od strane Saša Riess | 30.01.26. | Komunikacija i ponašanje
Suzne oči kod pasa često se tumače kao estetski ili lokalni problem oka. Međutim, u velikom broju slučajeva suzenje očiju kod pasa nema veze sa očima, već sa okruženjem u kome pas živi i količinom stresa kojem je izložen.
Zašto psi „plaču“ u stresnom okruženju
Pas koji živi u konstantnoj napetosti:
- ne diše pravilno
- ne može da se opusti
- ne može da „otpusti“ višak opterećenja iz tela
Suzne oči tada postaju ventil.
To nije emotivno plakanje, već telesna reakcija na dugotrajan stres.
Biološka strana suzenja očiju kod pasa
Naravno, postoje i biološki faktori:
- metabolizam crvenih krvnih zrnaca
- rad jetre
- porfirini (pigmenti koji ostavljaju tragove suza)
Ali pitanje koje se često preskače glasi:
– Zašto je organizam uopšte došao u stanje preopterećenja?
Stabilno okruženje je osnova zdravlja
Jetra, detoksikacija i suzne oči
Kod pasa sa hroničnim suzenjem:
- jetra često radi pod opterećenjem
- detoksikacija nije potpuna
- telo traži alternativni izlaz
Suzne oči tada nisu uzrok – one su posledica.
Imunitet kao sistem na dve strane
Imunitet nikada ne radi izolovano.
1. Unutrašnji – ishrana, jetra, detoksikacija
2. Spoljašnji – stres, pritisak, okruženje
Ako se bavimo samo čajevima, suplementima ili homeopatijom, a ne menjamo stresno okruženje, problem se vraća.
Stres je faktor koji je uvek pod našom kontrolom
Za razliku od genetike ili pojedinih medicinskih stanja, stresno okruženje je faktor na koji možemo odmah da utičemo.
Pas ne reaguje na:
- naše objašnjenje
- naše namere
- On reaguje na:
- ton
- napetost
- haos ili stabilnost
Sasha Riess formula
Kada pas suzi, poruka nije u oku – već u okolini
Pas koji suzi često poručuje:
- „Previše mi je“
- „Nemam gde da se ispraznim“
- „Nosim nešto što nije moje“
Vodič, struktura i miran čovek često znače više od bilo kog preparata.
Suze kao signal, ne kao problem
Suzne oči kod pasa nisu kvar koji treba brzo ukloniti.
One su signal sistema koji traži rasterećenje.
Pre nego što:
- menjamo hranu
- dodajemo terapije
- tražimo „čudotvorno rešenje“
vredi postaviti jedno pitanje:
– U kakvom svetu ovaj pas živi svakog dana?
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Prirodni protokol čišćenja od parazita za vašeg ljubimca i vas.
od strane Saša Riess | 29.01.26. | Komunikacija i ponašanje
Unutrašnja motivacija u učenju je osnova svakog zdravog razvoja, ali se često gubi u sistemu koji znanje meri ocenama, nagradama i kaznama.
Kako sistem pogreši u razumevanju učenja
Važno je razumeti jednu ključnu stvar: unutrašnja motivacija za učenje se nikada ne dešava spolja. Ne nastaje kroz pritisak, ocene, nagrade ili kazne. Učenje je unutrašnji proces – lični razvoj koji se rađa iz radoznalosti, interesovanja i potrebe deteta da razume svet oko sebe.
Dete ne uči zato što mu je obećan bicikl, telefon ili priznanje. Ono uči onda kada u sebi oseća smisao. Ocene tada nisu cilj, već posledica puta koji dete samo prolazi, tražeći rešenja kroz sopstveni „lavirint života“.
Problem nastaje u trenutku kada odrasli preuzmu kontrolu nad tim procesom. Kada kažu:
„Ako imaš 5.00 – dobićeš nagradu.“
„Ako dobiješ lošu ocenu – izgubićeš slobodu.“
U tom trenutku dete ne razvija odnos prema znanju, već prema odobrenju i strahu. Ono ne uči da bi razumelo, već da bi izbeglo kaznu ili zadovoljilo očekivanja. Učenje tada prestaje da bude prostor rasta – i postaje teret.
Unutrašnja motivacija – zdravo učenje
Sistem ocenjivanja dodatno produbljuje problem. Dobra ocena donosi kratkotrajno olakšanje i osećaj vrednosti, dok loša često nosi mnogo više od broja u dnevniku. Ona sa sobom povlači unutrašnju kaznu: razočaranje roditelja, gubitak poverenja, osećaj da „nisam dovoljno dobar“.
Tako dete počinje da povezuje svoju vrednost sa rezultatom. Ne sa trudom. Ne sa procesom. Ne sa razvojem. Već sa brojkom.
U tom trenutku učenje više nije slobodan čin – već mesto pritiska, napetosti i straha. Sistem koji bi trebalo da podrži razvoj, zapravo traumatizuje odnos prema znanju.
Kontrola ne stvara znanje – ona gasi radoznalost.
Paralele koje ne želimo da vidimo
Isti obrazac vidimo i u odnosu čoveka prema psu.
Kao što dete prestaje da uči iznutra kada je stalno procenjivano, tako i pas gubi ravnotežu kada se stalno „oblikuje“, kontroliše i koriguje spolja. U oba slučaja odrasli projektuju sopstvene strahove, ambicije i potrebe – umesto da slušaju biće ispred sebe.
Pas, kao i dete, ne funkcioniše kroz projekcije. On reaguje na prisutnost, sigurnost i podršku. Kada toga nema, javljaju se stres, otpor, povlačenje ili „problematično ponašanje“.
Povratak suštini: učenje koje traje
Učenje se rađa onda kada detetu vratimo mir. Kada mu damo prostor da istražuje, greši i razvija se bez straha od kazne. Kada mu dozvolimo da uči jer želi – a ne jer mora.
- Tada se ne rađaju samo ocene.
Rađa se znanje koje traje.
Rađa se samopouzdanje.
Rađa se unutrašnja stabilnost.
I upravo tu leži najveća greška sistema: u pokušaju da kontroliše razvoj, on gubi ono najvrednije – unutrašnju motivaciju.
Kao i sa psom, ne treba nam više kontrole.
Treba nam više razumevanja.
Jer ni dete, ni pas, ne rastu zato što su pritisnuti.
Rastu onda kada su viđeni, podržani i poštovani.
Kada unutrašnja motivacija postoji, ni dete ni pas ne moraju biti kontrolisani spolja – oni uče, rastu i razvijaju se iznutra.
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Brzi online kurs pruža jednostavne smernice za razumevanje efikasne komunikacije sa psima i rešavanje njihovog nepoželjnog ponašanja – Kurs komunikacije.
od strane Saša Riess | 29.01.26. | Komunikacija i ponašanje
Pas ne pamti reči koje izgovaramo, niti objašnjenja koja ponavljamo iz dana u dan. On pamti rituale koje svakodnevno živimo zajedno. Način na koji ulazimo u kuću, izlazimo napolje, hranimo ga ili prolazimo pored njega, oblikuje njegovu sigurnost, stres i ponašanje.
Pas i rituali svakodnevnog života
Svaki kontakt sa psom spada u ritual.
Ne postoji „usputno“ ponašanje.
Postoje:
- ritual hranjenja
- ritual izlaska iz kuće
- ritual povratka
- ritual šetnje
- ritual razdvajanja i ponovnog spajanja
Pas ne povezuje događaje kroz reči, već kroz redosled, energiju i prisutnost.
Zašto pas ne reaguje na reči
Kada žurimo, govorimo brzo, ne gledamo psa ili menjamo obrasce iz dana u dan, pas ne razume poruku – ali pamti stanje.
On ne zna šta znači „ne sada“.
Zna kako se osećao u tom trenutku.
Zato reči gube smisao, a ritual ostaje.
Kako naša žurba postaje pseći stres
Kada hranjenje postane obaveza, šetnja zadatak, a povratak kući haos, pas gubi orijentir.
Nije problem u tome što „ne sluša“.
Problem je što ritual više ne daje sigurnost.
Pas tada reaguje:
- nemirom
- napetošću
- preteranom uzbuđenošću
- povlačenjem
Pas ne uči iz reči, već iz ponavljanja.
Rituali kao osnova samoregulacije psa
Dosledni rituali smiruju psa jer mu govore:
- šta dolazi sledeće
- gde je njegovo mesto
- da je svet predvidiv
Pas ne traži savršenstvo.
Traži jasnoću.
Pas ne pamti reči – pamti ono što jesmo
Pas ne reaguje na obećanja, planove i objašnjenja.
On reaguje na:
- naš hod
- naš dah
- našu prisutnost
- našu odsutnost
Kada menjamo sebe u ritualu, menja se i pas.
Ako želimo promenu u ponašanju psa, ne treba da menjamo reči.
Treba da menjamo rituale sa psom.
Jer pas ne pamti ono što smo rekli.
Pamti kako smo živeli sa njim.
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Ne propustite ni jedan članak – pridružite se Pure Love and Harmony
od strane Saša Riess | 28.01.26. | Komunikacija i ponašanje
Ne postoji priručnik za rasu: postoji samo pas
Ponašanje psa ne zavisi od rase, već od okruženja u kojem pas živi, odnosa koji gradi sa ljudima i načina na koji je oblikovan kroz iskustva. Iako se često traže „uputstva“ za određene rase, istina je jednostavna: ne postoji priručnik za rasu – postoji samo pas.
Zašto rasa ne određuje ponašanje psa
Kao što čoveka ne definiše poreklo, već sredina u kojoj odrasta, isto važi i za pse.
Ponašanje psa zavisi od:
- porodice u kojoj živi
- nivoa sigurnosti i stabilnosti
- načina komunikacije
- doslednosti i prisutnosti čoveka
Doberman, belgijski ovčar, nemački ovčar, pudla ili maltezer – svi oni imaju isti osnovni jezik psa.
Svaki pas ima svoj jezik i odnos prema svetu
Svaki pas:
- hoda na četiri noge
- jede i pije na isti način
- komunicira telom, energijom i reakcijama
Razlika nije u rasi, već u:
- intenzitetu
- snazi
- načinu na koji pas koristi svoje kapacitete
To ne menja suštinu ponašanja psa, već samo njegov izraz.
Ne postoji priručnik za nemačkog ovčara, dobermana ili pudlu
Česta greška vlasnika je potraga za:
- „priručnikom za dobermane“
- „posebnim pristupom nemačkom ovčaru“
- „drugačijom komunikacijom za male pse“
Okruženje oblikuje ponašanje, ne rasa
Ali istina je:
ne postoji priručnik za rasu, već za ponašanje psa.
Osnovni principi su isti za sve pse:
- jasne granice
- mirna prisutnost
- razumevanje signala
- doslednost
Ponašanje psa kao odraz okruženja
Pas je ogledalo sistema u kojem živi.
Njegovo ponašanje je posledica:
- onoga što mu dajemo
- onoga što mu uskraćujemo
- onoga što radimo i ne radimo
Kao i kod ljudi, ponašanje psa se ne „popravlja“ etiketom rase, već promenom odnosa i okruženja.
Jedan pas, jedan jezik
Kada uzmete psa, bez obzira na rasu, uzeli ste:
- biće sa sopstvenim iskustvom
- sopstvenim načinom doživljavanja sveta
- univerzalnim psećim jezikom
Razumevanje ponašanja psa ne počinje od rase, već od posmatranja, slušanja i odnosa.
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Ne propustite ni jedan članak – pridružite se Pure Love and Harmony
od strane Saša Riess | 27.01.26. | Komunikacija i ponašanje
Psi su duboko povezani sa ljudima — toliko da ponekad zaboravljamo da oni nisu „uobičajene“ životinje u naučnom smislu. Iako zoologija proučava vrste širom planete, od insekata do velikih sisara, psi gotovo nikada nisu centralna tema zooloških istraživanja. Razlog za to nije jednostavan, ali otkriva mnogo o tome kako su psi nastali, kako funkcionišu i zašto se njihov svet ne može razumeti bez pojma čoveka.
Zašto psi nisu tema zoologije?
Zoologija se bavi proučavanjem životinja u njihovom prirodnom obliku — onakvih kakve bi bile bez uticaja čoveka. Tu upravo nastaje problem sa psima. Pas nije vrsta koja je oblikovana prirodom, već vrstom koju je čovek oblikovao. Kroz hiljade godina selekcije, ljudi su kreirali stotine rasa sa karakteristikama koje u prirodi nikada ne bi bile održive: kratke njuške, izuzetno kratke noge, vrlo krupna tela, neobične proporcije i fiziologiju koja zavisi od stalne ljudske brige.
Zbog toga veliki broj biologa i zoologa pse posmatra pre kao posledicu ljudske selekcije, nego kao prirodnu životinju koju bi trebalo proučavati unutar klasične zoologije. U tom kontekstu mnogi naučnici pse nazivaju „degenerisanim formama“ vrste — ne u emotivnom, već u biološkom smislu: oblikovani su tako da bez ljudi ne bi mogli da opstanu.
Kako selekcija menja pogled zoologije?
Selekcija je od vuka stvorila životinju koja danas ima preko 400 varijeteta — od čivave do ovčara. Zoologija ne može da proučava pse kao „jednu životinju“, jer ne postoji jedan pas. To je čitav spektar oblika i ponašanja koji su rezultat ljudskih želja, potreba i estetike.
Mnoge rase imaju fizičke osobine koje u prirodi nikada ne bi bile moguće niti održive:
- psi sa sindromima kratkih nogu teško bi preživeli i nekoliko dana u divljini
- brahiocefalične rase imaju disajne poteškoće koje bi u prirodi bile fatalne
- ekstremno mali psi bili bi plen prvog većeg grabljivca
- veliki psi troše previše energije za ekosistem bez stalne dostupnosti hrane
Sve to čini pse „neprirodnom vrstom“ za klasičnu zoologiju. Zato se oni mnogo češće proučavaju kroz etologiju, genetiku, veterinu, psihologiju ponašanja ili antropologiju — a retko kroz samu zoologiju.
Pas nije prirodna životinja, već biće oblikovano uz čoveka
Šta to znači za vlasnike pasa?
Za vlasnike, ovo saznanje ima važnu poruku: pas ne funkcioniše kao prirodna životinja, već kao biće koje se oslanja na čoveka za stabilnost, strukturu i vođstvo. Njegova fiziologija, razvoj i potreba za sigurnošću ne mogu se tumačiti kroz prizmu „divljine“.
Pas ne traži prirodno okruženje — već stabilnog čoveka.
Ne razvija se kroz „čopore“ — već kroz afektivnu vezu sa svojim vlasnikom.
Ne bira sam put — već ga uči gledajući naše ponašanje.
Shvatanje da psi nisu tema zoologije samo potvrđuje ono što svaki vlasnik oseća: pas je biće koje nije nastalo u prirodi, već u odnosu sa čovekom — i zato se njegov svet razumeva kroz čoveka, a ne samo kroz nauku.
Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmony
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
od strane Saša Riess | 26.01.26. | Komunikacija i ponašanje
Psi nas vole takve kakvi jesmo – odnos koji omogućava promenu
Psi nas vole takve kakvi jesmo. Upravo zbog toga je odnos sa psom jedan od najdubljih odnosa koje čovek može da razvije. To nije slučajnost, niti romantizacija. To je čista dinamika preživljavanja i pripadanja.
Da bi pas opstao uz čoveka, morao je da nauči da prihvati čoveka onakvim kakav jeste. A čovek dolazi na svet nesavršen — sa besom, strahovima, frustracijama i obrascima koji se prenose generacijama. Psi to ne pokušavaju da promene. Oni to prepoznaju i ostaju.
Bezuslovna prihvaćenost kao osnova odnosa sa psom
Psi nas ne vole zbog toga kakvi bismo mogli da budemo.
Oni nas vole zbog toga kakvi jesmo sada.
To „volim te takvog kakav jesi“ nije romantična ideja — to je mehanizam opstanka. Pas mora da prihvati našu emocionalnu matricu jer u suprotnom ne može da preživi u svetu koji mi oblikujemo.
U toj dinamici često se zaglavimo. Umesto da menjamo obrasce, mi ih ponavljamo — isto onako kako su naši roditelji govorili nama, mi danas govorimo drugima, pa čak i psima. I društvene mreže to jasno pokazuju: isti ton, ista agresija, isti obrasci.
Sigurnost prethodi promeni.
Psi kao sigurna baza: pogled teorije afektivne vezanosti
Teorija afektivne vezanosti jasno pokazuje jednu važnu istinu:
ljudi se menjaju tek kada se osećaju voljeno i prihvaćeno.
- Ne pod pritiskom.
Ne iz straha.
Ne iz osećaja krivice.
Promena zahteva sigurnu bazu — nekoga ko nas prihvata čak i ako se nikada ne promenimo. Psi to intuitivno znaju. Oni postaju ta sigurna luka iz koje možemo da rastemo.
Naši psi razumeju ono što mi često ne shvatamo:
da promena znači napuštanje starih obrazaca,
a to je ekstremno teško — ponekad gotovo nemoguće.
Zato se oni prepuštaju ideji da sreća može da postoji ovde i sada, sa nama takvima kakvi jesmo.
Kada bezuslovna ljubav postane i klopka
Ipak, taj odnos nosi i rizik. Psi ne mogu zauvek da nose ulogu naše sigurne baze. Oni ne mogu biti jedini oslonac. Njihova uloga nije da nas „spase“, već da nam pokažu kako izgleda osećaj sigurnosti.
Pas može biti most, ali ne i krajnja destinacija.
Most dok se ne usidrimo u sopstvenu unutrašnju sigurnost.
U tome leži prava vrednost odnosa sa psom — ne u idealizaciji, već u razumevanju granica.
Ne propustite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Pridružite se Viber grupi Pure Love and Harmony
