Kako mozak psa od čulnih informacija stvara emocije, od emocija fiziologiju, a od fiziologije ponašanja zbog kojih prečesto kažnjavamo biće koje samo traži sigurnost
Sva dosadašnja istraživanja i razumevanje čula dovode nas do ključnog saznanja: duboke emocije pasa i način na koji njihov mozak tumači svet predstavljaju stvarni izvor svakog njihovog postupka. Tokom prethodnih nekoliko meseci zajedno smo putovali kroz svet čula psa. Korak po korak pokušavali smo da razumemo kako psi vide, čuju, mirišu, osećaju dodir, doživljavaju ukus i navike. Svaka od tih kolumni otvorila je jedan novi pogled na svet koji je istovremeno poznat i potpuno drugačiji od našeg. Naučili smo da pas ne vidi svet ljudskim očima, da ne sluša ljudskim ušima i da ga mirisi vode kroz život na način koji čovek teško može i da zamisli. Razumeli smo da dodir nije samo fizički kontakt, već oblik komunikacije, a da ukus nikada nije odvojen od fiziološkog stanja organizma.
Ipak, uprkos svemu što smo zajedno otkrili, kroz svaku od tih kolumni provlačilo se jedno pitanje koje je ostalo bez potpunog odgovora. Ako smo razumeli sva čula psa, da li smo zaista razumeli kako pas doživljava svet? Da li smo sada u stanju da objasnimo zbog čega će dva psa, izložena potpuno istoj situaciji, reagovati na potpuno različite načine? Zašto će jedan pas tokom gruminga opušteno spustiti glavu i zatvoriti oči, dok će drugi pokušati da pobegne ili će naizgled bez upozorenja reagovati odbranom? Ako su oba psa videla isti sto, čula isti zvuk mašinice, osetila isti dodir i isti miris šampona, odakle dolazi tako velika razlika u njihovom ponašanju?
Odgovor na to pitanje vraća nas na sam početak ovog serijala. Ne zato što smo nešto propustili, već zato što tek sada imamo dovoljno znanja da možemo sagledati širu sliku. Čula nikada nisu bila konačan odgovor. Ona su predstavljala tek prvi korak u jednom mnogo složenijem procesu.
Čula nisu dovoljna: Zašto mozak mora dati značenje informacijama
Veoma često govorimo da pas reaguje na ono što vidi, čuje ili oseti. Takav način razmišljanja deluje logično i intuitivno, ali savremena neuronauka pokazuje da je stvarnost daleko složenija. Čula sama po sebi ne određuju ponašanje. Njihova uloga nije da odluče da li će pas ostati miran, da li će se uplašiti ili će prići sa radoznalošću. Ona imaju mnogo jednostavniji zadatak – prikupljaju informacije iz spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta i prenose ih prema mozgu. Tek tada počinje ono što je zaista važno.
Mozak ne prima gotovu stvarnost. On prima ogromnu količinu električnih impulsa koji sami po sebi nemaju značenje. Zvuk mašinice nije strah. Dodir ruke nije sigurnost. Sve su to samo informacije koje tek čekaju da budu protumačene. Upravo zbog toga ista situacija može kod jednog psa izazvati osećaj sigurnosti, a kod drugog pokrenuti čitav niz reakcija koje vode ka stresu.
To znači da između čula i ponašanja postoji još jedan izuzetno važan korak koji često ostaje nevidljiv. Taj korak predstavlja način na koji mozak informacijama dodeljuje značenje. Tek kada određeni događaj dobije svoje značenje, nastaje emocija, a tek nakon toga dolazi ponašanje koje možemo da posmatramo.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas. Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Mozak ne posmatra svet – on ga aktivno konstruiše i tumači
Jedna od najvećih promena koje je savremena neuronauka donela jeste razumevanje da mozak nije pasivni posmatrač sveta. Nekada se verovalo da čula jednostavno prenose sliku spoljašnje stvarnosti u mozak, koji je zatim verno reprodukuje. Danas znamo da to nije način na koji funkcioniše nijedan mozak sisara. Mozak nije kamera. On nije uređaj koji snima svet onakav kakav jeste. On je aktivni tumač koji neprekidno procenjuje, upoređuje, predviđa i pokušava da razume šta određena informacija znači za opstanak organizma.
Drugim rečima, pas ne reaguje na objektivnu stvarnost. On reaguje na svoju percepciju stvarnosti. To možda zvuči kao mala razlika u formulaciji, ali upravo u toj razlici nalazi se odgovor na mnoga pitanja koja godinama zbunjuju vlasnike pasa, trenere, veterinare i profesionalne grumere.
Kada dva psa uđu u isti salon, oni ne ulaze u isti svet. Njihova čula mogu registrovati gotovo identične informacije, ali njihov mozak tim informacijama može dati potpuno različito značenje. Jedan pas će prostor povezati sa prethodnim prijatnim iskustvima, pažnjom i osećajem sigurnosti. Drugi će u istom prostoru prepoznati elemente koji ga podsećaju na neprijatna iskustva iz prošlosti. Spolja gledano, okruženje je potpuno isto. Iznutra, za ta dva psa to su dva potpuno različita sveta.
Pravilo neurobiologije: Kako nastaju emocije pasa pre samog ponašanja
Upravo ovde dolazimo do ideje koja predstavlja srž ove kolumne. Ono što određuje ponašanje psa nije nijedno pojedinačno čulo koje smo do sada opisali. Postoji jedan mnogo složeniji proces koji objedinjavanjem svih informacija stvara jedinstven doživljaj sveta. Taj proces ne možemo pronaći u oku, uhu ili nosu. On nastaje u mozgu.
Možemo ga nazvati emocionalnom percepcijom stvarnosti.
Ne govorimo o novom anatomskom čulu niti o nekom skrivenom organu koji nauka tek treba da otkrije. Govorimo o funkciji nervnog sistema koja objedinjuje informacije iz svih čula i pretvara ih u emocionalno iskustvo. Upravo zbog toga ovu sposobnost možemo posmatrati kao svojevrsno šesto čulo psa. Ne zato što prima nove informacije iz spoljašnjeg sveta, već zato što svim postojećim informacijama daje značenje.
Tek kada mozak proceni da li određeni događaj predstavlja sigurnost, opasnost, radoznalost ili neizvesnost, nastaju autentične emocije pasa. A tek nakon emocije nastaje ponašanje koje mi možemo da posmatramo. Ono što često nazivamo neposlušnošću, tvrdoglavošću ili agresijom uopšte nije odluka psa. To je posledica načina na koji je njegov mozak protumačio stvarnost koja ga okružuje.
Ako želimo da zaista razumemo ponašanje psa, nije dovoljno posmatrati ono što radi. Moramo razumeti kako doživljava svet. Upravo zbog toga sada, konačno u ovom serijalu, ulazimo u jedan od najfascinantnijih sistema u biologiji sisara – limbički sistem, mesto na kojem informacije iz svih čula postaju emocije, a emocije postaju biologija.
Strah i oprez nisu izbor ili tvrdoglavost – to je instantna biološka reakcija organizma sa ciljem preživljavanja.
Od niza impulsa do doživljaja: Put kojim se oblikuje percepcija
Zaključili smo da ponašanje psa ne određuje ono što vidi, čuje, pomiriše ili dodirne, već način na koji njegov mozak svim tim informacijama daje značenje. Upravo zato dva psa mogu potpuno različito doživeti istu situaciju. Njihova čula mogu registrovati zapravo potpuno identičnu sliku stvarnosti, ali će njihov mozak toj istoj stvarnosti dati različito značenje. To značenje ne nastaje slučajno. Ono se oblikuje kroz prethodna iskustva, naučene obrasce, trenutnu fiziologiju organizma i emocionalna sećanja koja su tokom života ostala zapisana u nervnom sistemu.
Upravo u tom procesu objektivna informacija postaje subjektivni doživljaj, a subjektivni doživljaj oblikuje emociju koja će usmeriti ponašanje. To je jedna od najsloženijih i najfascinantnijih funkcija nervnog sistema.
Savremena neuronauka danas sve više napušta ideju da mozak jednostavno registruje spoljašnji svet. Umesto toga, znamo da mozak neprestano pokušava da predvidi šta će se dogoditi u narednom trenutku. Svaku novu informaciju upoređuje sa prethodnim iskustvima, genetski nasleđenim obrascima ponašanja i trenutnim fiziološkim stanjem organizma. Tek nakon tog poređenja nastaje emocionalna procena. To znači da emocija nije posledica ponašanja. Emocija je biološka procena koja prethodi ponašanju i priprema organizam za ono što mozak veruje da dolazi.
Upravo zbog toga pas ne reaguje na objektivnu stvarnost. On reaguje na stvarnost koju je njegov mozak upravo stvorio.
Amigdala: Samo 1,5 grama moždane mase koja čuva život
Kada se govori o emocijama, gotovo je nemoguće zaobići amigdalu. Tokom godina postala je jedna od najpoznatijih moždanih struktura, ali istovremeno i jedna od najčešće pogrešno predstavljenih. Veoma često se opisuje kao centar straha, što je samo mali deo njene stvarne funkcije. Amigdala nije zadužena isključivo za strah. Ona predstavlja sistem za procenu emocionalnog značaja svega što organizam doživljava.
Svakog trenutka mozak psa prima milione nervnih impulsa koji dolaze iz svih čula. Većina tih informacija nije posebno važna i prolazi gotovo neprimećeno. Međutim, pojedini podaci izdvajaju se iz tog neprekidnog toka. Upravo tada amigdala postavlja jedno jedino pitanje koje je evolucija usavršavala milionima godina:
„Da li je ovo važno za moj opstanak?“
To pitanje nema nikakve veze sa ljudskim pojmovima dobra i zla, poslušnosti ili neposlušnosti. Organizam ne procenjuje moralnu vrednost događaja. On procenjuje verovatnoću da određena situacija može doprineti opstanku ili predstavljati potencijalnu pretnju.
Posebno je zanimljivo što amigdala može reagovati izuzetno brzo, često pre nego što viši delovi mozga detaljno analiziraju informacije. To nije greška u funkcionisanju nervnog sistema. To je evolutivna prednost. U prirodi je mnogo sigurnije reagovati sekundu prerano nego sekundu prekasno. Životinja koja zakasni sa reakcijom možda neće dobiti drugu priliku da ispravi svoju procenu.
To objašnjava zbog čega pojedini psi reaguju gotovo trenutno na određene zvuke, pokrete ili dodire. Njihov mozak nije doneo svesnu odluku da se plaši. Njegova amigdala je procenila da situacija zahteva povećanu pažnju i pokrenula mehanizme koji organizam pripremaju za preživljavanje.
Hipotalamus kao most: Trenutak kada emocija prerasta u fiziologiju
Onog trenutka kada amigdala proceni da određeni događaj ima veliki emocionalni značaj, uključuje se hipotalamus. Upravo ovde završava psihologija, a počinje fiziologija.
Hipotalamus predstavlja jednu od najvažnijih veza između mozga, nervnog sistema i endokrinog sistema. Njegov zadatak nije da razmišlja. Njegov zadatak je da čitav organizam pripremi za ono što mozak očekuje da dolazi.
Ako procena govori da je okruženje bezbedno, hipotalamus podstiče procese koji omogućavaju normalno funkcionisanje organizma. Srčani ritam ostaje stabilan. Disanje je mirno i duboko. Digestivni sistem nesmetano vari hranu. Imuni sistem normalno obavlja svoju funkciju. Organizam ulaže energiju u rast, regeneraciju tkiva, reprodukciju i učenje. To je stanje u kojem se pas igra, istražuje okolinu, uči nove veštine i uspostavlja socijalne odnose.
Međutim, kada amigdala proceni da postoji potencijalna opasnost, hipotalamus gotovo trenutno menja prioritete organizma. Aktivira simpatički deo autonomnog nervnog sistema i pokreće takozvanu HPA osu, funkcionalnu vezu između hipotalamusa, hipofize i nadbubrežnih žlezda. Kao rezultat toga oslobađaju se adrenalin, noradrenalin i kortizol, hormoni koji menjaju gotovo svaki organ u telu.
Srce počinje da kuca brže kako bi povećalo dotok kiseonika mišićima. Disanje postaje ubrzano kako bi organizam uneo više kiseonika. Krvni sudovi u mišićima se šire, dok se protok krvi prema digestivnom sistemu smanjuje, jer varenje hrane u tom trenutku više nije prioritet. Jetra oslobađa dodatnu glukozu kako bi obezbedila energiju za nagli fizički napor. Zenice se šire i omogućavaju veći unos svetlosti. Mišićni tonus raste, povećavajući spremnost za pokret. Čak se menjaju i prag bola, telesna temperatura i način na koji imuni sistem raspoređuje svoje resurse.
Sve ove promene imaju jedan zajednički cilj. One ne služe tome da se pas oseća bolje. One služe tome da poveća svoje šanse za preživljavanje.
Zbog toga emocije pasa nikada nisu samo unutrašnja osećanja. Onipredstavljaju kompletna fiziološka stanja organizma. Kada kažemo da je pas uplašen, mi zapravo opisujemo čitav niz promena koje se istovremeno odvijaju u njegovom mozgu, srcu, plućima, krvnim sudovima, mišićima, endokrinom sistemu i metabolizmu. Strah nije samo psihološko iskustvo. Strah je čista biologija.
Ovo objašnjava zašto pas pod intenzivnim stresom često nije sposoban da uči, sluša ili donosi racionalne odluke. Organizam psa je energiju preusmerio sa procesa učenja na procese preživljavanja. Ne zato što ne želi da sarađuje, već zato što njegov mozak procenjuje da trenutno postoji važniji prioritet.
Prefrontalni korteks: Racionalna kontrola i granice pod stresom
U priču sada ulazi još jedan izuzetno važan deo mozga – prefrontalni korteks. Kod pasa je razvijen drugačije nego kod čoveka, ali njegova funkcija ostaje ista. On omogućava integraciju iskustava, procenu situacije, kontrolu impulsa, fleksibilnije donošenje odluka i prilagođavanje ponašanja novim okolnostima.
Možemo ga zamisliti kao dirigenta koji pokušava da uskladi informacije koje dolaze iz čula, emocionalne procene limbičkog sistema i prethodno naučena iskustva. Kada se pas oseća sigurno, prefrontalni korteks ima dovoljno „prostora“ da učestvuje u obradi informacija. Tada pas lakše uči, bolje rešava probleme, uspešnije se prilagođava novim situacijama i pokazuje veću sposobnost samokontrole.
Međutim, kada je nivo stresa visok, odnos snaga u mozgu se menja. Aktivnost amigdale raste, hipotalamus održava organizam u stanju pripravnosti, a mogućnost prefrontalnog korteksa da reguliše ponašanje postaje ograničena. To ne znači da ovaj deo mozga prestaje da funkcioniše, već da prioritet preuzima sistem za preživljavanje.
Upravo zato pas pod jakim stresom često deluje kao da je „zaboravio“ ono što je do juče odlično znao. Komande koje je bez problema izvršavao odjednom više ne funkcionišu. Njegova pažnja postaje usmerena isključivo na procenu bezbednosti okruženja. U tom trenutku mozak ne ulaže energiju u učenje novih veština. On ulaže energiju u preživljavanje.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva.
Knjiga koja inspiriše.
Knjiga koja se ne zaboravlja.
Zašto je ponašanje samo poslednji simptom duboke fiziologije
Ova saznanja menjaju način na koji posmatramo gotovo svaku reakciju psa. Kada vidimo psa koji se trese, dahtanjem pokušava da reguliše napetost, odbija hranu, vuče povodnik, pokušava da pobegne ili pokazuje znakove agresije, veoma lako možemo zaključiti da je problem u ponašanju. Međutim, iz perspektive neurobiologije, ponašanje predstavlja samo poslednju kariku jednog mnogo složenijeg lanca.
Mnogo ranije promenio se rad srca. Promenio se ritam disanja. Povećala se koncentracija stresnih hormona. Promenio se mišićni tonus. Digestivni sistem je usporio svoj rad. Organizam je preraspodelio energiju. Tek nakon svih tih promena pojavilo se ponašanje koje mi možemo da vidimo.
Drugim rečima, ponašanje nije početak problema. Ponašanje je veoma često njegov poslednji simptom.
Zbog toga profesionalni rad sa psima ne može biti usmeren isključivo na kontrolu ponašanja. Kada pokušamo da promenimo samo spoljašnju reakciju, a ne razumemo fiziološko stanje koje ju je stvorilo, bavimo se posledicom, a ne uzrokom. Dugoročne promene nastaju tek onda kada se promeni emocionalna procena situacije. Kada mozak prestane da doživljava određeni događaj kao pretnju, menja se fiziologija organizma, a zatim se prirodno menja i ponašanje.
Kraj serijala o čulima: Nova percepcija i razumevanje psa
Na početku ovog serijala postavili smo jednostavno pitanje: Kako psi doživljavaju svet? Danas, nakon što smo zajedno prošli kroz sva njihova čula i kroz neurobiologiju emocionalne percepcije, odgovor postaje mnogo jasniji.
Pas ne živi samo u svetu mirisa, zvukova, slika i dodira. On živi u svetu značenja koja njegov mozak neprekidno stvara iz svih tih informacija.
Upravo zbog toga možemo govoriti o emocionalnoj percepciji kao o funkcionalnom šestom čulu psa. Ne zato što predstavlja novi senzorni organ, već zato što objedinjuje rad svih ostalih čula i pretvara informacije u jedinstvenu sliku stvarnosti. Ta slika, zapravo, nije nikad objektivna, ali je za organizam uvek jedino stvarna. Upravo ona određuje da li će pas prići ili se udaljiti, učiti ili izbegavati, verovati ili sumnjati.
Ceo ovaj serijal imao je jedan jedini cilj – da naučimo da ponašanje posmatramo kao posledicu rada jednog izuzetno složenog biološkog sistema koji je milionima godina usavršavan sa samo jednom osnovnom svrhom: da organizmu omogući da preživi.
Možda upravo u tome leži najveća vrednost razumevanja mozga, jer ne učimo samo kako psi razmišljaju, već učimo da iza svakog njihovog postupka postoji priča koju je njihov mozak stvorio o svetu koji ih okružuje.
Tek kada razumemo tu priču, možemo istinski razumeti i psa. Od prvog trenutka života pa sve do njegovog kraja, svakoga dana i svake sekunde, svaki organizam na ovom svetu ima isti osnovni zadatak – da preživi. Kada se ponaša kao „razmažen“, „tvrdoglav“, „ljubomoran“ ili „agresivan“, to nije iz želje da vam oteža život. To je način na koji je njegov mozak, kroz iskustvo, fiziologiju, emocije pasa i pamćenje, naučio da sačuva sigurnost, izbegne bol, uspostavi kontrolu ili se zaštiti od onoga što doživljava kao pretnju.
Zato, kada sledeći put pogledate psa i poželite da mu pripišete osobinu, nameru ili krivicu, zastanite makar na trenutak i zapitajte se ne šta on radi, već šta i zbog čega njegov nervni sistem pokušava da postigne. Pred vama nije neposlušan, tvrdoglav ili agresivan pas, već biće koje svim resursima koje poseduje pokušava da pronađe put do sigurnosti.
Onog trenutka kada to zaista vidimo, iza svakog ponašanja prestajemo da tražimo tvrdoglavost, neposlušnost ili agresiju i počinjemo da se divimo jednom od najsavršenijih dostignuća prirode – živom neurobiološkom sistemu koji već stotinama miliona godina neumorno prikuplja informacije, procenjuje rizike, oblikuje emocije pasa, menja fiziologiju i donosi odluke sa samo jednim ciljem: da život traje još jedan dan.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Pročitajte i prethodnu kolumnu u kojoj objašnjavamo kako neadekvatna ishrana stvara tihi unutrašnji stres u svakom zalogaju i menja hemijski sastav organizma. Kada uskladite ishranu i razumevanje kako nastaju duboke emocije pasa, pomažete svom ljubimcu da ostvari potpunu unutrašnju ravnotežu.
Pridružite se Viber grupiPure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Život sa kućnim ljubimcem predstavlja neprekidnu razmenu energija i emocija koje se ne mogu sakriti niti lažirati. Naime, mnogi vlasnici se često žale na stalnu anksioznost, hiperaktivnost ili prosto nemogućnost da se njihova životinja potpuno umiri. U potrazi za rešenjem, mi obično analiziramo spoljne faktore ili pokušavamo da korigujemo samo ponašanje pasa u kući.
Međutim, surova istina jeste da pas nikada neće moći istinski da se opusti dok mi u sebi nosimo unutrašnju napetost. Ti nevidljivi i tihi odbrambeni zidovi koje svakodnevno gradimo unutar sebe postaju njihovo najteže breme.
Skriveni mehanizmi odbrane od iracionalnih ljudskih strahova
Da bismo razumeli ovaj fenomen, moramo duboko i iskreno da pogledamo u sopstvene odbrambene mehanizme. Mi te složene emotivne blokade razvijamo i koristimo kroz svakodnevne postupke kao štit od onoga što nas suštinski plaši.
Taj duboki, unutrašnji strah zapravo je potpuno iracionalan, ali ima stravičnu moć nad našim nesvesnim postupcima. Ovde se uopšte ne radi o prirodnom i urođenom strahu od fizičke smrti ili samog telesnog bola. U korenu ove tenzije krije se paralizujući strah od gubitka onih bića koja volimo najviše na svetu.
Iluzija o sopstvenoj nezamenljivosti koja blokira mir u domu
Ovaj strah se u našoj svesti bolno reflektuje kao strah od sopstvenog nestanka i duboke praznine. Mi, naime, podsvesno verujemo da ljudi i životinje koje volimo prosto neće imati načina da nastave svoj život bez nas. Svaka ta unutrašnja odbrana i svaki mehanizam kojim grozničavo bežimo od suočavanja sa tim osećanjima momentalno se projektuje na okolinu.
Životinja bez greške čita tu našu energetsku blokadu, te njeno kompletno unutrašnje stanje postaje odraz našeg nemira. Zato devijantno ponašanje pasa najčešće predstavlja samo krik i vapaj za našim unutrašnjim isceljenjem.
Prihvatanje sopstvene ranjivosti kao jedini put do bezuslovne ljubavi
Zato ključ istinskog mira i stabilnosti u domu nikada ne leži u dresuri ili tehničkom prevaspitavanju uplašene životinje. Naprotiv, sve počinje onog trenutka kada svesno naučimo da prihvatimo sopstvenu ranjivost pred životom i prolaznošću. Tek kada postanemo stabilni unutar sebe i kada se hrabro suočimo sa onim što nas najviše plaši, nastaje preokret.
Bića pored nas tada konačno mogu da osete istinski mir, duboku sigurnost i onu čistu ljubav koja ne traži ništa zauzvrat. Pomozite svom psu tako što ćete prvo pomoći sebi i srušiti zidove koji vas razdvajaju od mira.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas (350€ + putni troškovi van Novog Sada). Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Pridružite se Viber grupiPure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
U modernom društvu smo skloni tome da svaku manifestaciju nesigurnosti ili panike odmah proglasimo za psihološki problem. Kada posmatramo paniku kod svojih ljubimaca ili kod samog sebe, mi grozničavo tražimo komplikovane mentalne uzroke.
Međutim, nauka i biologija nas uče da postoje primarni mehanizmi koji uopšte ne dolaze iz naših svesnih misli.
Ti bazični strahovi kod pasa i ljudi nisu naučeni kroz loša iskustva, niti su uslovljeni vaspitanjem tokom života. Oni su, naime, potpuno urođeni i predstavljaju sastavni deo našeg osnovnog operativnog sistema sa kojim dolazimo na ovaj svet.
Biološka panika tela koja reaguje znatno pre svesnog uma
Kada se beba rodi, ili kada štene tek otvori svoje oči, oni sa sobom nose isključivo dva instinktivna straha. Prvi je strah od iznenadnog i jakog zvuka, a drugi je strah od iznenadnog pada i gubitka podloge. Za čoveka je ovaj mehanizam posebno naglašen jer smo mi bića koja se kreću uspravno, na dve noge.
Održavanje balansa na dve tačke oslonca je neurološki veoma zahtevno, te je svaki gubitak ravnoteže direktna pretnja po opstanak. Ovo nisu naši svesni izbori, već duboki instinkt i genetski kod koji upravlja našim disanjem i mišićnim tonusom.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva.
Knjiga koja inspiriše.
Knjiga koja se ne zaboravlja.
Kako u deliću sekunde nepoznat zvuk gasi racionalno razmišljanje?
U trenutku kada odjekne neočekivana i glasna buka, organizam prosto nema vremena za analizu ili logičko razmišljanje. Mi tada nemamo luksuz da racionalno analiziramo šta će nam se tačno dogoditi ili gde će neki predmet pasti.
Telo u tom deliću sekunde reaguje potpuno samostalno, pre nego što informacija uopšte stigne do svesnog dela uma. To nije hronična anksioznost koja se rađa iz prevelikog razmišljanja, već trenutna, bazična panika tela pred nepoznatim. Jedina poruka koju nervni sistem tada emituje jeste trenutna komanda: beži i spasi se po svaku cenu.
Kada prihvatimo instinkte bez osude, naš zagrljaj postaje jedino sigurno utočište za psa.
Prestanak krivice i prelazak na svesno prihvatanje žive prirode
Kada konačno u potpunosti razumemo ove prirodne zakone, mi automatski prestajemo da kažnjavamo i krivimo sebe ili svoje ljubimce. Ti instinktivni, nagli strahovi kod pasa tokom grmljavine ili vatrometa više ne izgledaju kao mana u karakteru ili neposlušnost. Shvatamo da ono što je čista biologija i nagon za preživljavanjem nikada ne može biti definisano kao slabost. Ovo saznanje je ujedno i predivan poziv da budemo maksimalno nežni prema sebi i bićima koja vodimo kroz život. Umesto beskorisne dresure i forsiranja, ponudite svom psu sigurno utočište i topao zagrljaj pun razumevanja.
Pridružite se Viber grupiPure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas. Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
U savremenom svetu se koncept vaspitanja i prenošenja znanja prečesto zasniva na rigidnoj sili i slepoj poslušnosti. Kada posmatramo moderne metode obuke, moramo otvoreno priznati da je tradicionalna dresura pasa zapravo samo rafinisani produžetak cirkusa.
U pitanju je potpuno isti, zastareli koncept kontrole, surove discipline i skrivene traume. Razlika je, naime, samo u tome što danas u areni ne sedi slon pod pretnjom biča. Umesto toga, danas pas nesrećno sedi u našoj dnevnoj sobi, dok dete uplašeno ćuti u školskoj učionici.
Kako traumatološki koncept poslušnosti uništava živa bića?
Kada unutar svog doma autoritativno izgovorimo rečenicu da će biti isključivo onako kako mi kažemo, mi aktiviramo opasan obrazac. To je, slikovito rečeno, klasičan traumatološki koncept discipline koji polako ali sigurno guši svest i slobodnu volju živog bića.
Životinja pod tim pritiskom ne uči iz ljubavi, već izvršava komande iz čistog, bazičnog straha od kazne ili odbacivanja. Međutim, svest čovečanstva se menja, te polako dolazi vreme kada će ovaj vid ponašanja biti potpuno prepoznat i odbačen. Ovaj skriveni mehanizam prisile polako izlazi na svetlost dana.
Zakonski okviri za zaštitu dostojanstva naših ljubimaca
Istorija nam dokazuje da društvo ipak poseduje sposobnost da evoluira i ispravi svoje teške civilizacijske greške. Naime, svedoci smo toga da su divlji cirkusi uspešno ušli u restriktivne zakonske okvire i zvanično prestali da koriste i muče životinje.
Istinsko prijateljstvo se ne gradi kroz silu, već kroz obostrano poštovanje i slobodu.
Na potpuno isti način, čvrsto verujem da će i klasična dresura pasa u budućnosti biti pravno prepoznata kao čist oblik zloupotrebe. Zakon će, pre ili kasnije, morati da zaštiti emotivni i neurološki integritet naših četvoronožnih prijatelja. Prinuda će prosto morati da ustupi mesto svesnom vođenju.
Izgradnja novih puteva kroz čisto poverenje i međusobno poštovanje
Na kraju ove važne priče, ljudi će definitivno morati da pronađu potpuno nove i humanije puteve komunikacije sa prirodom. Svrha našeg suživota sa životinjama nikada ne sme biti njihovo surovo korišćenje, iscrpljivanje i lomljenje njihovog karaktera radi našeg ega.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva.
Knjiga koja inspiriše.
Knjiga koja se ne zaboravlja.
Suština se, zapravo, krije u tome da ih istinski razumemo, duboko poštujemo i sa ljubavlju vodimo kroz život pored sebe. Kada strah zamenite čistim poverenjem, vi dobijate odanog prijatelja za ceo život. To je, ujedno, i jedina prava poenta celokupne holističke filozofije nege.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas (350€ + putni troškovi van Novog Sada). Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Zašto afektivni dodir predstavlja lek, ali samo ako razumemo biologiju onoga koga dodirujemo
U prethodnim kolumnama govorili smo o tome kako pas vidi svet, kako ga čuje i kako ga miriše. Svako od tih čula predstavlja jedan kanal kroz koji nervni sistem prikuplja informacije iz spoljašnjeg sveta i na osnovu njih pokušava da održi ono što biologija naziva homeostazom, unutrašnjom ravnotežom organizma. Međutim, postoji jedno čulo koje se razlikuje od svih ostalih.
Za razliku od vida, sluha ili mirisa, dodir nije nešto što dolazi iz daljine. Dodir zahteva prisustvo. Zahteva blizinu. Zahteva odnos. Upravo zbog toga nijedno drugo čulo nema toliko snažan uticaj na razvoj poverenja između psa i čoveka, ali isto tako nijedno drugo čulo nema toliku sposobnost da naruši taj odnos kada ne razumemo biologiju organizma koji dodirujemo.
Možda upravo zbog toga ljudi dodir smatraju najjednostavnijim izrazom ljubavi. Kada ugledamo štene, gotovo instinktivno pružamo ruku da ga pomazimo. Kada se vratimo kući, prvo što uradimo jeste da zagrlimo svog psa. Kada želimo da ga utešimo, dodirujemo ga. Kada želimo da pokažemo privrženost, dodirujemo ga. Kada želimo da umirimo sebe, ponovo ga dodirujemo.
Retko se, međutim, zapitamo jednu veoma važnu stvar. Da li tog trenutka dodir zaista služi psu ili služi nama? Da li je potreba za fizičkim kontaktom potreba psa ili potreba čoveka? Odgovor nije jednostavan, jer je dodir jedan od retkih jezika koje dele gotovo sva živa bića. Međutim, kao i svaki drugi jezik, on ima svoja pravila. Problem nastaje kada govorimo svojim jezikom, a očekujemo da nas druga vrsta razume bez greške.
Mozak na površini tela: Kako koža prima informacije
Koža je najveći organ tela. Kod psa ona ne predstavlja samo zaštitni omotač koji odvaja unutrašnjost organizma od spoljašnjeg sveta. Ona predstavlja jedan od najsloženijih senzorskih sistema u prirodi. U svakom kvadratnom centimetru kože nalaze se hiljade receptora sposobnih da registruju pritisak, vibracije, temperaturu, istezanje, bol i najfinije moguće dodire. Svaki od tih receptora povezan je sa nervnim vlaknima koja informacije šalju prema kičmenoj moždini, a zatim prema mozgu. Drugim rečima, svaki dodir ostavlja trag u nervnom sistemu. Nijedan dodir nije neutralan. Organizam ga ili prepoznaje kao nešto što doprinosi osećaju sigurnosti ili kao informaciju koja zahteva povećanu pažnju i pripremu za reakciju.
Neurofiziologija komunikacije: Kada afektivni dodir počinje na koži
Poslednjih decenija neurofiziologija je počela mnogo ozbiljnije da proučava ono što nazivamo afektivnim dodirom. Otkrivena su posebna nervna vlakna, poznata kao C-taktilna vlakna, koja ne reaguju na snažan pritisak ili bol, već upravo na spor, nežan i predvidiv dodir. Kada se aktiviraju, informacije koje prenose ne završavaju prvenstveno u delovima mozga zaduženim for precizno određivanje mesta dodira, već u centrima koji učestvuju u obradi emocija, osećaja sigurnosti i socijalne povezanosti. Drugim rečima, biologija razlikuje dodir koji prenosi informaciju od dodira koji prenosi odnos. Upravo zbog toga afektivni dodir zahteva da razumemo kako ga svesno usmeravamo, kojom brzinom, kojim intenzitetom i u kakvom emocionalnom stanju to činimo.
Većina vlasnika veruje da je svaki dodir izraz ljubavi. Međutim, nervni sistem psa ne procenjuje naše namere. On procenjuje ono što oseća. Zamislite osobu koja vam priđe s najboljom namerom, ali vas snažno zgrabi za ramena dok ste uplašeni ili duboko zamišljeni. Njena namera možda jeste bila dobra, ali će vaš organizam ipak reagovati na iznenadni dodir. Isto se događa i kod pasa. Dodir koji dolazi neočekivano, koji je grub, brz ili nametnut može aktivirati potpuno drugačije neurofiziološke procese od dodira koji organizam prepoznaje kao bezbedan. Ljubav čoveka nije dovoljna da bi dodir bio prijatan. Potrebno je da ga i nervni sistem psa prepozna kao takvog.
Ovo postaje posebno važno kada govorimo o štencima. Tokom prvih nedelja života nervni sistem prolazi kroz period izuzetne plastičnosti. Svaki dodir koji štene doživi postaje deo njegovog budućeg razumevanja sveta. Nežni dodiri majke dok čisti svoje mladunce nisu slučajni. Oni imaju važnu biološku funkciju. Pored održavanja higijene, takvi dodiri učestvuju u sazrevanju nervnog sistema, regulaciji telesne temperature, uspostavljanju osećaja sigurnosti i razvoju socijalne povezanosti. Priroda nije odvojila dodir od preživljavanja. Naprotiv, učinila ga je jednim od osnovnih alata pomoću kojih organizam uči da li je svet bezbedno mesto.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI – NADMUDRIVANJE ĐAVOLA
Knjiga koja izaziva. Knjiga koja inspiriše. Knjiga koja se ne zaboravlja.
Kada ljubav postane izvor stresa: Ignorisanje signala psa
Ovde dolazimo do jedne od najvećih zabluda savremenog odnosa čoveka i psa. Ljudi veoma često procenjuju kvalitet dodira prema sopstvenom osećaju, a ne prema načinu na koji ga doživljava organizam psa. Kada nama prija snažan zagrljaj, pretpostavljamo da mora prijati i njemu. Kada nama prija da nas neko tapše po glavi ili snažno zagrli, očekujemo da će pas isti taj dodir doživeti kao izraz ljubavi. Međutim, priroda nije razvijala nervni sistem psa da razume ljudske običaje. Razvijala ga je da prepozna sigurnost, predvidivost i odsustvo opasnosti.
Upravo zato mnogi psi veoma jasno pokazuju da im određeni afektivni dodir u tom obliku nije prijatan. Okreću glavu, sklanjaju pogled, zatežu mišiće lica, spuštaju uši, oblizuju njušku ili pokušavaju da se udalje. Problem nije u tome što ti signali ne postoje. Problem je što ih mi veoma često nazivamo poslušnošću, strpljenjem ili dobrom naravi, umesto da ih prepoznamo kao pokušaj psa da kulturno kaže kako mu nešto nije prijatno.
Nažalost, ovu grešku najčešće pravimo upravo iz ljubavi. Dete koje zagrli psa toliko jako da mu gotovo ograniči disanje nije želelo da ga povredi. Želelo je da pokaže ljubav. Odrasla osoba koja neprestano mazi psa po glavi dok se on okreće od nje takođe nije imala lošu nameru. Želela je kontakt. Međutim, biologija ne procenjuje naše namere. Nervni sistem reaguje na informacije koje prima. Upravo zbog toga možemo voleti psa više od svega na svetu, a da mu istovremeno svakodnevno šaljemo informacije koje njegov organizam doživljava kao neprijatne ili preplavljujuće. Ljubav bez razumevanja biologije ponekad postaje jedan od najvećih izvora stresa, upravo zato što nikada ne preispitujemo sopstveno ponašanje.
Metode oporavka: Pravilno usmeren afektivni dodir
Tokom svog profesionalnog rada imao sam priliku da upoznam i primenjujem različite metode rada sa psima, a jedna od njih bila je i Tellington TTouch metoda, koju je razvila Linda Tellington-Jones. Bez obzira na različita mišljenja o pojedinim teorijskim objašnjenjima ove metode, jedno zapažanje ostalo je dosledno tokom svih godina mog rada. Kada je dodir spor, predvidiv, nežan i usmeren sa punom pažnjom na reakcije psa, veoma često dolazi do promena koje prevazilaze samu kožu. Pas počinje sporije da diše, opada napetost mišića, telo postaje mekše, pogled mirniji, a čitav organizam kao da prelazi iz stanja stalne pripravnosti u stanje veće sigurnosti. Danas znamo da nežan afektivni dodir može doprineti aktivaciji parasimpatičkog dela autonomnog nervnog sistema, sistema koji učestvuje u odmoru, oporavku i obnavljanju organizma. Upravo zato nije važno samo da li dodirujemo psa. Važno je kako ga dodirujemo i u kakvom emocionalnom stanju to činimo.
Jezik koji je postojao pre svih reči: Moć sigurnog pritiska
Upravo zato nije slučajno što su se poslednjih godina pojavile kompresione kabanice i prsluci namenjeni psima koji pate od straha tokom grmljavine, vatrometa ili drugih intenzivnih zvukova. Njihov cilj nije da zaustave buku, već da kroz blag, ravnomeran i predvidiv pritisak na telo pruže nervnom sistemu dodatne informacije koje kod pojedinih pasa mogu doprineti osećaju veće stabilnosti i sigurnosti. Sličan princip koristi se i kod nekih ljudi koji pronalaze utehu u zagrljaju ili pokrivaču sa opterećenjem.
Kada je organizam preplavljen stresom, pažljivo strukturisan afektivni dodir često predstavlja razumljiviji jezik od bilo koje izgovorene reči. Pas ne razume naše objašnjenje da će grmljavina uskoro proći, ali veoma dobro razume kada kroz dodir oseti da nije sam. Upravo zbog toga će u trenucima najvećeg straha mnogim psima mnogo više značiti miran zagrljaj, nežan kontakt ili osećaj sigurnog pritiska na telo nego stotine reči kojima pokušavamo da ih utešimo. Pre nego što je čovek naučio da govori, priroda je stvorila jezik dodira, i čini se da upravo tim jezikom nervni sistem govori najtečnije.
Kada ignorišemo suptilne signale tela, naš izraz ljubavi za psa postaje izvor stresa.
Neuroplastičnost i sećanje tela: Da li mozak može da zaboravi?
Još jedna fascinantna osobina kože jeste činjenica da ona nikada ne komunicira samo sa spoljašnjim svetom. Svaki dodir predstavlja dvosmerni razgovor između kože i mozga. Mozak neprestano upoređuje informacije koje dolaze iz kože sa prethodnim iskustvima i na osnovu toga procenjuje da li treba da poveća napetost ili da dozvoli opuštanje. Ako je organizam godinama učio da određeni dodir prethodi neprijatnom iskustvu, dovoljno je svega nekoliko sekundi da se aktiviraju stari neuronski putevi. Isto tako, ako kroz stotine novih iskustava pas nauči da svesni afektivni dodir dosledno znači sigurnost, nervni sistem će postepeno početi da gradi nove obrasce. Upravo u tome leži prava snaga neuroplastičnosti. Ne brišemo prošlost. Gradimo novu budućnost.
Zato danas mnogo više razmišljam o tome kako prilazim psu nego koliko dugo ga mazim. Nekada nekoliko sekundi pažljivog dodira vredi više od deset minuta nesvesnog maženja. Pas ne broji koliko puta smo ga dodirnuli. Njegov nervni sistem pamti kako se osećao dok smo ga dodirivali. To je razlika koju veoma često zaboravljamo. Ljudi pamte događaje. Psi mnogo češće pamte telesna stanja. Upravo zbog toga naš dodir ostaje zapisan mnogo dublje nego što možemo da zamislimo.
Mazite svog psa, ali naučite njegov jezik
Kada sve ovo razumemo, postaje jasno da dodir nikada nije samo dodir. On je informacija. On je iskustvo. On je biologija. Svaki put kada položimo ruku na telo psa, mi ulazimo u razgovor sa njegovim nervnim sistemom. Pitanje nije da li će organizam odgovoriti. On će odgovoriti svaki put. Jedino je pitanje kakav odgovor ćemo izazvati. Hoćemo li povećati osećaj sigurnosti ili napetosti? Hoćemo li pomoći organizmu da se približi homeostazi ili ćemo ga, potpuno nesvesno, udaljiti od nje?
Možda je upravo zato najveća lekcija ove kolumne veoma jednostavna. Mazite svog psa. Mazite ga često. Mazite ga nežno. Mazite ga prisutno. Ali pre nego što pružite ruku, zastanite na trenutak i zapitajte se da li to radite zato što je afektivni dodir u tom trenutku potreban njemu ili zato što je potreban vama. Prava ljubav ne meri se količinom dodira koju pružamo. Ona se meri sposobnošću da razumemo kako drugo biće taj dodir doživljava. Tek tada dodir prestaje da bude izraz naše potrebe za ljubavlju i postaje dar koji drugom biću donosi mir, sigurnost i poverenje. Mislim da upravo u tom trenutku prestajemo da budemo samo vlasnici pasa i postajemo njihovi istinski čuvari.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portaluSvet Plus
Saznajte i na koji način hemijska informacija i mirisiu vašem domu mogu uticati na ponašanje životinje. Kada se pravilno kombinuju umirujuće okruženje i svesni afektivni dodir, nervni sistem psa dobija jasne signale bezbednosti. Pogledajte kako adekvatan afektivni dodir i poštovanje bioloških granica psa transformišu vašu svakodnevnu komunikaciju.
Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmonyi počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Kako je hemijska informacija postala skriveno oružje protiv naših ljubimaca
Kada uđemo u svoj dom i kažemo: „Kako lepo miriše“, gotovo nikada ne razmišljamo o dubini onoga što smo zapravo doživeli. Za ljude je miris mnogo više od hemije. On predstavlja osećaj čistoće, topline doma, pripadnosti i sigurnosti. Miris sveže opranog veša, kolača koji se pekao nedeljom ili parfema osobe koju volimo može u nama probuditi uspomene koje smo odavno zaboravili. Naš mozak je tokom života naučio da određene mirise povezuje sa ljubavlju, porodicom i mestima na kojima smo se osećali zaštićeno. Možda upravo zato toliko ulažemo u mirisne sveće, osveživače vazduha, difuzere eteričnih ulja, omekšivače, parfeme i bezbroj drugih proizvoda. Ne kupujemo ih samo zato da bi naš dom lepše mirisao. Kupujemo ih zato što nesvesno pokušavamo da ponovo stvorimo osećaj sigurnosti za kojim mnogi od nas čeznu.
Međutim, vrlo retko sebi postavimo jedno mnogo važnije pitanje. Kako miriše dom u kojem živi pas?
Svet mirisa: Različita hemijska stvarnost čoveka i psa
Na prvi pogled ovo pitanje deluje gotovo besmisleno. Većina ljudi pretpostavlja da pas jednostavno oseća iste mirise kao i čovek, samo malo intenzivnije. Istina je potpuno drugačija. Pas ne živi u istom svetu mirisa u kojem živimo mi.
Zapravo, može se reći da čovek i pas ne dele istu hemijsku stvarnost. Ono što je za nas jedva primetna aroma, za psa predstavlja složenu strukturu u kojoj je svaka hemijska informacija sastavljena od hiljada različitih molekula. Ono što mi nazivamo mirisom zapravo je mešavina isparljivih hemijskih jedinjenja koja ulaze u organizam kroz nosnu šupljinu. Za čoveka su to uglavnom prijatni ili neprijatni utisci. Za psa su to informacije od kojih zavisi razumevanje sveta.
Tokom miliona godina evolucije priroda nije razvijala čulo mirisa da bi organizmi uživali u aromama. Razvijala ga je da bi mogli da prežive. Miris je za psa oduvek predstavljao način da otkrije hranu, pronađe partnera, prepozna teritoriju, proceni zdravstveno stanje druge životinje, registruje stres, strah ili prisustvo opasnosti. Pre nego što nešto vidi ili čuje, pas će to često prvo osetiti. Upravo zato njegov nos nije samo organ za disanje. On predstavlja jedan od najsloženijih bioloških sistema za prikupljanje informacija koji je priroda ikada razvila.
Anatomija njuške: Instrument stvoren za dešifrovanje okruženja
Čovek u proseku raspolaže sa oko šest miliona olfaktornih receptora, dok pas, u zavisnosti od građe njuške, može imati od oko 125 miliona do čak 300 miliona receptora za miris. Međutim, priča o psećem njuhu ne završava se samo brojem receptora. Ona počinje mnogo dublje, u samoj arhitekturi pseće glave. Njuška psa nije samo estetska ili rasna karakteristika, već prostor u kojem se vazduh usmerava, filtrira, usporava i razdvaja kroz složene strukture nosne šupljine. Unutar nje nalaze se koštane strukture poznate kao nosne školjke, odnosno turbinati, preko kojih se prostire olfaktorni epitel. Kod čoveka je taj sistem relativno mali i jednostavan, dok je kod psa višestruko razvijeniji, složeniji i prilagođen obradi ogromne količine mirisnih informacija. Zbog toga pas ne „miriše“ svet kao čovek. On ga razlaže, sortira, upoređuje i čita.
Zanimljivo je da je čovek kroz selektivni uzgoj, posebno kod pasa tragača, goniča i lovačkih pasa, dodatno manipulisao telom psa kako bi pojačao dominaciju čula mirisa. Duge spuštene uši kod rasa koje prate krvni trag ili trag divljači nisu nastale samo zato da bi pas izgledao prepoznatljivo. One tokom kretanja blizu zemlje pomažu da se mirisni molekuli podižu, zadržavaju i usmeravaju prema nosu, dok nabori kože i taktilne dlake oko njuške dodatno učestvuju u registrovanju vazdušnih strujanja, dodira i promena u prostoru neposredno ispred nosa. Drugim rečima, kod takvih pasa telo je gotovo pretvoreno u instrument za miris. Čovek je generacijama selektovao pse kod kojih je čulo njuha postajalo dominantnije od mnogih drugih čula, ne zato što je pas „hteo“ da postane tragač, već zato što smo mi oblikovali njegovu anatomiju u pravcu koji nama odgovara.
Upravo zato, kada govorimo o mirisu, ne govorimo samo o nosu. Govorimo o čitavom sistemu. Govorimo o njušci, nosnim školjkama, olfaktornom epitelu, receptorima, vomeronazalnom organu, taktilnim dlakama, obliku glave, načinu disanja i načinu na koji mozak obrađuje hemijske informacije. Kod pasa sa dužom njuškom postoji više prostora za složene mirisne strukture nego kod čoveka, a kod nekih linija i rasa ta sposobnost može biti izrazito pojačana. Procene osetljivosti psećeg njuha variraju, ali se često navodi da psi određene mirise mogu registrovati hiljadama, pa čak i desetinama hiljada puta bolje od čoveka, u zavisnosti od vrste mirisa, anatomije psa i uslova u kojima se miris nalazi. To ne znači da pas samo „jače“ oseća miris. To znači da živi u sloju stvarnosti koji je čoveku gotovo potpuno nevidljiv.
Zidovi koji govore: Kako pas čita istoriju našeg doma
Možda upravo zato nikada nećeemo razumeti ponašanje pasa ako svet budemo posmatrali isključivo ljudskim čulima. Čovek ulazi u prostoriju i vidi nameštaj. Pas ulazi u istu prostoriju i čita istoriju svega što se u njoj dogodilo. Za njega pod nije samo pod. On predstavlja mapu tragova svih koji su njime prošli. Sofa nije komad nameštaja. Ona je zbir mirisnih informacija ljudi, životinja, hrane, emocija i događaja koji su se na njoj odigrali. Svaki molekul nosi određenu priču, a nervni sistem psa neprestano pokušava da te priče poveže u smislenu celinu.
Problem nastaje onda kada čovek odluči da prirodu zameni hemijom. Savremeni dom postao je jedno od hemijski najzasićenijih okruženja u kojem pas može živeti. Mirisne sveće ispuštaju isparljiva organska jedinjenja. Osveživači vazduha dodaju nove slojeve sintetičkih aroma. Parfemi, dezodoransi, sredstva za čišćenje, omekšivači za veš i brojni kozmetički proizvodi svakodnevno menjaju hemijski sastav vazduha koji pas udiše. Čovek često kaže da mu kuća miriše na čisto. Pas ulazi u isti prostor i suočava se sa hemijskim pejzažom kakav u prirodi nikada nije postojao.
Ovo nije pitanje toga da li su svi ti proizvodi dobri ili loši. Ovo je pitanje biologije. Svaki molekul koji uđe u organizam mora biti prepoznat, obrađen i, ukoliko nije iskorišćen, uklonjen. Organizam ne poseduje posebnu kategoriju za „miris sveće“, „parfem“ ili „osveživač vazduha“. Za ćelije jetre i drugih organa to su hemijska jedinjenja koja zahtevaju obradu. Što je njihov broj veći, to je veće i fiziološko opterećenje sistema koji održavaju unutrašnju ravnotežu organizma. Homeostaza nikada nije besplatna. Svaka adaptacija ima svoju energetsku cenu.
Sintetičke arome u savremenom domu brišu prirodne tragove koje pas pokušava da pročita.
Brisanje realnosti: Kada hemijska informacija zameni prirodu
Još jedan paradoks savremenog života ogleda se u tome što smo prirodne mirise gotovo potpuno uklonili iz života pasa. Kada operemo pod snažnim hemijskim sredstvom, kada poprskamo stan mirisnim sprejem ili kada intenzivnim parfemom prekrijemo sopstveni miris, mi ne dodajemo samo novu aromu. Mi brišemo informacije koje su do tada postojale. Za čoveka je to prijatan osećaj svežine. Za psa je to kao da je neko izbrisao deo sveta koji je do malopre umeo da pročita. Zamislite da svakog jutra otvorite knjigu svog života, a da je neko tokom noći obrisao pola stranica. Upravo tako izgleda svet psa kada prirodne hemijske informacije zamenimo sintetičkim.
Jedna od najfascinantnijih sposobnosti psećeg njuha jeste njegova mogućnost da registruje promene u hemiji ljudskog tela koje prate različita emocionalna stanja. Kada čovek doživi stres, njegov nervni sistem aktivira simpatički deo autonomnog nervnog sistema i započinje čitav niz fizioloških promena. U krvotok se oslobađaju hormoni poput adrenalina i kortizola, ubrzava se rad srca, menja se obrazac disanja, a znojne i lojne žlezde počinju da izlučuju drugačiji sastav hemijskih jedinjenja. Iako čovek te promene gotovo nikada ne može da oseti, za psa one predstavljaju potpuno novu hemijsku informaciju. Miris našeg tela više nije isti. Pas ne miriše „stres“ kao emociju. On miriše biohemijske promene koje stres proizvodi u našem organizmu.
Upravo zbog toga nije retkost da pas počne da se ponaša drugačije mnogo pre nego što čovek postane svestan sopstvene napetosti. Dok mi još uvek pokušavamo da zadržimo osmeh na licu i ubedimo sebe da je sve u redu, naš organizam već šalje sasvim drugačiju poruku. Za psa ne postoji razlika između onoga što govorimo i onoga što naše telo emituje. Njegov nos registruje ono što naša biologija ne može da sakrije.
Koliko često kažemo da pas „oseća“ naše emocije. Mnogo je adekvatnije reći da ih pas najpre miriše, a tek onda svaka nova hemijska informacija u njegovom nervnom sistemu dobija svoje pravo značenje. Drugim rečima, ono što čovek naziva intuicijom psa vrlo često predstavlja vrhunsku sposobnost njegovog njuha da registruje biohemijske promene koje prate naše emocionalno stanje.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas. Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Ljubav kao odgovornost prema biološkoj stvarnosti
Možda će nekome ovo zvučati kao preterivanje. Međutim, dovoljno je postaviti jedno jednostavno pitanje. Zašto pretpostavljamo da ono što je prijatno našem nosu mora biti prijatno i nosu životinje koja raspolaže sa gotovo pedeset puta više receptora za miris? Zašto polazimo od ideje da pas svet doživljava na isti način kao čovek, kada biologija već decenijama pokazuje da je upravo čulo mirisa ono po čemu se najviše razlikujemo? Možda odgovor leži u našoj urođenoj sklonosti da druge vrste posmatramo kroz sopstvena čula. Problem je u tome što pas nije čovek sa četiri noge. Pas je vrsta čija je percepcija sveta oblikovana potpuno drugačijom evolutivnom pričom.
Kada odlučimo da u svoj dom unesemo još jedan novi miris, možda bi trebalo da se zapitamo da li to radimo zbog sebe ili zbog psa. Ako je odgovor da to radimo zbog sebe, onda sledeće pitanje postaje mnogo važnije: da li smo spremni da prihvatimo činjenicu da svaka naša odluka postaje deo biološke stvarnosti bića koje sa nama deli život? Govorimo o psu za kojeg često tvrdimo da ga volimo više od svega, ponekad čak više nego roditelje ili prijatelje, u svetu u kojem je savremena usamljenost postala gotovo normalno stanje. Ako je to zaista ljubav, onda ona ne može biti samo emocija. Mora postati i odgovornost.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Pročitajte i prethodnu kolumnu o tome kako čulo sluha kod pasa i zvučne asocijacije utiču na njihovo ponašanje. Saznajte na koji način hemijska informacija i zvukovi zajedno oblikuju svet u kojem vaš ljubimac živi, i kako stabilna hemijska informacija u vašem domu može poboljšati vaš međusobni odnos.
