Kako je hemijska informacija postala skriveno oružje protiv naših ljubimaca
Kada uđemo u svoj dom i kažemo: „Kako lepo miriše“, gotovo nikada ne razmišljamo o dubini onoga što smo zapravo doživeli. Za ljude je miris mnogo više od hemije. On predstavlja osećaj čistoće, topline doma, pripadnosti i sigurnosti. Miris sveže opranog veša, kolača koji se pekao nedeljom ili parfema osobe koju volimo može u nama probuditi uspomene koje smo odavno zaboravili. Naš mozak je tokom života naučio da određene mirise povezuje sa ljubavlju, porodicom i mestima na kojima smo se osećali zaštićeno. Možda upravo zato toliko ulažemo u mirisne sveće, osveživače vazduha, difuzere eteričnih ulja, omekšivače, parfeme i bezbroj drugih proizvoda. Ne kupujemo ih samo zato da bi naš dom lepše mirisao. Kupujemo ih zato što nesvesno pokušavamo da ponovo stvorimo osećaj sigurnosti za kojim mnogi od nas čeznu.
Međutim, vrlo retko sebi postavimo jedno mnogo važnije pitanje. Kako miriše dom u kojem živi pas?
Svet mirisa: Različita hemijska stvarnost čoveka i psa
Na prvi pogled ovo pitanje deluje gotovo besmisleno. Većina ljudi pretpostavlja da pas jednostavno oseća iste mirise kao i čovek, samo malo intenzivnije. Istina je potpuno drugačija. Pas ne živi u istom svetu mirisa u kojem živimo mi.
Zapravo, može se reći da čovek i pas ne dele istu hemijsku stvarnost. Ono što je za nas jedva primetna aroma, za psa predstavlja složenu strukturu u kojoj je svaka hemijska informacija sastavljena od hiljada različitih molekula. Ono što mi nazivamo mirisom zapravo je mešavina isparljivih hemijskih jedinjenja koja ulaze u organizam kroz nosnu šupljinu. Za čoveka su to uglavnom prijatni ili neprijatni utisci. Za psa su to informacije od kojih zavisi razumevanje sveta.
Tokom miliona godina evolucije priroda nije razvijala čulo mirisa da bi organizmi uživali u aromama. Razvijala ga je da bi mogli da prežive. Miris je za psa oduvek predstavljao način da otkrije hranu, pronađe partnera, prepozna teritoriju, proceni zdravstveno stanje druge životinje, registruje stres, strah ili prisustvo opasnosti. Pre nego što nešto vidi ili čuje, pas će to često prvo osetiti. Upravo zato njegov nos nije samo organ za disanje. On predstavlja jedan od najsloženijih bioloških sistema za prikupljanje informacija koji je priroda ikada razvila.
Anatomija njuške: Instrument stvoren za dešifrovanje okruženja
Čovek u proseku raspolaže sa oko šest miliona olfaktornih receptora, dok pas, u zavisnosti od građe njuške, može imati od oko 125 miliona do čak 300 miliona receptora za miris. Međutim, priča o psećem njuhu ne završava se samo brojem receptora. Ona počinje mnogo dublje, u samoj arhitekturi pseće glave. Njuška psa nije samo estetska ili rasna karakteristika, već prostor u kojem se vazduh usmerava, filtrira, usporava i razdvaja kroz složene strukture nosne šupljine. Unutar nje nalaze se koštane strukture poznate kao nosne školjke, odnosno turbinati, preko kojih se prostire olfaktorni epitel. Kod čoveka je taj sistem relativno mali i jednostavan, dok je kod psa višestruko razvijeniji, složeniji i prilagođen obradi ogromne količine mirisnih informacija. Zbog toga pas ne „miriše“ svet kao čovek. On ga razlaže, sortira, upoređuje i čita.
Zanimljivo je da je čovek kroz selektivni uzgoj, posebno kod pasa tragača, goniča i lovačkih pasa, dodatno manipulisao telom psa kako bi pojačao dominaciju čula mirisa. Duge spuštene uši kod rasa koje prate krvni trag ili trag divljači nisu nastale samo zato da bi pas izgledao prepoznatljivo. One tokom kretanja blizu zemlje pomažu da se mirisni molekuli podižu, zadržavaju i usmeravaju prema nosu, dok nabori kože i taktilne dlake oko njuške dodatno učestvuju u registrovanju vazdušnih strujanja, dodira i promena u prostoru neposredno ispred nosa. Drugim rečima, kod takvih pasa telo je gotovo pretvoreno u instrument za miris. Čovek je generacijama selektovao pse kod kojih je čulo njuha postajalo dominantnije od mnogih drugih čula, ne zato što je pas „hteo“ da postane tragač, već zato što smo mi oblikovali njegovu anatomiju u pravcu koji nama odgovara.
Upravo zato, kada govorimo o mirisu, ne govorimo samo o nosu. Govorimo o čitavom sistemu. Govorimo o njušci, nosnim školjkama, olfaktornom epitelu, receptorima, vomeronazalnom organu, taktilnim dlakama, obliku glave, načinu disanja i načinu na koji mozak obrađuje hemijske informacije. Kod pasa sa dužom njuškom postoji više prostora za složene mirisne strukture nego kod čoveka, a kod nekih linija i rasa ta sposobnost može biti izrazito pojačana. Procene osetljivosti psećeg njuha variraju, ali se često navodi da psi određene mirise mogu registrovati hiljadama, pa čak i desetinama hiljada puta bolje od čoveka, u zavisnosti od vrste mirisa, anatomije psa i uslova u kojima se miris nalazi. To ne znači da pas samo „jače“ oseća miris. To znači da živi u sloju stvarnosti koji je čoveku gotovo potpuno nevidljiv.
Zidovi koji govore: Kako pas čita istoriju našeg doma
Možda upravo zato nikada nećeemo razumeti ponašanje pasa ako svet budemo posmatrali isključivo ljudskim čulima. Čovek ulazi u prostoriju i vidi nameštaj. Pas ulazi u istu prostoriju i čita istoriju svega što se u njoj dogodilo. Za njega pod nije samo pod. On predstavlja mapu tragova svih koji su njime prošli. Sofa nije komad nameštaja. Ona je zbir mirisnih informacija ljudi, životinja, hrane, emocija i događaja koji su se na njoj odigrali. Svaki molekul nosi određenu priču, a nervni sistem psa neprestano pokušava da te priče poveže u smislenu celinu.
Problem nastaje onda kada čovek odluči da prirodu zameni hemijom. Savremeni dom postao je jedno od hemijski najzasićenijih okruženja u kojem pas može živeti. Mirisne sveće ispuštaju isparljiva organska jedinjenja. Osveživači vazduha dodaju nove slojeve sintetičkih aroma. Parfemi, dezodoransi, sredstva za čišćenje, omekšivači za veš i brojni kozmetički proizvodi svakodnevno menjaju hemijski sastav vazduha koji pas udiše. Čovek često kaže da mu kuća miriše na čisto. Pas ulazi u isti prostor i suočava se sa hemijskim pejzažom kakav u prirodi nikada nije postojao.
Ovo nije pitanje toga da li su svi ti proizvodi dobri ili loši. Ovo je pitanje biologije. Svaki molekul koji uđe u organizam mora biti prepoznat, obrađen i, ukoliko nije iskorišćen, uklonjen. Organizam ne poseduje posebnu kategoriju za „miris sveće“, „parfem“ ili „osveživač vazduha“. Za ćelije jetre i drugih organa to su hemijska jedinjenja koja zahtevaju obradu. Što je njihov broj veći, to je veće i fiziološko opterećenje sistema koji održavaju unutrašnju ravnotežu organizma. Homeostaza nikada nije besplatna. Svaka adaptacija ima svoju energetsku cenu.
Sintetičke arome u savremenom domu brišu prirodne tragove koje pas pokušava da pročita.
Brisanje realnosti: Kada hemijska informacija zameni prirodu
Još jedan paradoks savremenog života ogleda se u tome što smo prirodne mirise gotovo potpuno uklonili iz života pasa. Kada operemo pod snažnim hemijskim sredstvom, kada poprskamo stan mirisnim sprejem ili kada intenzivnim parfemom prekrijemo sopstveni miris, mi ne dodajemo samo novu aromu. Mi brišemo informacije koje su do tada postojale. Za čoveka je to prijatan osećaj svežine. Za psa je to kao da je neko izbrisao deo sveta koji je do malopre umeo da pročita. Zamislite da svakog jutra otvorite knjigu svog života, a da je neko tokom noći obrisao pola stranica. Upravo tako izgleda svet psa kada prirodne hemijske informacije zamenimo sintetičkim.
Jedna od najfascinantnijih sposobnosti psećeg njuha jeste njegova mogućnost da registruje promene u hemiji ljudskog tela koje prate različita emocionalna stanja. Kada čovek doživi stres, njegov nervni sistem aktivira simpatički deo autonomnog nervnog sistema i započinje čitav niz fizioloških promena. U krvotok se oslobađaju hormoni poput adrenalina i kortizola, ubrzava se rad srca, menja se obrazac disanja, a znojne i lojne žlezde počinju da izlučuju drugačiji sastav hemijskih jedinjenja. Iako čovek te promene gotovo nikada ne može da oseti, za psa one predstavljaju potpuno novu hemijsku informaciju. Miris našeg tela više nije isti. Pas ne miriše „stres“ kao emociju. On miriše biohemijske promene koje stres proizvodi u našem organizmu.
Upravo zbog toga nije retkost da pas počne da se ponaša drugačije mnogo pre nego što čovek postane svestan sopstvene napetosti. Dok mi još uvek pokušavamo da zadržimo osmeh na licu i ubedimo sebe da je sve u redu, naš organizam već šalje sasvim drugačiju poruku. Za psa ne postoji razlika između onoga što govorimo i onoga što naše telo emituje. Njegov nos registruje ono što naša biologija ne može da sakrije.
Koliko često kažemo da pas „oseća“ naše emocije. Mnogo je adekvatnije reći da ih pas najpre miriše, a tek onda svaka nova hemijska informacija u njegovom nervnom sistemu dobija svoje pravo značenje. Drugim rečima, ono što čovek naziva intuicijom psa vrlo često predstavlja vrhunsku sposobnost njegovog njuha da registruje biohemijske promene koje prate naše emocionalno stanje.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas. Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Ljubav kao odgovornost prema biološkoj stvarnosti
Možda će nekome ovo zvučati kao preterivanje. Međutim, dovoljno je postaviti jedno jednostavno pitanje. Zašto pretpostavljamo da ono što je prijatno našem nosu mora biti prijatno i nosu životinje koja raspolaže sa gotovo pedeset puta više receptora za miris? Zašto polazimo od ideje da pas svet doživljava na isti način kao čovek, kada biologija već decenijama pokazuje da je upravo čulo mirisa ono po čemu se najviše razlikujemo? Možda odgovor leži u našoj urođenoj sklonosti da druge vrste posmatramo kroz sopstvena čula. Problem je u tome što pas nije čovek sa četiri noge. Pas je vrsta čija je percepcija sveta oblikovana potpuno drugačijom evolutivnom pričom.
Kada odlučimo da u svoj dom unesemo još jedan novi miris, možda bi trebalo da se zapitamo da li to radimo zbog sebe ili zbog psa. Ako je odgovor da to radimo zbog sebe, onda sledeće pitanje postaje mnogo važnije: da li smo spremni da prihvatimo činjenicu da svaka naša odluka postaje deo biološke stvarnosti bića koje sa nama deli život? Govorimo o psu za kojeg često tvrdimo da ga volimo više od svega, ponekad čak više nego roditelje ili prijatelje, u svetu u kojem je savremena usamljenost postala gotovo normalno stanje. Ako je to zaista ljubav, onda ona ne može biti samo emocija. Mora postati i odgovornost.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Pročitajte i prethodnu kolumnu o tome kako čulo sluha kod pasa i zvučne asocijacije utiču na njihovo ponašanje. Saznajte na koji način hemijska informacija i zvukovi zajedno oblikuju svet u kojem vaš ljubimac živi, i kako stabilna hemijska informacija u vašem domu može poboljšati vaš međusobni odnos.
Zašto vaš pas ne sluša ono što govorite i kako se gradi odnos sa psom
U prethodnoj kolumni govorili smo o vidu i pokušali da razumemo jednu važnu činjenicu. Pas ne reaguje na svet koji vidi, već na značenje koje njegov nervni sistem dodeljuje onome što vidi. Oči predstavljaju samo ulazna vrata kroz koja informacije dolaze do mozga, dok tek u mozgu nastaje percepcija, odnosno unutrašnja stvarnost na osnovu koje organizam donosi odluke. Upravo zbog toga dva psa mogu posmatrati potpuno isti događaj, a reagovati potpuno različito. Nije se promenio prizor. Promenilo se značenje koje je njihov nervni sistem tom prizoru dodelio.
Svet frekvencija: Kako psi čuju emocije i tonove
Sledeće čulo koje oblikuje tu unutrašnju stvarnost jeste sluh. Međutim, kao i kod vida, priča o sluhu nema mnogo veze sa ušima. Uši predstavljaju samo mehanički uređaj koji prikuplja zvučne talase iz okruženja. Tek kada ti talasi stignu do mozga, zvuk dobija značenje. Upravo zato možda najveća zabluda koju ljudi imaju o psima jeste verovanje da pas sluša naše reči. U stvarnosti, pas gotovo nikada ne reaguje na reč. Pas reaguje na iskustvo koje je njegov nervni sistem povezao sa tim zvukom.
Kada govorimo o fiziologiji sluha, psi žive u svetu koji je ljudima gotovo nezamisliv. Čovek u proseku čuje zvukove do približno dvadeset hiljada herca, dok pas može registrovati frekvencije koje prelaze šezdeset hiljada herca. Njegove pokretljive ušne školjke funkcionišu poput antena koje neprekidno traže izvor zvuka, omogućavajući mu da sa izuzetnom preciznošću odredi odakle određeni signal dolazi.
To znači da pas ne čuje samo više zvukova od čoveka. On čuje i mnogo više nijansi svakog pojedinačnog zvuka. Dok čovek često registruje samo glas, pas istovremeno registruje promenu intonacije, ritma, jačine, disanja, napetosti mišića vrata, pa čak i sitne promene u rezonanci glasa koje prate emocionalno stanje osobe koja govori.
Ova sposobnost razvijala se hiljadama godina. U prirodi je upravo zvuk često predstavljao prvu informaciju da se nešto važno događa. Šuštanje trave moglo je značiti približavanje plena, ali i dolazak predatora. Zvuk grančice koja puca mogao je predstavljati razliku između života i smrti. Evolucija zato nije razvijala sluh kako bi organizam uživao u muzici ili razgovoru. Razvijala ga je kao sistem ranog upozorenja. Pas i danas nosi isti taj nervni sistem, iako više ne živi u svetu za koji je on oblikovan.
Izgubljeni u zvučnoj buci modernog sveta
Moderni svet potpuno je promenio zvučno okruženje u kojem psi odrastaju. Tokom najvećeg dela zajedničke istorije čoveka i psa zvučni pejzaž bio je relativno jednostavan. Vetar, kiša, ptice, drugi psi, ljudi, voda, grmljavina i povremeni zvuci životinja činili su gotovo čitav akustični svet. Danas pas živi okružen televizorima, mobilnim telefonima, alarmima, mikrotalasnim pećnicama, klima uređajima, usisivačima, automobilima, sirenama, liftovima, elektronskim uređajima i neprekidnom bukom gradova. Njegog nervni sistem nije evoluirao za takvu količinu zvučnih informacija. Ipak, svakoga dana pokušava da ih obradi i pronađe smisao u njima.
Tu dolazimo do možda najvažnije osobine mozga. Mozak ne može sebi da dozvoli luksuz da svaki zvuk obrađuje kao potpuno novu informaciju. To bi zahtevalo ogromnu količinu energije. Umesto toga, nervni sistem neprekidno traži obrasce. Svaki novi zvuk pokušava da poveže sa prethodnim iskustvima. Drugim rečima, mozak ne sluša zvuk. Mozak sluša sećanje koje je povezano sa tim zvukom.
Upravo na tom mestu nastaju asocijacije. U neurobiologiji asocijativno učenje predstavlja jedan od najvažnijih mehanizama preživljavanja. Kada se određeni zvuk više puta pojavljuje zajedno sa određenim iskustvom, između njih nastaje neuronska veza. Vremenom zvuk više nije samo zvuk. On postaje najava događaja koji će uslediti. Zvono može značiti hranu. Zvuku povodnika može značiti šetnju. Zvuk automobila može značiti dolazak vlasnika. Međutim, isti mehanizam funkcioniše i u suprotnom smeru. Zvuk može postati najava kazne, neprijatnosti, straha ili frustracije. Nervni sistem ne pravi razliku između pozitivnih i negativnih iskustava. On samo uči njihove međusobne veze.
Ime psa kao izvor stalne emocionalne konfuzije
Ovo je jedan od razloga zbog kojih sam tokom svog profesionalnog rada počeo da posmatram ime psa na potpuno drugačiji način. Za čoveka ime predstavlja identitet. Za psa ime predstavlja zvuk. Međutim, to nije bilo kakav zvuk. To je verovatno najčešće ponavljana reč u njegovom životu. Tokom jedne godine vlasnik može izgovoriti ime svog psa nekoliko hiljada puta. Tokom deset godina, desetine hiljada puta. Problem nastaje kada isti zvuk svakodnevno dobija potpuno različita, a često i međusobno suprotstavljena značenja.
Istim imenom psa budimo iz sna. Istim imenom ga pozivamo na igru. Istim imenom ga grdimo kada uradi nešto što ne želimo. Istim imenom ga dozivamo kada želimo da ga zagrlimo. Istim imenom ga upozoravamo. Istim imenom ga kažnjavamo. Istim imenom ga hvalimo. Čovek razume kontekst. Razume da ista reč može imati različito značenje u zavisnosti od situacije. Pas ne razume jezik na taj način. Njegov nervni sistem prvenstveno registruje emocionalnu vrednost zvuka. Kada jedna ista reč hiljadama puta dolazi u potpuno različitim emocionalnim stanjima, ona postaje sve manje predvidiva, a samim tim i sve manje korisna kao signal.
Kada ime postane izvor konfuzije, stabilan odnos sa psom počinje da slabi.
Moć novog početka: Kako se resetuje odnos sa psom
Tokom godina počeo sam da primećujem obrazac koji sam u početku smatrao slučajnošću. Kod pasa koji su razveli izrazito dezorganizovan afektivni odnos sa svojim vlasnicima, promena imena često je predstavljala početak izuzetno brzih promena u ponašanju. Novo ime nije bilo magično. Ono nije menjalo karakter psa. Ono nije menjalo njegovu genetiku. Ono je prekidalo istoriju jedne zvučne asocijacije. Novi zvuk nije nosio hiljade prethodnih iskustava, kontradikcija, frustracija i emocionalnih konflikata. Po prvi put nervni sistem mogao je da izgradi potpuno novu vezu između jednog zvuka i jednog značenja. Novo ime postajalo je predvidivo. Predviđalo je sigurnost, kontakt, saradnju i prijatnu interakciju. Upravo u toj predvidivosti mnogi psi prvi put pronalazili su emocionalnu stabilnost koju ranije nisu imali.
Možda upravo zato najveća greška koju pravimo sa psima nije u tome što ih ne učimo dovoljno, već u tome što retko razmišljamo šta njihov nervni sistem svakodnevno uči od nas. Svaka reč koju izgovorimo, svaki ton glasa, svaka promena intonacije i svaka emocija koja prati naš glas ostavljaju trag u njihovom mozgu. Za čoveka je govor sredstvo prenošenja misli.
Za psa je zvuk sredstvo predviđanja budućnosti. Kada određeni zvuk postane dosledan i predvidiv, nervni sistem pronalazi sigurnost. Kada isti zvuk hiljadama puta dobija različita, pa čak i suprotna značenja, organizam gubi mogućnost da pouzdano predvidi šta sledi. Upravo tada nastaje konfuzija, a konfuzija je jedan od najvećih neprijatelja homeostaze.
Možda zato sledeći put kada izgovorite ime svog psa ne bi trebalo da razmišljate da li vas je čuo. Mnogo važnije pitanje jeste šta je njegov nervni sistem naučio da vaše reči znače. Jer pas ne sluša ono što govorimo. On sluša istoriju svakog zvuka koji smo godinama gradili zajedno sa njim. Upravo u toj istoriji nastaju poverenje, sigurnost i odnos, ali isto tako nastaju strah, neizvesnost i dezorganizacija. A kada jednom razumemo da zvuk nije samo zvuk, već iskustvo koje mozak pamti, postaje mnogo jasnije zašto je ponekad dovoljno promeniti jednu jedinu reč da bi se promenio čitav svet u kojem pas živi.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
U prethodnim kolumnama govorili smo o homeostazi i ponašanju kao pokušaju organizma da održi unutrašnju ravnotežu u svetu koji ga okružuje. Zatim smo govorili o ponašanju kao proizvodu iskustva, okruženja i načina na koji nervni sistem obrađuje informacije koje prima iz spoljašnjeg sveta. Najavio sam da ćemo tokom narednih nekoliko nedelja govoriti o čulima i načinima na koje pas upoznaje svoju stvarnost.
Logično mesto za početak jeste vid. Međutim, što više proučavamo biologiju i nervni sistem pasa, sve više postaje jasno da čulo vida kod pasa nema mnogo veze sa samim očima. Zapravo, najveći deo onoga što nazivamo vidom događa se tek nakon što informacija napusti oko i stigne do mozga. Zbog toga je možda najvažnije pitanje ove kolumne sledeće: da li pas zaista vidi svet onakvim kakav on jeste ili vidi svet onakvim kakvim ga njegov nervni sistem tumači?
Međutim, većina ljudi veruje da je vid jednostavan proces. Otvorimo oči, pogledamo oko sebe i vidimo ono što se nalazi ispred nas. Takva pretpostavka deluje sasvim logično, ali biologija govori nešto sasvim drugo.
Tokom evolucije oko nije nastalo da bi organizmu pokazalo apsolutnu istinu. Njegova funkcija nikada nije bila da stvori savršenu sliku stvarnosti, već je ona bila mnogo praktičnija. Oko je nastalo da poveća šanse za preživljavanje. Zbog toga priroda nije stvarala najbolju moguću kameru, već je stvarala sistem koji dovoljno dobro funkcioniše da organizam ostane živ. Drugim rečima, pas ne vidi svet onakvim kakav svet jeste. On vidi svet onako kako njegovom nervnom sistemu treba da ga vidi da bi mogao nesmetano da funkcioniše.
Fiziologija oka i evolutivna uloga percepcije pokreta
Ova činjenica postaje još zanimljivija kada detaljnije pogledamo samu fiziologiju oka. Naime, psi poseduju znatno veći broj štapića nego ljudi. Štapići su ćelije specijalizovane za registrovanje pokreta i funkcionisanje pri slabom osvetljenju. Zahvaljujući njima pas mnogo bolje od čoveka primećuje promene u okruženju i mnogo se bolje snalazi u sumrak ili tokom noći.
Sa druge strane, čovek poseduje više čepića, ćelija odgovornih za razlikovanje boja i finih detalja. To znači da čovek vidi bogatiji spektar boja, dok pas mnogo uspešnije registruje ono što se kreće. Ukoliko biste na velikoj udaljenosti postavili potpuno nepomičan objekat, čovek bi ga verovatno primetio pre pasa. Međutim, ukoliko bi se taj objekat samo malo pomerio, situacija bi se vrlo brzo promenila. Pas je evoluirao u svetu u kojem je preživljavanje često zavisilo upravo od sposobnosti da se na vreme primeti pokret.
Zbog toga pitanje koje boje pas vidi možda nije ni približno toliko važno kao što u prvi mah mislimo. Da, danas pouzdano znamo da psi ne vide crno-belo. Njihov svet sadrži boje, ali u znatno užem spektru nego kod ljudi. Crvena i zelena boja ne izgledaju im onako kako izgledaju nama.
Međutim, kada pokušavamo da razumemo ponašanje pasa, mnogo je važnije razumeti da boja sama po sebi gotovo nikada nije ono što određuje reakciju organizma. Nervni sistem mnogo više zanima značenje određene informacije nego njen estetski kvalitet. Drugim rečima, pas neće reagovati zato što je nešto crveno ili zeleno. Reagovaće zato što je njegov nervni sistem procenio da određena pojava ima značaj za sigurnost, opstanak ili održavanje unutrašnje ravnoteže.
Pas uči i onda kada ga niko ničemu ne podučava – on neprekidno posmatra čoveka.
Zašto čulo vida kod pasa ruši mitove o rasama
Možda upravo ovde dolazimo do jednog od najvećih problema savremene kinologije. Decenijama smo pokušavali da objasnimo ponašanje pasa kroz rasu. Čim vidimo određenu rasu, skloni smo da pretpostavimo kako taj pas razmišlja, kako reaguje i kako doživljava svet.
Međutim, kada analiziramo kako funkcioniše čulo vida kod pasa, takav način razmišljanja veoma brzo dolazi u otvoren sukob sa biologijom. Bez obzira da li posmatramo maltezera, border kolija, nemačkog ovčara, rotvajlera ili nemačku dogu, osnovni principi funkcionisanja vida ostaju gotovo identični.
Evolucija nije stvarala posebno oko za svaku rasu posebno, već je stvarala univerzalno oko psa. Razlike koje danas vidimo uglavnom su spoljašnje prirode. Sa druge strane, unutrašnji mehanizmi kojima nervni sistem prikuplja i obrađuje vizuelne informacije ostali su gotovo potpuno isti.
Upravo zbog toga dva psa mogu gledati potpuno isti događaj i reagovati potpuno različito, dok dva psa različitih rasa mogu reagovati gotovo identično. Razlog za to se definitivno ne nalazi u samom oku. Razlog se nalazi u mozgu.
Oči predstavljaju samo ulazna vrata kroz koja informacije dolaze u organizam. Tek kada te informacije stignu do mozga počinje njihova prava interpretacija. Tu nastaje percepcija, tu nastaje značenje i tu organizam procenjuje da li je ono što vidi bezbedno, opasno, zanimljivo ili potpuno nevažno. Zbog toga bi možda bilo mnogo tačnije reći da psi ne vide očima. Oni vide svojim nervnim sistemom.
Latentno učenje i svedočanstvo zajedničke evolucije
Ova razlika između gledanja i percepcije predstavlja jedan od najvažnijih razloga zbog kojih ponašanje pasa ne možemo razumeti bez razumevanja njihovog iskustva. Tokom života nervni sistem neprekidno prikuplja informacije i na osnovu njih stvara unutrašnju mapu stvarnosti. Ta mapa pomaže organizmu da predvidi događaje i donosi odluke koje povećavaju šanse za opstanak.
Međutim, ona se ne gradi samo kroz direktno iskustvo. Jedan od najfascinantnijih procesa u biologiji učenja, o kojem pišu i vodeći naučni časopisi o kogniciji životinja, poznat je pod nazivom latentno učenje. Latentno učenje podrazumeva sposobnost organizma da uči posmatrajući, čak i onda kada trenutno nema potrebu da odmah primeni ono što je naučio. Drugim rečima, pas ne mora nešto lično da doživi da bi iz toga učio. Dovoljno je da to vidi.
Ova sposobnost verovatno predstavlja jednu od najvažnijih posledica hiljada godina zajedničke evolucije čoveka i psa. Tokom tog perioda psi nisu razvili samo sposobnost da razumeju ljudske signale. Razvili su izuzetnu sposobnost posmatranja ljudi. Njihov opstanak često nije zavisio od toga šta vide u prirodi, već prvenstveno od toga šta vide kod čoveka. Čovek je postao jedan od najvažnijih izvora informacija o svetu. Kroz ljudsko ponašanje pas je mogao da proceni opasnost, sigurnost, pripadanje grupi, dostupnost resursa i bezbroj drugih faktora važnih za preživljavanje.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas (350€ + putni troškovi van Novog Sada). Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
📞 Kontaktirajte ga na 065-317-0390.
Stalni posmatrači naših skrivenih rituala
Možda upravo zato vlasnici toliko često potcenjuju koliko ih njihovi psi zapravo posmatraju. Većina ljudi misli da pas uči isključivo tokom treninga. Međutim, pas uči i onda kada ga niko aktivno ničemu ne podučava.
On, naime, pažljivo posmatra način na koji razgovaramo sa članovima porodice. Istovremeno, on posmatra naše međusobne sukobe, prati naše svakodnevne rituale i analizira način na koji reagujemo na stres. Pored toga, pas posmatra kako dočekujemo goste i kako se ponašamo prema drugim ljudima.
Za njegov nervni sistem sve su to dragocene informacije o tome kako funkcioniše svet oko njega. Svaka od tih informacija postaje integralni deo unutrašnje mape stvarnosti koju organizam koristi kada donosi ključne odluke.
Posebno je zanimljivo to što se svet psa ne menja samo onda kada promenimo fizičko okruženje. Veoma često se on menja onda kada se promeni sam čovek. Kada vlasnik promeni svoja uverenja, emocionalne reakcije ili način komunikacije, za nervni sistem psa to može predstavljati promenu čitavog sveta.
Pravila koja su još juče važila više ne važe. Obrasci ponašanja postaju drugačiji, a odnosi među članovima porodice se menjaju. Ono što je juče bilo predvidivo danas odjednom postaje potpuno novo iskustvo. Pas tada ne reaguje na novu tehniku ili novu komandu. On zapravo reaguje na novu stvarnost koju pokušava da razume.
Svet ne zapias u očima: Kako mozak kreira značenje
Možda upravo zato vid predstavlja mnogo više od jednog običnog čula. Vid uopšte nije prozor kroz koji pas samo pasivno posmatra svet. Vid je jedan od načina na koji organizam aktivno gradi svoju unutrašnju stvarnost. Svaka osoba koju vidi, svaki pokret koji registruje, svaki odnos koji posmatra i svaki događaj kojem prisustvuje postaju deo složenog sistema informacija na osnovu kojih nervni sistem procenjuje šta je bezbedno, šta opasno i kako treba reagovati. U tom smislu, pas ne reaguje na svet kakav jeste, već reaguje na svet kakvim ga njegovo lično čulo vida kod pasa i nervni sistem doživljavaju.
Možda je upravo zato najveća zabluda verovanje da razumevanje vida počinje u oku. U stvarnosti, kompletno razumevanje vida počinje isključivo u mozgu. A kada jednom počnemo da posmatramo pse iz te duboke perspektive, postaje mnogo lakše razumeti zbog čega dva psa mogu gledati potpuno isti svet, a živeti u dve potpuno različite stvarnosti.
Mala vežba za ljudsku percepciju
Pogledajte pažljivo sledeću rečenicu:
Ovo je zapisano klinastim pismom drevne Mesopotamije.
Sada zastanite na trenutak i pokušajte da odgovorite na nekoliko jednostavnih pitanja.
Šta piše?
Da li je poruka prijateljska ili neprijateljska?
Da li upozorava na opasnost?
Da li predstavlja poziv, naredbu ili izjavu ljubavi?
Većina čitalaca neće znati odgovor ni na jedno od ovih pitanja. Međutim, razlog definitivno nije u tome što niste fizički videli simbole. Vaše oči su ih zapravo savršeno registrovale. Svetlost je nesmetano stigla do mrežnjače, a nervni impulsi su putovali direktno do mozga. Problem je nastao tek nakon toga.
Mozak jednostavno nije znao šta da uradi sa informacijom koju je primio.
Drugim rečima, videli ste poruku, ali niste mogli da joj dodelite nikakvo značenje.
A bez jasnog značenja nema ni odgovarajuće reakcije organizma.
Kada bih vam rekao da je prevod glasio:
“Neka bogovi čuvaju ovaj dom i sve koji u njemu žive.”
odjednom bi isti simboli dobili potpuno drugačiju vrednost za vas. Nije se promenio tekst i nije se promenila informacija. Promenilo se isključivo vaše razumevanje.
Upravo tako funkcioniše i kompletna percepcija i čulo vida kod pasa. To što pas nešto vidi ne znači da razume isto što i mi. A to što mi trenutno ne razumemo način na koji pas doživljava određeni prizor ne znači da u tom prizoru za njegov svet ne postoji presudno važno značenje. Nervni sistem ne reaguje na ono što same oči vide. Nervni sistem uvek reaguje na značenje koje uspeva da pronađe u onome što vidi.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Kada postavimo pitanje veterinarima da li smemo da damo čokoladu psu, odgovor je uvek jedno glasno ne. Međutim, da li zaista razumemo pravi razlog iza ovog strogog pravila?
Mnogi će reći da je razlog to što čokolada izaziva dijabetes.
Naime, pas neće istog trenutka dobiti šećernu bolest, ali se rizik dramatično povećava. Zato je važno da shvatimo da čokolada nije jedini krivac za ovaj problem u modernoj negi ljubimaca.
Pirinač i krompir imaju isti efekat na telo kao i slatkiši
Potpuno ista situacija kao sa čokoladom dešava se i sa nekim naizgled zdravim namirnicama. Zbog toga moramo pažljivo analizirati kako ugljeni hidrati u ishrani pasa utiču na celokupan metabolizam. Pirinač, krompir i bilo koji drugi ugljeni hidrati deluju na organizam na identičan način. Dakle, oni vrše direktan i veoma snažan uticaj na lučenje insulina u telu. Životinjski organizam prosto nije biološki prilagođen da konstantno prerađuje velike količine skroba i šećera.
Pirinač i krompir opterećuju insulinske žlezde psa na isti način kao i čokolada.
Gde se završava priča o zdravoj ishrani?
U tome se zapravo krije glavni problem naše svesne priče o holističkom zdravlju životinja. Konstantno bombardovanje organizma skrobom dovodi do hronično visokog nivoa insulina. Na taj način se pankreas polako iscrpljuje, što na kraju vodi do metaboličkih poremećaja. Osim toga, na ovom mestu se priča o klasičnoj ishrani završava. Ako želite da vaš ljubimac bude zdrav, ugljeni hidrati u ishrani pasa moraju biti svedeni na apsolutni minimum. Tek tada skidate teret sa njihovih unutrašnjih organa.
Tekstove možete čitati i na engleskom jeziku ovde.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas (350€ + putni troškovi van Novog Sada). Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
U modernom svetu se previše često čuje teorija o dominaciji i vlasniku kao vođi čopora. Međutim, stvarna psihologija životinja nam otkriva sasvim drugačiju sliku. Naime, izražen strah kod pasa često nastaje upravo zbog našeg nerazumevanja njihovih osnovnih potreba.
Psi u realnosti uopšte ne traže vođu koji dominira i naređuje. Pre svega, oni traže stopostotnu sigurnost i duboku emocionalnu povezanost. Zato je njihov prirodni nagon usmeren ka pronalaženju stabilnog oslonca u porodici.
Zašto vaš ljubimac plače i zavija kada odlazite od kuće?
Zamislite situaciju u kojoj vaš pas počinje glasno da laje i zavija čim izađete kroz vrata. Mnogi kvazi-stručnjaci će vam reći da niste dovoljno dominantni ili da je pas jednostavno tvrdoglav. Ali, istina je neuporedivo jednostavnija i dirljivija.
Taj pas u tom trenutku oseća ogroman strah jer gubi svog lidera. Zapravo, on gubi lidera kog suštinski uopšte nema i ne oseća u vama. Zbog toga se javlja duboka anksioznost i panika u njegovom ponašanju.
Oni se ne boje samoće, već se boje za vašu bezbednost
Kada pas cvili na vratima, to definitivno nije odraz neposlušnosti ili razmaženosti. Dakle, oni uopšte ne plaču zato što se boje da ostanu sami u kući. Naprotiv, oni se boje da puste vas same u spoljni svet. Naime, psi preko energetskih vibracija jasno osećaju vašu unutrašnju nestabilnost i tugu. Oni u tom stanju veruju da vi uopšte niste sposobni da se brinete o sebi na ulici. Zato strah kod pasa raste, jer osećaju da njihov zaštitnik odlazi potpuno nezaštićen i ranjiv.
Psi ne traže dominantnog vođu, oni traže stabilnost, predvidivost i čistu ljubav.
Decu i pse ne možemo slagati lažnim maskama
Ljubav prema sebi i rad na sopstvenim emocijama je jedini pravi put ka rešenju ovog problema. Sve ostale metode i dresure su samo šarena laža. Pse i malu decu nikada ne možemo slagati maskama koje smo navukli radi preživljavanja. Mi smo u te društvene maske na kraju i sami poverovali. Međutim, naši ljubimci uvek gledaju pravo kroz njih, direktno u našu dušu. Zato se strah kod pasa trajno leči tek kada mi promenimo sebe i pronađemo svoj unutrašnji mir.
Ne propustitebesplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas (350€ + putni troškovi van Novog Sada). Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
Svaki vlasnik želi mirnu i opuštenu šetnju sa svojim ljubimcem u prirodi. Međutim, situacija u kojoj pas vuče povodac ili neprestano laje na prolaznike predstavlja svakodnevicu za mnoge. Naime, sličan izazov se javlja i kada pokušavamo da naviknemo psa na mačku.
Važno je razumeti da pas sve ove stvari radi iz samo jednog razloga. On, zapravo, želi po svaku cenu da vas odbrani od spoljnih uticaja. Zato rešenje ovog problema zahteva potpuno drugačiji pristup od uobičajenog.
Prestanite sa šetnjama dok ne postanete centar psećeg sveta
Da biste trajno rešili ovaj izazov, morate se odmah vratiti na sam početak. Zbog toga je potrebno da privremeno potpuno stopirate klasične šetnje. Nemojte voditi psa na mesta gde on stalno gubi kontrolu nad sobom. Radite sa njim u izolovanom prostoru sve dok mu to ne postane navika.
Vaš glavni cilj jeste da postanete jedini centar interesovanja za svog psa. Na taj način vi postajete njegova najveća i najvrednija nagrada u životu.
Vi ste nagrada, a ne komad sira ili igračka
Kada radite na komunikaciji, nemojte se oslanjati na spoljne stimulacije. Dakle, poenta nije u tome da stalno koristite komad sira, čarapu ili neku igračku. Osim toga, suština je u tome kako da izrastete u najveću nagradu koju vaš pas uopšte može da ima. Životinja treba da želi stalni boravak sa vama i da vas posmatra kao savršeno biće. Čovek je, naime, prirodni centar mete za svakog psa. Iz našeg međusobnog odnosa direktno izvire čitava njihova suština života.
Kada postanete centar psećeg sveta, šetnja postaje čisto uživanje i harmonija
Voditi psa znači postati lider sopstvenog života
Psi podsvesno imaju ogromnu želju da ljudi budu njihovi pravi lideri. Oni iskreno žele da mi budemo ti koji će ih sigurno voditi kroz život. Međutim, to automatski znači da mi prvo moramo postati lideri sopstvenih života. Upravo je to, zapravo, najteža stvar za svakog modernog čoveka. Ljudskom biću je uvek najteže da uradi ono što suštinski mora da uradi sa sobom. Tek kada preuzmete odgovornost za svoj mir, situacija u kojoj pas vuče povodac nestaće sama od sebe.
Saša ne postiže sve, a retki su oni koji poznaju priručnik dovoljno dobro za konsultacije. Luka je odrastao uz Sašu, pse i priručnik, pa sada kreće u novu misiju.
Luka nudi 3h konsultacija kod vas (350€ + putni troškovi van Novog Sada). Jedna uplata donosi doživotnu pomoć. Uz beskompromisnu promociju Saša Riess formule i filozofije, Luka je tu za vas.
