od strane Saša Riess | 09.09.26. | Dobrobit, Emocije, Komunikacija i ponašanje
Čitava suština priče o psima i našem buđenju zasniva se na važnoj paradigmi. Pas je danas mnogo više od običnog ljubimca. On predstavlja totem i simboličnog vodiča savremenog čoveka. Kroz odnos sa psom mi zapravo dobijamo dragocena spoznanja koja su nam neophodna za građenje zdravih odnosa sa drugim ljudima. Međutim, životinja u našem društvenom biću ne treba da bude krajnja destinacija. Ona je samo stanica na putu našeg ličnog razvoja.
Prirodni zakoni i posledice života bez svrhe
Ne možete živeti pasivno poput trule jabuke jer takav pristup jednostano ne funkcioniše. Priroda nosi jasnu kaznu za odbijanje da živimo sopstvenu svrhu. Taj mehanizam deluje poput sigurnosne igle koja se u trenutku otvori.
Priroda nas tada vraća na sam početak da ponovo pokušamo. U okvirima večnosti, vreme nema apsolutno nikakvo značenje. Bilo da neko živi pedeset, osamdeset ili sto godina, ti brojevi ne znače ništa u poređenju sa beskonačnošću.
Anksioznost, prolaznost i strah od gubitka
Za psa kao prirodno biće, promena i kraj mogu se dogoditi u svakoj sekundi. Iz te bezuslovne ljubavi prema psu često se rađa duboka ljudska anksioznost. Počinjemo da se pitamo šta ćemo raditi kada ostanemo bez tog bića.
Postavljamo pitanje kako nastaviti život bez nekoga ko nam pruža toliki mir. Tada čovek nesvesno osuđuje sebe na propast jer odbija da živi svoju pravu esenciju.
Psi žive u trenutku i uče nas kako da prihvatimo životne promene bez anksioznosti.
Pronalaženje sopstvene esencije kroz odnos sa životinjom
Kada shvatimo da je pas kao totem tu da nas probudi, naša perspektiva se u potpunosti menja. Pas nas uči prisutnosti u trenutku i pokazuje nam kako izgleda živi prirodni poredak.
Umesto da se prepustimo strahu od prolaznosti, moramo prihvatiti lekciju koju nam životinja pruža. Iskoristite tu ljubav kao podsticaj da spoznate sebe i izgradite dublju povezanost sa svetom oko sebe.
Tek tada ćemo prestati da živimo u anksioznosti i početi da živimo svoju punu istinu.
Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmony i počni da kuvaš za svog ljubimca, podeli svoje iskustvo, pitaj za savet…
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
od strane Saša Riess | 12.11.25. | Emocije
Reč koja je postala rana
Jedna pogrešna rečenica — izgovorena bez loše namere — može ostaviti trag koji traje čitav život.
Ovo je priča o Luki, dečaku koji je izgubio poverenje u školu i u odrasle, nakon što ga je učitelj javno nazvao „falsifikatorom“.
Kako je sve počelo
Luka je bio u osnovnoj školi kada se dogodio trenutak koji je zauvek promenio njegov pogled na školu i autoritet.
Donio je opravdanje od lekara na kojem je pisalo „laringitis“ — upala grla. Kada ga je učitelj pred celim razredom pitao:
„A kako si sada?“
Luka je odgovorio:
„Dobro, stomak me više ne boli.“
Učitelj se nasmejao i rekao:
„Kako onda na tom opravdanju piše upala grla, ako te je boleo stomak? Ti si jedan mali falsifikator! Ali dobro si to uradio, izgleda kao pravi doktorov rukopis.“
„Jedna rečenica može zauvek promeniti način na koji dete vidi svet“ — Saša Riess
Trenutak koji je sve promenio
Luka je tog učitelja mnogo voleo.
Te reči su za njega bile ogroman šok — osećaj izdaje od čoveka kome je beskrajno verovao.
Zatvorio se u sebe. Postao dete koje se više ne javlja, koje ne traži pažnju i koje se boji da pogreši.
Jedna jedina rečenica — izrečena olako — obeležila je njegovo detinjstvo i način na koji doživljava školu, poverenje i autoritet.
Koliko su naše reči teške
Reči odraslih imaju moć da podignu ili slome dete. Jedna nepažnja može da ostavi trag dublji od svake ocene.
Više o tome kako se takvi obrasci prenose kroz generacije pročitajte u tekstu „Transgeneracijska trauma – tragovi prošlosti u nama“
Kada sledeći put budemo želeli da „popravimo“ dete rečima, setimo se da ono čuje mnogo više nego što mislimo.
Svako dete pamti ton, izraz i rečenicu.
Ponekad je dovoljno jedno „verujem ti“ da zaleči ono što je nekada neko nehotice povredio.
Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmony
od strane Saša Riess | 22.10.25. | Emocije
Kada milosrđe postane maska
Nekada su psi umirali u snu. Bez pompe, bez „odlaska kod veterinara“, bez desetina dijagnoza. Umirali su tiho, kod kuće, pored svojih ljudi. Nisu imali kliničke kartone debele kao roman. Nisu posećivali specijaliste, niti su išli na preglede svakog drugog meseca. Psi naših baka i deka odlazili su s ovog sveta dostojanstveno – jer su tako i živeli. Bili su jednostavno: psi.
Judin poljubac u poslednjem otkucaju srca
Danas se psi raspadaju od bolesti koje su postale nova norma. Tumori, epilepsija, autoimune bolesti, depresija, hronične upale, alergije na život. Psi koji nekada nisu znali za bolest sada žive, ili bolje rečeno umiru, u bolu koji često traje godinama. I šta mi radimo? Umesto da se suočimo s sopstvenim izborima koji su ih doveli u to stanje, mi na kraju biramo eutanaziju. Zovemo je „milosrđem“. Nazivamo to „dostojanstvenim krajem“.
Licemerje eutanazije pasa: kada milosrđe skriva strah
Ne, to nije milosrđe. To je naša nemoć. To je licemerje. Jer istina je jednostavna: psi više ne umiru preko noći, tiho i iznenada, već umiru dugotrajno – dan po dan, mesecima, pa i godinama. Ne zato što njihovo vreme još nije došlo, već zato što ne mogu i neće da odu. Osećaju nas – naš strah, našu slabost, našu nesposobnost da ih pustimo. Njihovo srce i dalje kuca, iako telo odavno šalje znakove da je kraj već tu. Ali ne odlaze – jer nisu oslobođeni.
Odanost pasa i pravo na dostojanstven kraj
Još uvek veruju da im je dužnost da ostanu. Da budu tu. Za nas. Čak i kada bi priroda već zatvorila krug, oni ostaju u službi – jer smo celog života tako živeli s njima da su stekli utisak da ne možemo živeti bez njih. Ostaju i kad ih boli. Kad više ne mogu da ustanu. Kad im je svaka kost rana. Ostaju jer ih nismo oslobodili uverenja da su naši „anđeli“, „deca“, „životi“, „duše“, „sreće“ i „jedine radosti“. Nismo im dali pravo da budu – samo psi.
Naša slabost i strah
Mi ih zadržavamo – jer nas boli da ostanemo bez njih. A kad bol postane neizdrživ, biramo da ih ubijemo. Nazivamo to „oslobađanjem“, „dostojanstvom“, „činom ljubavi“. Istina je: mi to radimo jer ne možemo više da gledamo istinu u oči. Jer psi u svojim poslednjim danima razotkrivaju sve ono što smo mi postali – potpuno mrtvi ljudi koji žive u telima koja se samo kreću, jedu, spavaju. Pretvaramo se da je sve u redu.
Licemerje naših života
Zar to nije licemerno? Mi koji radimo poslove koje mrzimo. Koji delimo postelju s ljudima koje više ne volimo. Koji provodimo dane u razgovorima koji nas iscrpljuju i odnosima koji nas guše. I zato biramo ono što smo već izabrali za sebe – smrt kao bekstvo, samo ovog puta – za njih.
Drugi put: ljubav i sloboda bez eutanazije pasa
Postoji drugi put. Postoji život u ljubavi i harmoniji, koji uči i nas i njih da smrt nije kraj – nego novi početak. Da je moguće reći svom psu:
„Slobodno idi. Tvoja misija je završena. Ostajem ovde dok ne dođe moje vreme. Hvala ti za svaku sekundu tvoje službe i ljubavi.“
Zvuči jednostavno. Ali probajte to da izgovorite iz srca. Videćete da vam se grlo stegne. Jer tek tada shvatite koliko smo ih zapravo držali zarobljene. Koliko nismo verovali da možemo bez njih. Koliko nismo živeli svoj život – nego smo njihov koristili da izbegnemo svoj.
Kad bol postane neizdrživ, biramo da ih ubijemo.
Pravo na dostojanstven kraj
Kada to izgovorite iz srca – oni konačno mogu da odu. Slobodni. Tiho. Bez injekcije. Bez klinike. Bez „dugotrajnog opraštanja“. Samo legnu. Pored vas, ili odu u svoj omiljeni kutak u kući. I jednostavno – ne probude se. Jer smo ih otpustili iz službe. I oni to znaju.
Eutanazija nije ljubav
Eutanazija nije ljubav. Ljubav je – pustiti ih da odu kad im zaista dođe vreme. Bez straha. Bez kontrole. Bez naše slabosti prerušene u „brigu“. U tom poslednjem trenutku, kada im gledamo oči pune bola i odanosti, činimo ono što oni nikada ne bi učinili nama. Dok nam ruka drhti iznad njihovog tela, nazivajući to „oslobađanjem“, ono što zapravo često dajemo jeste Judin poljubac – čin koji spolja izgleda kao milosrđe, a iznutra nosi trag izdaje. Ne izdaje iz zlobe, već izdaje iz straha – iz nemoći da ostanemo prisutni do kraja, onako kako su oni to za nas bili celog svog života.
Dug prema njihovoj duši
Ako verujemo u dušu psa, u njihovu svest, u njihovu ljubav – onda im dugujemo više od injekcije smrti. Moramo im dati pravo na dostojanstven kraj – onakav kakav su oni nama poklanjali svakog dana svog života.
Priprema za rastanak
Zato se za čin rastanka spremamo već onog prvog dana kada ih sretnemo – jer dan rastanka neminovno dolazi. I od samog početka moraju znati da su slobodni. Da nikada nisu dužni ostati duže nego što im sudbina dozvoljava. I da će, kad god dođe njihov čas, imati naš blagoslov da odu – u miru.
Članak je prvobitno objavljen kao kolumna na portalu Svet Plus
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
