAS KOJEG POKUŠAVAMO DA SAČUVAMO?
Tu dolazimo do problema od kojeg možda sve počinje.
Da bismo životinji pružili negu primerenu njenoj vrsti, moramo razumeti kakvo je to biće. Kod psa to pitanje postaje izuzetno komplikovano upravo zato što je čovek postao deo njegovog okruženja.
Ako želimo da proučavamo vuka, možemo pokušati da ga pronađemo u prirodi bez našeg uticaja. Ako želimo da pronađemo domaćeg psa, gotovo uvek ćemo pronaći i čoveka. Čovek je u njegovoj hrani, njegovom dnevnom ritmu, njegovom ponašanju, njegovom okruženju i u genetici koju selektujemo generacijama. Čak i naše uverenje o tome šta pas jeste menja način na koji taj pas živi.
Jedan čovek veruje da je pas dete. Drugi da je radna životinja. Treći da mora imati vođu čopora. Četvrti da mu je potreban neprekidan trening. Svako od njih će istom biću napraviti potpuno drugačiji svet.
I pas će se svakom od tih svetova prilagoditi. Možda je upravo to njegov najveći dar. I možda je upravo tu njegova najveća opasnost.
Zato se na kraju vraćam istom broju. Približno jedan od četiri psa tokom života razviće kancer.
Ne znam zašto će baš određeni pas postati taj jedan. Danas ne postoji jedan odgovor. Verovatno nikada neće ni postojati, jer kancer nije jedna bolest niti nastaje jednim putem.
Ali ne želim da taj podatak koristim da bih vlasniku psa dao još jedan razlog za strah.
Želim da nas natera da postavimo bolje pitanje.
Između ideje da možemo kontrolisati sve i predaje pred mišlju da je sve samo kocka nalazi se čitav život našeg psa. Tokom tog života možemo mu pružiti adekvatnu ishranu, odgovarajuću negu, kretanje, veterinarsku zaštitu, jasnu komunikaciju i emocionalno okruženje u kojem ne mora svakodnevno da nosi teret naših potreba.
Možda ne možemo da mu obećamo život bez bolesti.
Ali možemo da prestanemo da čekamo bolest da bismo počeli ozbiljno da razmišljamo o životu.
I možda pre pitanja šta da dodamo njegovoj hrani, koji suplement da kupimo ili kojim novim testom da ga pregledamo treba da postavimo jedno mnogo jednostavnije pitanje.
Ko je zapravo biće koje upravo leži pored mene?
Koliko života koji živi pripada njegovoj prirodi, a koliko ulogama koje sam mu ja dao?
Jer možda smo psa kroz hiljade godina toliko uspešno prilagodili sebi da smo prevideli mogućnost da prilagođenost čoveku i dobrobit psa nisu uvek ista stvar.
A možda će nas upravo onaj zastrašujući broj, jedan od četiri, konačno naterati da tu razliku počnemo ozbiljno da istražujemo.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Vesti Online
Pročitajte i kolumnu o tome kako razumevanje genetike i neuroplastičnosti može promeniti život radnih rasa u gradu. Saznajte zašto fizičko iscrpljivanje nije jedino rešenje i kako priča o haskiju sa 23. sprata u Majamiju pokazuje da je ključ u učenju mira, a ne u pretrčanim kilometrima.
Mnoge teorije o nastanku teških bolesti povezuju zdravstvene tegobe sa prisustvom parazita u organizmu. Neki doktori i istraživači smatrali su da imunitet stvara kapsulu oko stranog tela, što kasnije prepoznajemo kao tumor.
Zbog te hipoteze često se postavljalo pitanje da li oboleli od kancera treba da se odvoje od svojih kućnih ljubimaca. Strah od strogih protokola i unosa mikrorganizama usmerio je pažnju na ulogu psa u procesu lečenja.
Teorija dr Hilde Klark i strah od parazita
Doktorka Hilda Klark navodila je u svojim radovima da oboleli od kancera moraju privremeno skloniti pse iz svog okruženja. Ona je verovala da je oslabljeni organizam previše ranjiv za stalan kontakt sa mikrobima koje nose ljubimci.
Prema toj hipotezi, pas bi morao boraviti kod drugih ljudi dok traje čišćenje organizma. Međutim, kasnija saznanja i analiza psihičkog stanja pacijenata otkrili su potpuno drugu stranu ove prakse.
Razorni uticaj emotivnog stresa i odvajanja
Sama doktorka Klark je kasnije uvidela da nasilno odvajanje od ljubimca nanosi ogromnu štetu pacijentu. Emotivni šok i tuga koje oboleli od kancera doživljavaju zbog rastanka sa psom imaju znatno gori uticaj na imunitet od samih mikrobioloških faktora. Pas pruža bezuslovnu ljubav, utehu i volju za životom tokom najtežih trenutaka lečenja. Oduzimanje tog oslonca često dovodi do naglog pada životne energije i destabilizacije celog organizma.
Rastanak od ljubimca stvara ogromna stres koji negativno utiče na imunitet čoveka.
Pravilna higijena i očuvanje harmonije
Ljubimci ne moraju biti pretnja ako se primenjuju redovni higijenski protokoli i čišćenje od parazita. Umesto odvajanja i stvaranja dodatnog stresa, dovoljno je održavati adekvatnu higijenu psa i prostora. Prisustvo psa u domu donosi mir, smanjuje anksioznost i podstiče ozdravljenje. Ljubav i harmonija koje pružaju psi ostaju nezamenljiv saveznik u borbi za zdravlje čoveka.
Pridružite se Viber grupiPure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Kada dete ima alergije, roditelji često u panici traže brza rešenja i nasumično izbacuju potencijale alergene iz doma. Prva žrtva takvih ishitrenih odluka najčešće postaje porodični pas.
Izbacivanje psa iz kuće predstavlja izuzetno neodgovoran čin koji ne rešava stvarni problem u organizmu. Surova istina jeste da telo deteta ne reaguje burno samo zbog polena ili dlake, već zbog imuniteta koji je oslabljen prisustvom parazita.
Zašto izbacivanje psa ne rešava problem?
Neodgovorno je smatrati da će problem nestati onog trenutka kada pas napusti dom. Istovremeno, neodgovorno je zanemariti činjenicu da pas u kuću donosi mikrobe i parazite. Ljubav prema psu je neprocenjiva, ali ona zahteva svesnost i održavanje higijene celog prostora.
Pas je prirodni izvor parazita za sve ukućane koji sa njim dele životni prostor. Kada se organizam oslobodi unutrašnjeg opterećenja, imuni sistem prestaje da reaguje burno na spoljne nadražaje.
Protokol antiparazitnog čišćenja za čitavu porodicu
Umesto odricanja od ljubimca, jedino pravo rešenje jeste redovno čišćenje organizma od parazita. Sprovođenje antiparazitnog programa dva puta godišnje osigurava stabilan imunitet i miran suživot.
Prvo čišćenje sprovodi se u proleće tokom aprila, dok se drugo planira za jesenji period u septembru ili oktobru. Ovaj jednostavan protokol traje osamnaest dana za ljude i pet nedelja za pse.
Čišćenje organizma u proleće i jesen čuva zdravlje cele porodice i ljubimca.
Odgovorna ljubav i očuvanje porodične harmonije
Uklanjanje parazita iz organizma vraća telu prirodnu ravnotežu i sprečava razvoj alergijskih manifestacija. Kada primenite redovne protokole čišćenja, vaše dete može bezbedno rasti uz svog ljubimca.
Nemojte birati najlakši put i izbacivati psa na ulicu ili ga davati drugima. Preuzmite potpunu odgovornost za zdravlje svoje porodice i uživajte u ljubavi koju pas donosi u vaš dom.
Pre sedam godina upoznao sam jednog haskija koji je živeo na 23. spratu zgrade u Majamiju. Njegovi vlasnici su se doselili iz Njujorka i sa sobom su, naravno, poveli i psa koji je već bio deo njihove porodice. Međutim, ubrzo po dolasku na Floridu počeli su da slušaju komentare ljudi koji su im govorili da haski ne može da živi u Majamiju, da mu je previše toplo, da je to pas za sneg, da mu treba veliko dvorište i da je život u stanu za takvog psa gotovo neprirodan.
Kada dovoljno puta čujete istu tvrdnju, posebno kada ljudi zvuče potpuno sigurno u ono što govore, počnete da preispitujete i ono u šta ste do tada verovali. Tako su i oni došli do veoma teške tačke. Počeli su ozbiljno da razmišljaju da li treba da pronađu novi dom za svog psa ili čak da ga predaju azilu. Nisu to razmatrali zato što ga nisu želeli, nego upravo zato što su ga voleli i verovali da možda njemu treba nešto što oni više ne mogu da mu pruže.
Problem nije bio Majami
Kada smo počeli da radimo zajedno, vrlo brzo je postalo jasno da problem nije bio ni Majami, ni 23. sprat, ni činjenica da ispred zgrade nema snega. Problem je bio u tome što su vlasnici, kao i ogroman broj ljudi, prihvatili jednu veoma raširenu ideju: haski mora da bude umoran da bi bio miran.
Ako je nemiran, treba ga više šetati. Ako mu duga šetnja nije dovoljna, treba da trči. Ako se vrati kući i ponovo traži aktivnost, zaključak je da nije dovoljno potrošio energiju. Na prvi pogled, ta logika deluje potpuno razumno. Međutim, kod psa koji je generacijama selektovan za fizičku izdržljivost, takav pristup može vrlo lako da se pretvori u beskonačnu trku između čoveka i psa.
Što više pas trči, njegov organizam postaje sposobniji da trči još više. Što više pokušavamo da ga iscrpimo fizičkom aktivnošću, to više gradimo njegovu kondiciju. Čovek tako može da provede mesece pokušavajući da umori psa, a da zapravo svakog dana stvara sve sposobnijeg atletu.
Pas može ono što čovek ne može
Kada pogledamo pse za vuču sanki, postaje jasno koliko naše ljudsko razumevanje fizičke izdržljivosti psa može biti ograničeno. Kondicionirani aljaski zaprežni psi mogu da prelaze ogromne distance više dana uzastopno. U istraživanjima su zabeleženi psi koji su trčali oko 160 kilometara dnevno tokom pet uzastopnih dana.
To je skoro četiri maratona dnevno.
Čoveku su potrebni meseci ozbiljnog treninga da bi pripremio telo za jedan maraton od 42 kilometra. Većina ljudi ne bi mogla da istrči ni jedan bez priprema, a kamoli da sledećeg jutra ustane i ponovi isto. Kod pojedinih radnih linija pasa govorimo o sasvim drugom nivou metaboličke i fiziološke adaptacije.
Kada smo vlasnici tog haskija i ja počeli da razmišljamo o tome, postavilo se sasvim drugačije pitanje. Ako pas može da postane toliko fizički sposoban, zašto bismo očekivali da ćemo njegovo unutrašnje stanje rešiti tako što ćemo ga samo još više fizički umoriti?
To nam je svima bilo ozbiljan food for thought.
Možda cilj nije da psa umorimo. Možda cilj treba da bude da ga naučimo da ne mora stalno da bude u pokretu.
Neuroplastičnost menja celu priču
Tu dolazimo do neuroplastičnosti. Mozak psa nije statičan organ koji se rodi završen i posle samo upravlja ostatkom tela. Nervni sistem se menja pod uticajem iskustva. Ono što se ponavlja postaje poznatije, lakše i efikasnije. Obrasci koji se često koriste postaju snažniji.
Ako svakoga dana stvaramo uzbuđenje, pas postaje sve bolji u uzbuđenju. Ako svaki izlazak iz stana znači intenzivnu aktivnost, nervni sistem uči da izlazak znači eksploziju. Ako svaki put kada je pas nemiran odgovorimo još većom količinom aktivnosti, onda ga nesvesno učimo da je aktivacija stanje koje stalno vodi ka još većoj aktivaciji.
Ali neuroplastičnost funkcioniše i u drugom smeru.
Pas može da nauči mir. Može da nauči da svaki zvuk nije signal za reakciju, da svaki pas na ulici nije događaj koji zahteva njegov odgovor, da povodac ne mora da znači početak intenzivne fizičke aktivnosti i da je sasvim normalno da deo dana provede u stanju odmora.
Za to su mu potrebni vreme, prostor i ponavljanje.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas. Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Pas se prilagođava svetu koji mu damo
Haski sa 23. sprata nije prestao da bude haski. Nije izgubio svoju genetiku, poreklo ni fizičke predispozicije. Ali njegova genetika nije bila presuda koja kaže da može da bude srećan samo tamo gde ima sneg i otvoren prostor.
Pas ima ogromnu sposobnost prilagođavanja sredini u kojoj živi. Upravo zato danas može da živi sa čovekom u gotovo svakom delu sveta. Može da nauči ritam grada, zvuke lifta, saobraćaj, hodnike, komšije, vreme izlazaka i čitav skup pravila koja nemaju gotovo nikakve veze sa životom njegovih predaka.
To ne znači da treba ignorisati njegove biološke potrebe. Naprotiv. Ali znači da moramo da razlikujemo potrebe psa od naših ideja o tome šta određena rasa navodno mora da radi.
Stan i dvorište su samo prostor
Zbog toga mi je rasprava o tome da li pas treba da živi u stanu ili u dvorištu sve manje interesantna. Dvorište samo po sebi nije kvalitet života. To je samo prostor.
Pas može imati ogromno dvorište i svakoga dana gledati istu ogradu, isto drvo i istu kapiju. Može imati mnogo kvadratnih metara, a vrlo malo stvarnog života.
Drugi pas može živeti na 23. spratu i imati bogat, stabilan i smislen život sa svojim ljudima. Može imati dovoljno kretanja, istraživanja, kontakta, odmora, njuškanja, učenja i sigurnosti. Kvadratura sama po sebi ne govori ništa o kvalitetu njegovog života.
Pravo pitanje nije koliko prostora pas ima. Pravo pitanje je šta njegov nervni sistem u tom prostoru svakodnevno doživljava i uči.
Trening mira: Mentalna stabilnost i odmor su ključni za emotivno zdravlje radnih rasa pasa.
Genetika nije komanda
Isto važi i za genetiku. To što haski nosi predispozicije za izdržljivost ne znači da svakoga dana moramo da pravimo okolnosti u kojima će te predispozicije biti maksimalno aktivirane. To što terijer ima lovačke sklonosti ne znači da je naša obaveza da svakodnevno proizvodimo lovački kontekst. To što ovčarski pas ima određene urođene obrasce ne znači da ih moramo stalno podsticati.
Jedan od naših zadataka u savremenom životu sa psima jeste upravo da napravimo uslove u kojima određene genetske predispozicije ne moraju stalno da budu uključene, dok su osnovne potrebe psa i dalje zadovoljene.
To je mnogo zreliji odnos prema genetici od jednostavne ideje da svaka rasa mora svakoga dana da „radi ono za šta je stvorena“.
Srećan život
Najvažnija stvar koju su vlasnici tog haskija naučili nije bila kako da ga više šetaju, kako da ga više zabave ili kako da ga fizički iscrpe. Naučili su da razumeju psa kojeg imaju ispred sebe. Naučili su da razlikuju potrebu od navike, genetiku od sudbine i fizičku izdržljivost od emocionalne stabilnosti.
Zahvaljujući našem radu, razumevanju koje su razvili i priručniku koji im je pomogao da svakodnevno primene ono što su učili, pitanje predaje psa azilu više nikada nije bilo tema.
Danas, sedam godina kasnije, taj isti haski i dalje živi svoj fantastičan život na Floridi, sa svojim vlasnicima, na 23. spratu.
Nije mu bio potreban novi dom. Njegovim ljudima je bilo potrebno novo razumevanje.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva. Knjiga koja inspiriše. Knjiga koja se ne zaboravlja.
Možda je upravo tu suština cele priče. Priroda je psu dala gene. Život mu je dao okruženje koje se često veoma razlikuje od sveta njegovih predaka. Između ta dva nalazi se njegova ogromna sposobnost prilagođavanja.
Neuroplastičnost.
Naš zadatak nije da svakoga dana dokazujemo psu šta bi trebalo da bude na osnovu njegove rase. Naš zadatak je da mu damo vreme, prostor, sigurnost i iskustvo da nauči kako da živi tamo gde jeste.
Haski sa 23. sprata nikada nije morao da ode na Aljasku da bi imao dobar život. Morao je samo da dobije priliku da se prilagodi Majamiju, a njegovi ljudi da dobiju priliku da konačno razumeju njega.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Vesti Online
Pročitajte i kolumnu o tome kako iznenadni zdravstveni izazovi poputnovi virus kod pasa zahtevaju stabilan i dobro organizovan sistem zaštite. Razumevanje populacione ekologije i imuniteta od ključnog je značaja kada se razmatra Nacrt Zakona o dobrobiti životinjai stvarne potrebe svake životinje.
